СВИ АТЕНТАТИ НА КРАЉА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА

Поделите:

Краљ Милан (1868—1889), први модерни српски краљ и реформатор српске војске, је био унук Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша) и син Милоша Обреновића (сина господара Јеврема) и румунске племкиње Елене Марије Катарџи. После убиства кнеза Михаила, Милан је изабран за његовог наследника. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. и водио је Србију кроз два српско-турска рата, након чега је Србији је на Берлинском конгресу и формално призната независност од стране европских сила, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Услед разочарења због стварања санстефанске Бугарске под руским утицајем, Милан се окретао све више Аустроугарској са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882. Због припајања источне Румелије Бугарској 1885. године и де факто недопустиве промене граница утврђених Берлинским конгресом, отпочео је тромесечни српско-бугарски рат који знатно је ослабио његов положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донeо најзначајнији либерални устав у српској уставној историји, познат као Радикалски устав, затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу. У Србију се вратио тек 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Практично су његове реформе и набавке створиле војску која је победнички изашла из два балканска и једног светског рата. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао брак свог сина Краља Александра са краљицом Драгом (Машин).
Краљ Милан није могао да се похвали великом народном подршком, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне. Побуна је угушена, а за њу су окривљени Радикали. У приватности је био плаховит, сујетан, и склон апсолутизму. Многи су му замерали да је био неприпремљен за тако висок положај и да га је приватни живот (коцка, љубавнице) у великој мери ометао у вођењу државних послова. Био је лично врло богат, те се због тога у српском народу раширила доскочица кад неко живи у луксузу без много труда, ”живиш као краљ Милан”.

На њега су извршена чак четири неуспела атентата од којих за један никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.

ТЕРАЗИЈСКА БОМБА
У јуну 1871. кнез Милан је, једне пријатне београдске вечери, одлучио да погледа представу у Народном позоришту, а само неколико тренутака пошто је његова кочија прошла поред Старе теразијске чесме, екплодирала је бомба укопана у калдрму. Радило се о бомби мале разорне моћи па срећом нико није страдао, а пошто извршиоци никада нису откривени чаршијом су колале приче да је организатор атентата био један од намесника, Миливоје Петровић Блазнавац. Циљ је био застрашити кнеза који се ближио пунолетству и послати му поруку да је још рано да се одрекне услуга намесништва.

СМЕДЕРЕВСКИ НАМЕШТАЈ
Иако је врло рано схватио шта доноси положај за који се спремао и да након теразијске бомбе мора бити веома опрезан, кнез Милан Обреновић вероватно никада није био у гаднијој ситуацији од оне у којој се нашао 6. октобра 1871. године у Смедереву. Одсевши или у кући извозничког трговца Цветка Видаковића или код власника хотела “Лаф” Раше Здравковића, кнез је учествовао у разним манифестацијама по граду и околини. У једном тренутку пошао је је на “место где и цар иде пешке” када су даске од пољског нужника пукле под његовом тежином и он је упао у канал са фекалијама у ком се замало удавио. Тај догађај је назван “Смедеревски намештај” и до данас није разјашњено да ли је реч о пукој случајности или о атентату. Кнез Милан се спасао само захваљујући томе што је, поучен теразијском бомбом, био наоружан, те је пуцњем из поквашеног пиштоља дозвао присутне, који су га извукли из смрдљиве јаме. По мишљењу Слободана Јовановића овај догађај највероватније био случајност, међутим, Леонтије Павловић у књизи “Смедерево у 19. веку” тврди да су непознати атентатори дашчани под нужника премазали воденим раствором азотне киселине, а потпорне греде престругали. Даске су изгледале целе, али их је киселина толико нагризла да су попуцале под теретом гојазног кнеза. Проблем је у томе што је Павловић ове податке преузео из једне изгубљене архиве Историјског института, па се њихова истинитост не може проверити.

ИЛКИН АТЕНТАТ
Само неколико неколико месеци месеци што је Милан проглашен за краља, 11. октобра 1882. године поново је покушан атентат на њега. Наиме, јесени 1882. у Србији је наговештена нова политичка криза услед сукоба у владајућој Напредној странци. Краљ је желео тешње повезивање са суседном Аустроугарском. Након путовања и Беч и низа састанака са аустроугарским монархом и највишим званилницима, он се тог 11. октобра паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Кренуо је у Саборну цркву. Тог дана, на њега је у порти Саборне цркве пуцала Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стрељаног због Тополске буне, без доказа, на лично инсистирање краља Милана у жељи да се разрачуна са организаторима ове буне. Испаљен са раздаљине од свега 12 корака, Илкин метак је, ипак, промашио краља, а атентаторка је разоружана пре него што је поново припуцала. Удовица, обучена у црно одело, извукла је револвер, међутим, у пуцању неискусна Илка није била прецизна. Куршум (пиштољско зрно) који је испаљен је сачуван. Краљ Милан је након догађаја наредио да се опточи драгим камењем и користио га као иглу за кравату. Данас се овај артефакт налази у Музеју града Београда.
Испитивање Јелене Марковић трајало је месецима. Све време је тврдила да није имала саучесника. Неколико Илкиних пријатеља и познаника су ухапшени, али је само њена рођака Лена Книћанин, удовица официра и пуковника Антонија Книћанина, доведена у везу са атентатом. Приликом саслушања, признала је да је била упозната са Илкиним плановима. Илка је осуђена на смрт 12. априла 1883. године. Суђено јој је за покушај атентата из личних побуда, зато што политичка позадина овог догађаја није откривена. Илка је затим помилована и послата у затвор у Пожаревцу. Неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији. Сем тога, Лена је нађена обешена у затвору 28. марта 1883. Обе смрти догодиле су се под сумњивим околностима: војник на стражи код Лене Книћанке, такође је погинуо. У оба случаја по један лекар из комисије за увиђај издвојио је своје мишљење да се не ради о самоубиству (код Книћанке био је то Лазар Пачу). Године 1891. краљ Милан и Милутин Гарашанин оптуживали су се у штампи као наредбодавци убиства. Краљ Милан је покушао да атентат искористи против радикала, али истрага није доказала њихово учешће. Ипак, вође радикала су знале за његову припрему, што потврђује и Раша Милошевић, члан Главног одбора Радикалне странке 40 година касније. У својим мемоарима Раде Милошевић је открио да му је Илка више пута говорила о својој непоколебљивој жељи да се освети краљу, те да му је месец дана пре атентата саопштила да ће покушати да убије Милана у Саборној цркви. Отуда је сасвим могуће да су за то знали и друге радикалске вође, иако нису учествовали у организацији.

ИВАЊДАНСКИ АТЕНТАТ
Последњи атентат на Милана Обреновића тадашњег команданта Активне војске (који се неколико година раније формално одрекао престола у корист сина Александра), извршен је на дан рођења Светог Јована Крститеља, Ивањдан 1899. године. У Кнез Михаиловој, док се возио кочијама, на старог краља пуцао је бивши ватрогасац Ђуро Кнежевић. Милана метак није ни окрзнуо, док је његов ађутант лакше рањен у руку. Као што је познато, Обреновићи су искористили овај догађај за обрачун с радикалима који су се највише борили против личне владавине Обреновића и њиховог гушења политичких слобода у Србији. На суђењу које је уследило, атентатор је осуђен на смрт стрељањем, док су многи радикалски прваци, без ваљаних доказа, осуђени на затворске казне у трајању од пет до 20 година. У тој групи били су Стојан Протић, Никола Таушановић и Никола Пашић, који је помилован на дан изрицања пресуде, због инсистирања Русије.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *