Растислав Динић: Негативни клипинг

Поделите:

Када је актуелна секретарка за образовање у Трамповом кабинету Бетси ДеВос била предложена за ово место, морала је, као и сви други кандидати за секретарска места, да одговара на питања чланова сената. Том приликом је откривено њено дубоко непознавање области за коју би требало да буде надлежна. На питања сенатора Ала Франкена о дебати између заступника „знања“ (профициенцy) и „раста“ (гроwтх) – ДеВос не само да није умела да одговори, него их уопште није разумела. Упркос томе, она је изабрана на место секретарке за образовање, али је бар цела Америка видела и чула о каквој је незналици реч, и какви кадрови сачињавају Трампову администрацију.

Укратко, дебата између заступника „знања“ и „раста“ тиче се питања шта треба мерити стандардизованим тестовима за школску децу – њихово апсолутно знање, или напредак (раст) који су остварила у одређеном периоду школовања. У суштини, ово је питање узимања у обзир разлика у знању са којим деца уопште полазе у школу. Захтевати исто знање од све деце у одређеном стадијуму образовања игнорише различитост у њиховим почетним позицијима и због тога није право мерило квалитета школа, односно квалитета рада наставника. Како пише портал посвећен образованим питањима, Тхе 74, већина стручњака за образовање тестове засноване на расту сматра бољом мером квалитета школа од оних заснованих на знању:

„Основни разлог за то лежи у чињеници да постоји мноштво фактора од којих зависи ниво знања који ученик успева да достигне. Истраживања показују да се мање од 20% варијација у успеху ученика може објаснити разликом у квалитету школа. То је скоро занемарљиво у поређењу са ваншколским факторима попут сиромаштва, који имају много већи утицај. Школе су битне, али оне нису ни једини, ни главни фактор ученичког успеха.“

Како би на провери знања о образовним проблемима прошао актуелни министар образовања у Влади Србије вероватно никада нећемо сазнати. Не само да никада нећемо видети министра суоченог са најжешћим и најаргументованијим критичарима његових образовних мера, него по свему судећи нема наде ни да га видимо како одговара на озбиљна новинарска питања – најављено гостовање у емисији Прессинг на телевизији Н1 министар је у последњем тренутку отказао „уз образложење да има обавезу да путује“. (Ко се прочитавши ово „образложење“ није сетио чувене фразе „Са изузетног пута!“ нека баци први камен).

За утеху, пре неколико дана смо сазнали колико актуелна премијерка познаје образовну проблематику о којој се ауторитативно изјашњава. Како се и дало претпоставити, премијерка нема појма.

Објашњавајући зашто сви просветни радници нису „заслужили“ једнако повећање зарада, премијерка је изјавила следеће:

„То сви грађани републике Србије знају. То највише знају они који имају децу. Зато што имате негде да деца фантастично уче, фантастично знају, освајају медаље на такмичењима, а имате негде да деца узимају паралелно приватне часове. И не можете том наставнику и професору који децу учи тако да она иду на такмичења, и сви су заинтересовани за тај предмет, сви воле тај предмет, имате иновативно учење, имате ваннаставне активности, да он има исту плату као и овај наставник који проводи три сата дневно у школи, има зимски распуст месец дана, летњи распуст три месеца, два и по месеца, а родитељи плаћају све време за приватне часове.“

Зашто се квалитет рада наставника не може процењивати апсолутним успехом ученика, већ је објашњено. Овај успех зависи од хиљаду ствари, а не искјучиво, па чак ни превасходно од квалитета наставе или залагања наставника. То што нека деца иду на такмичења, док друга имају проблема и са савладавањем основног градива има много више везе са социјалним разликама него са квалитетом школа у које иду. Премијерка, дакле, не зна основне ствари о области о којој суди.

Али ту није крај – то што родитељи узимају приватне часове за своју децу (симптоматично, то колико њих ове часове себи може да приушти питање је које премијерки уопште не пада на памет), показатељ је и чињенице да немамо довољно наставника, да они не постижу да свој деци укажу довољно пажње, јер за тако нешто просто немају довољно времена. Лек за ово нису „платни разреди у просвети“ (како је већ приметио Милан Јовановић – каква је утеха за дете или његове родитеље то што ће неки наставник имати мању плату, ако дете свеједно не напредује?) – већ више просветних радника, рад у мањим групама, више времена које ће се посветити сваком детету, нарочито оној деци која долазе из сиромашних средина или из других разлога захтевају више пажње. Премијерки ово једноставно решење не пада на памет, јер је образовање заправо и не занима; занима је само новац, односно уштеда коју ће остварити смањујући наставничке плате.

Ако би се све ово могло и опростити – када америчка секретарка за образовање нема појма о образовању зашто би га имала српска премијерка – оно што се не може опростити је понављање најгорих негативних стереотипа о просветним радницима – они имају четири месеца летњег распуста, они раде само три сата дневно, итд. Апсолутно је немогуће да премијерка не зна да су ово неистине, те се њихово изношење не може објаснити просто њеним незнањем. Довољно је разговарати са три насумично одабрана просветна радника из Србије, па схватити да наставници немају три месеца летњег распуста, нити месец дана зимског распуста, као и да радни дан просветног радника траје много дуже од времена проведеног у школи. Премијерка дакле говори неистине и вређа и понижава просветне раднике.

Зашто премијерка то чини? Зато да би оправдала мере гажења просвете, просветних радника, а самим тим и деце која ће трпети највећу штету од уништавања просветног система које спроводи актуелна Влада са њом на челу. Једини смислени одговор на то је генерални штрајк просветних радника са захтевом да се бахата незналица безусловно смени са места на којем се налази. Уколико таквог штрајка не буде било, српска просвета нема чему да се нада.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *