Како је Гвоздени пук зауставио Бана Јелачића

Поделите:

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар.

У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда.

Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији.

За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити светски, ипак, бити превише и да мала балканска краљевина неће издржати још једну ратну олују.

Кроз читав 19. век и све ратне сукобе које је Србија водила, народ и пре свега војска су се кретали од севера ка југу, јер је највећи непријатељ до тада, а то је Турска, био на југу. Изузетак је био само током Мађарске буне 1848. – 1849. када су српски војници морали на на север.

И у два Балканска рата 1912. и 1913. године војска је ишла ка непријатељима на југу, прво ка Турској, а затим и ка Бугарској. Први светски рат или Велики рат како се тада називао, донео је обрт и у кретању трупа.

Непријатељ је у Србију долазио са севера. Стратешки гледано, за Србију је такав упад био лошији него да напад долази са југа јер су се најбогатији српски градови и најразвијенији делови земље налазили управо на северу.

Први циљеви непријатеља били су Шабац и Београд. Београд је одолевао нападима, док је Шабац брзо пао под аусторугарску контролу. Чинило се да се ратна срећа неће брзо променити и да Београд неће моћи дуго да одолева нападима.

Међутим, Срби су показали да су тврд орах у бици на Церу. Та битка је забележена као прва савезничка победа на свим фронтовима у Првом светском рату.

„Битка на Церу учинила је крај почетном успеху непријатеља. Преображење 1914. године био је доиста велики празник и славан дан српске војске. Та сјајна победа није ни издалека значила и крај рата јер му то беше само славан почетак, који је показао нашем „новом“ непријатељу да пред собом има победнике са Куманова и Брегалнице“, наведено је у књизи Живана Живановића, „Србија у ратовима“.

У победама извојеваним у претходна два рата које је Србија водила, велику улогу је играо и Гвоздени пук, који је учествовао у свим значајнијим биткама у Балканским ратовима.

Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени!

Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије.

Пук Књаз Михаило формиран је у октобру 1912. године у Прокупљу и брзо се својим ратним успесима и храброшћу истакао у Балканским ратовима. У саставу овог пука било је око 20.000 Топличана.

Назив „Гвоздени“, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника.

О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Сви војници, чланови овог пука били су хероји сваки за себе, али један од њих се посебно истакао.

На чело Гвозденог пука уочи Церске битке у Првом светском рату, стао је пуковник, Миливоје Стојановић Брка и тако постао други ратни командант пука.

Стојановић је ту јединицу водио само неколико месеци јер је изгубио живот већ у бици на Колубари, ипак остао је овенчан славом.

Миливоје је био један од најелитнијих војника српске војске, па је исто тако било и природно да стане на чело најелитније јединице.

Чим је дошао на чело пука исказао се својим раскошним војним талентом. Заједно са Гвозденим пуком успео је да разбије кључне јединице аустроугарске војске освојивши село Текериш, тада је настала чак и песма, „Дођи Швабо да видиш где је Текериш“.

Текериш је планинско сеоце на планини Цер у близини Лознице. Српска војска је до Текериша стигла из правца Коцељева, а ту се отворио и фронт Шабац – Текериш – Крупањ дужине око 50 километара. Српска врховна команда схватила је да ће Аустроугари најјачи напад спровести са северо-запада, тачније да ће покушати да пређу реку Дрину. Прва тачка одбране били су село Текериш и планина Цер.

Након Текериша, Миливоје се спустио на Дрину, битка на Дрини представљала је, према речима историчара мр Радоја Костића, својесврсну паузу између битака на Церу и Колубари. На Дрини је Миливоје Стојановић извео генијалан маневар.

Аустроугари су на Дрини желели да изведу нешто што се у војсци зове „насилно извиђање“ па су у ту акцију послали пук Бана Јелачића. Када је тај пук кренуо преко Дрине, са друге стране у заседи их је чекао Гвоздени.

Миливоје је поставио своје војнике у формацију потковице. Када је формација тако постављена непријатељ не слутећи шта му се спрема улази у потковицу, када је тренутак добар, потковица се затвара и непријатељ остаје у замци.

Тактика пуковника Стојановића била је више него успешна, погинуло је 500 Аустроугарских војника, а 173 их је заробљено.

Ту није био крај подвизима ове јединице. Колубарској битка се због генијалности војне тактике и бојног маневрисања изучава на највишим војним школама у свету и дан данас. Ова битка представља јединствен случај када једна војска из фазе повлачења прелази у пун напад, а Стојановић је поново бриљирао.

У првој фази битке, која је представљала потпуно повлачење, Гвозденом пуку, као најелитнијем делу српске војске, поверен је и најтежи задатак који једна јединица може да добије, а то је чување одступнице. Конкретно чували су леђа Дринској дивизији.

Међутим, овај пук није био строго оријентисан само на одбрану, већ је, када су то прилике дозвољавале, вршио и нападе на непријатеља. Све остале јединице које је Војвода Мишић задужио да чувају одступницу Србима, су само то и радиле, а Гвоздени пук је и ту показао да је посебан.

У ноћи 27. новембра 1914. Миливоје Стојановић је наредио препад једног кампа са Аустријанцима и том приликом заробио је 260 аустријских војника и шест официра, пар вечери касније, изведен је сличан препад када је три официра пало у заробљеништво заједно са 126 војника„, навео је историчар мр Радоје Костић.

Када се догодио генијалан маневар, прелазак из повлачења у офанзиву, Гвоздени пук је добио задатак да освоји вис Кременицу, који је био кључан за даље напредовање. Тај вис су Аустријанци јако добро чували и било га је тешко освојити.

Гвоздени пук је у том задатку имао хендикеп, наиме, Миливоје Стојановић је тада био болестан и лежао је са температуром у свом шатору, а за тај напад је задужио официра који ће водити пук уместо њега.

Међутим, вис је био неосвојив, један јуриш, други јуриш, трећи јуриш… Гвоздени пук није успевао да савлада Аустријанце и преузме контролу над висом. При сваком јуришу, све више војника из пука је гинуло.

Пуковнику Стојановићу су у шатор где је био, стизале вести о неуспешним јуришима и погинулима. Чувши све то, Стојановић је рекао, да није у реду да његова деца гину, а да он лежи у постељи. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука.

Повео је јуриш који је био успешан, пук је освојио вис Кременица, али из јуриша се никада није вратио јер је пуковник Миливоје Стојановић Брка том приликом изгубио свој живот.

Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем.

Поделите:
2 replies
  1. за идеале - гину будале
    за идеале - гину будале says:

    Миливоје Стојановић – Брка припада прохујалом времену.
    Модерни Српи хоће у ЕУ и баш обнављају кућу Бана Јелачића.
    А Бркина кућа?
    Од ње вероватно није остао ни камен на камену.
    Као ни од Српства.

    Одговори
  2. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm..za, detalje ne znam,ali,da su Nemci i Madjari,sas konjicom i pesadijom,1914. God marsirali centrom Beograda,sam citao,dok su beogracke,madjarice i nemice,marsirale upooredo,trotoarima,kao da su one pobednice,noseci korpe,sa icem i picem,za vojnike u stroju. Ubzo,je stigla naredba,o skidanju,tabli,firmi na kirilici,i stavljanja na latinici..i pored,tolikih junaka,vojvoda…itd. A, onda je,tamo neki “ copavi“, udario curcem o astal,i evo,od 1945.godine,stranci,ne mersiraju Beogradom,izuzev,tradicionalnih kolaboranata,izdajnika,spijuna,koji ipak nisu Komunisti !
    Dosta nam je kleveta i,lazi..copavi je miliji i drazi..vecinje Srbin,od svih opevanih i ne opevanih, jednostavno BRAVAR JE BIO NAJBOLJI

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *