Како руски либерали виде Путина

Поделите:

Већ дуже време ме прогони једно те исто питање: „Због чега су се холивудске звезде тако ућутале? Зашто не учествују у јавним расправама о актуелним међународним питањима?“ Јер америчке филмске звезде скоро никада нису само звезде или просто глумци. То су веома богати и утицајни људи који стоје на самом врху светског бизниса вредног десетине милијарди долара.

И ако ћемо поштено, то нису људи већ институције. Сваког од њих прати одређена репутација, харизма, висок друштвени статус и прилично велики капитал, с пратећим персоналом који тај капитал ревносно опслужује. И зато се нико не изненађује када нека америчка звезда постане председник САД или гувернер неке од савезних држава, а након истека мандата се поново врати међу звезде, као да се у међувремену ништа нарочито није догодило. Западне звезде су људи с биографијама и сваког од њих краси њему или њој својствена животна филозофија. Њих прате лични биографи и телохранитељи, а диктатори дивљих тоталитарних земаља се диче њиховим друштвом и познанством с њима. Можемо се само чудом чудити зашто се те звезде не увале у већ некакве њихове „западне политбирое“, него до краја живота само добро раде свој посао. Они су постали моћни глумећи којекакве гангстере и сиромахе, инвалиде и несрећнике, раднике и беспосличаре – а не велике начелнике лењине и стаљине (данас николаје прве и друге – свеједно), као што чини наша совјетско-руска филмска авангарда.

Али у последње време, нарочито након слома Демократске партије, америчке звезде су некако свенуле и као многи од нас се повукле у своју интимну, такозвану „унутрашњу емиграцију“; истина, нешто веселију и удобнију од ове наше. И наравно, убрзо су се појавили штрајкбрехери, а међи њима први Оливер Стоун који је за хонорар засад непознате висине пожурио да стигне тријумватору на ноге, и то директно у главни офис КГБ-а. А онда, такорећи изнебуха, у име целог холивудског цеха свом председнику и његовој администрацији обратио се Морган Фриман.

Шта је тај мудри, часни и изузетно харизматични старац у том свом обраћању рекао? Смисао његовог кратког излагања је заправо упозорење не само Америци, не само целом западу, већ и читавом цивилизованом свету да нас је напала једна криминално-хулиганска корпорација, нешто налик на банду сомалијских пирата која је само именом маркирана као држава Русија. Фриман је у својој изјави позвао све утицајне људе да пажљиво истраже и размотре ову чињеницу, да јавно изложе истину о последњим америчким председничким изборима и да на основу тога донесу одређене закључке. При чему он говори крајње једноставно, не стидећи се својих простих реченица које баш због тога тако прецизно погађају сваку чакру и последњег руског депутата.

А онда се наједном створио занимљив парадокс.

Да је све то којим случајем изрекао неки политичар или рецимо Ходорковски, или Наваљни, сви би у Русији само слегли раменима. Чудна ми чуда, па ми све то већ знамо. Код нас је практично јуче, у самом центру Москве постављен споменик изумитељу руског аутомата Калашњикову. Поставише они тог бронзаног „доброћудног чикицу“ обученог у некакву милитарy стyле јакну, да са шмајсером у рукама плаши туристе и остале иностране госте наше престонице. Да знају гадови шта је наш главни културни бренд – вечити и јединствени!

Наши недавно одржани велики војни маневри на западним границама земље носе речито име „Запад 2017“ – да знају гадову на коју страну ћемо чим затреба кренути.

У нашој Думи се отвара шампањац на вест о томе да је због нечијег хаковања и масовног пуштања компромитујућих дезинформација непознатог порекла, у америчкој информационој мрежи настао општи хаос, а све да би касније, кад томе дође време, знали коме ће од момака који се баве опасним, тешким и на први поглед невидљивим послом, орден на груди закачити.

Код нас разни маркови, правећи се крајње наивни, преко свих медија целом свету причају приче о наше две силе – „мекој и грубој“ – и о томе како ван граница земље те силе по потреби треба наизменично примењивати, док нам марије захарове директно из министарства иностраних послова откривају своје тајне планове о томе како намеравају да оној злогласној „једнополарости“ још једну „поларност“ додају. А како? Па помоћу БУК-ова и већ поменутих калашњикова – наравно.

Политичари ће се просто по инерцији, без много размишљања и применом давно измишљене формуле власти понашати будаласто: „То што видите нисам ја, а ни коњ није мој / Я – не я, и лошадь не моя.“

А критичари? Једног ће помијама залити, другог заувек „ућуткати“, трећег (као Стоуна) купити, четвртог заплашити. Када је у Уједињеним нацијама председница Литваније изговорила исто што и Фриман, наш представник јој је гордо окренуо леђа (штета што не беше прилика за голу задњицу) и изашао из сале. А за Британце имамо специјалан рецепт: „Хеј ти, у очи ме гледај! Не скрећи поглед!“ – тако је наш дични Волођа Сафронков једном одбрусио британском представнику, опет у Уједињеним нацијама.

Али у Фримановом случају ништа од тога не пролази. Фриманов аудиторијум се састоји од барем стотину земаља и неколико милијарди људи. Ако неко и напусти ту огромну публику, биће без значаја. Можда ће се наћи неко ко ће га љубазно замолити да сачека у ходнику док Фриман не заврши. Фриман се не може забранити као „Матилда“. Он се не може ни исећи, попут Савелија Крамарова којег су совјетски душебрижници својевремено из свих филмова у којима је играо педантно исекли. Био је то тежак посао, јер та „гњида“ се као врхунски епизодиста у готово све совјетске филмове 60-их и 70-их година био увукао. А с Фриманом би било још теже. Могло би се десити да у својству контрасанкција цео Холивуд буде забрањен. Забрану турског парадајза смо некако преживели, али чак ни сурови Нерон се није усудио да одузме циркус народу Рима.

Само се тако може разумети зашто је читав руски филмаџијски цех стао у заштиту Моргана Фримана. Изабрали су за наше услове једину прихватљиву лојалистичку линију одбране. Наводно, Фриман је један истрошени старац, неурачунљиви чудак којег је стигла Алцхајмерова болест. Он не зна шта говори, више не влада собом. Добри људи, не обраћајте пажњу на њега јер Фриман је, руку на срце, ипак само другоразредни глумац. Краће, опростите му товариши чекисти.

Том хору се придружила и Марија Захарова (да, она иста из министарства одбране) и додала: „Њега су злоупотребили. Он јадан, нема појма где је“. Серјожа Марков, велики заговарач наше „меке и грубе силе“ нам је путем радио таласа Ехо Москве оштроумно предочио: „Глумци су обично прилично глупи људи“. У смислу: кога то још занима. А онда се јавио и мудри Говорухин, онај што нас је некада учио како треба да живимо. Овога пута нас је посаветовао да не противуречимо глупаку. Знајући човека, то је била изјава над којим би се ваљало добро замислити.

Наравно, неко ће за све ове људе које сам поменуо рећи: „Ма то су само марионете луткарског позоришта којим управља свемоћни Карабас Барабас“. И биће у праву. Али не сме се порећи и прогресивна улога тог мизерног хора креатора парадокса који сам поменуо. Они су спасавајући Моргана Фримана руским љубитељима седме уметности омогућили да и даље спокојно гледају америчке филмове.

Sergej Mitrofanov, Ежедневный журнал

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *