Свети Владика Николај: Hајвећи српски грех

Поделите:

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног”. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик”. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја”. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога”. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

Поделите:
2 replies
  1. Драган
    Драган says:

    “Криви“ смо што смо живи, а живи смо да би смо били “криви“?!
    Немоје бити нестрпљиви ако сте гладни – проћи ће вас глад –
    прегладнећете, а онда ће вам бити свеједно.
    Немојте бити нестрпљиви што немате кров над главом, јер кад
    умрете – неће вам бити потребан.
    Немојте бити нестрпљиви што сте голи и боси, пре или после,
    временом ће те на то огуглати, и више вам то неће сметати.
    Немојте бити нестрпљиви што вас експолатишу, па неко мора
    да живи од туђег рада, а то, сигурно, нисте ви – РУЉА, него
    – ЕЛИТА – “ИЗАБРАНИ“.
    Немојте бити нестрпљиви, већ радите, да бисте од свог рада
    живели, па макар то било и:
    “РГАЈ СИ МАКИ ТРГАЈ СИ,
    ЦЕЛ ЖИВОТ СКОТСКИ РАБОТИ
    ЗА ТУГИ ИМОТИ!“
    Немој те бити нестрпљиви што вам децу присилно вакцинишу
    сумњивим, НАТО ВАКЦИНАМА, што вам децу регрутују у потнецијалне
    наркомане, зависнике, кљукају ГМО храном, трују ЛГБТ идеологијим,
    засипају аеросолима, отровима из необележених авиона
    /КЕЈМТРЈЕЛОВИМА/, што вам прекрајау историју, одузимају део по
    део државе, мењају веру…
    Немојте бити нестрпљиви, већ стрпљиво сачекајете да све горе
    побројане пошасти прођу саме од себе, а онда и ви, са свим својим
    прецима и потомцима одете у – ЗАБОРАВ – НЕПОСТОЈАЊЕ!

    Драган Славнић

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *