Aнђелковић: Шта је Србија добила Ердогановом посетом?

Поделите:

Непосредно пред долазак у званичну посету Србији, турски председник Ердоган је истакао да су односи Србије и Турске веома важни за мир и стабилност Балкана. Јер, како је појаснио – подразумевајући да о регионалној улози његове велике и моћне државе не треба посебно причати – „Србија је кључна земља на Балкану за очување мира и стабилности”. С друге стране председник Вучић је нагласио да је посета турског лидера потврда великог пријатељства два народа и прилика да се отпочну нови процеси у међусобним односима. Председник Србије је при томе акценат ставио на економске односе те се захвалио турским инвеститорима. У сличном духу је било и оно што нам је после (гео)политичког увода поручио Ердоган, откривши да је заједнички циљ Србије и Турске да међусобна годишња размена ускоро достигне милијарду долара.

НЕОБИЧНО „ПРИЈАТЕЉСТВО“

Све речено лепо звучи и примамљиво делује. Но, да видимо шта је ту реално и на који је то начин, а колико у свему има протоколарних и пригодних фраза, које увек прате сусрете на врху. Поготово представника држава које су не тако давно прошле кроз период напетих односа. Нема сумње да Србија и Турска умногоме имају, а тим пре су у претходним деценијама на наглашен начин имале, супротне геополитичке интересе. Додуше, не нашом кривицом. Турска се поставља као чувар отоманског наслеђа, укључујући његове етничке компоненте произашле из исламизације током османлијске власти над нашим крајевима и са тим повезаних етно-конфесионланих процеса. Такође је бранилац (квази)државне конфигурације Балкана наметнуте после распада Југославије, чијем стварању је и сама битно допринела.

Анкара је почетком 90-их подржала настојање муслиманске елите у Сарајеву да осамостали Босну и Херцеговину у административним границама које је имала као република некадашња југословенске федерације. То је подразумевало гажење легитимног права српског конститутивног народа на упоредно самоопредељење у смислу одбране права на останак у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором. И уз то је имплицирало покушај наметања хегемоније БиХ муслимана над тамошњим Србима и Хрватима.

Тиме је проузрокован рат у коме је Турска на разне начине активно подржавала муслиманску страну. Тако је поступала и у вези са Косовом и Метохијом, где је, додуше у првој фази знатно прикривеније, била на позицијама албанског сецесионизма. Касније је Анкара попустила све кочнице и  била међу најгорљивијим заговорницима и потом учесницима оружане НАТО агресије на Србију те, у другој, мирнодопској етапи агресије, стварања и признавања накарадне косовске парадржавне творевине.

АНТИСРПСКЕ КОМБИНАЦИЈЕ

Јасно је колико су свиме тиме погођени српски интереси. Штавише, они су и даље мета Анкаре. Турска одобрава жеље Сарајева да Република Српска буде суштински угушена, макар и опстала као пука административна јединица без изворног, и у Дејтону потврђеног, државног садржаја. Слично ствари стоје и са Косовом и Метохијом. Није ни за очекивати да Турска одустане од тамошње сецесије коју је подупирала, али она наставља да ради против нас, неумањујући своју подршку актуелном настојању Приштине да заокружи своју накарадну „државност“ кроз чланство у релевантним међународним организацијама и проширењем круга држава које су признале сепаратистичке тековине косовско-метохијских Албанаца.

Да ствари буду и горе Анкара изражава подршку тзв. „територијалном интегритету Косова“, што, како изгледа, представља из њене перспективе црвено светло за његову могућу поделу, о којој Београд тихо поново почиње да прича као моделу за какво-такво компромисно развезивање косовског чвора. Штавише, такав став може да се тумачи као подршка за покушај окупације и севера Косова у неком тренутку. Између осталог и ради тога већ сада Турска асистира припремама за стварање тзв. косовске војске.

Тешко да су све то добре основе за пријатељство Србије и Турске. Наравно, осим ако се не ради о својеврсном садо-мазо геополитичком односу, где Србија одустаје од виталних српских националних интереса, односно своди своје претензије само на заштиту онога што је остало од њене територије и на настојање да се крња српска држава и део српског националног простора који обухвата, економски консолидује и некако укључи у све флуиднији евроатлантски поредак. Надам се да није тако, јер то би било за наш народ погубно.

ЛАЖ И ИСИТНА

Геополитичка архитектура Евроазије је дубински већ промењена а само је питање када ће и како то постати формализовано. Држава Курдистан у повоју, нарушавање турско-америчког савезништва, све отвореније непријатељство Анкаре и Берлина, руски успеси у Сирији. То су само неки аспекти тих ерозивно-конструктивних кретања у вези са Турском. А ради њих је Анкари битно и да на Балкану потврди свој значај, односно учврсти статус кво на начин како га она види.

То подразумева – ако је то могуће – додатно претварање лажи у „истину“ и истине у лажи, те цементирање већ раније обављених таквих подухвата. У том лицемерном светлу, деловање Срба на северу Косова има сецесионистички карактер, о одбрана целовитости Косова је у складу са међународним правом. Босна и Херцеговина је недодирљива а Република Српска реметилачки фактор као што су, наводно, Курди на Блиском и Средњем истоку.

Нема везе што је садашња конфигурација Балкана настала као резултат чистог, западно-турског, директног или индиректног насиља. Економском, пропагандном и војном агресијом ту, баш ту, срушено је међународно право, што данас као бумеранг погађа многе државе од Шпаније до Ирака, укључујући и саму Турску.  Срби у БиХ и Хрватској су у време почетка распада Југославије, у складу са њеним тада важећим уставом, имали право да на територијама где су били већина одлучују о својој судбини једнако као и њихови други конститутивни народи. Штавише, право конститутивних народа на самоопредељење било је старије од аналогног права југословенских република.

(И)РАЦИОНАЛНИ РАЧУНИ

То је Запад у савезу са значајним факторима из тзв. „исламског света“ (Турска, Иран, Саудијска Арабија) грубо анулирао. Додуше и ми смо – уместо да одлучно делујемо у складу са могућностима које нам је пружао Устав државе у којој смо живели – накратко пристали да учествујемо у прљавој игри која је до тога довела. Да сада не ширим причу о Бадинтеровој комисији (1991-92), али она је, уз маскирање бруталног разарања светског поретка у лажно рухо међународног права, трасирала пут за једнострану сецесију Хрватске, Словеније, Македоније па, на крају крајева, и БиХ.

Неко са стране је узео себи за право да процењује да ли има шансе да опстане или је у фази распадања међународно призната држава, и какве ће, упркос ономе што каже њен уставни поредак, бити нове међудржавне границе њених административних елемената. Ипак, чак и Бадинтерова комисија није могла да призна право на сецесију Косова. Но, исти они глобални играчи међу којима је велику улогу имала и Турска, који су се подржавајући рушење Југославије позивали на поменуто арбитражно тело основано од тадашње Европске економске заједнице – противно његовим ставовима да републичке границе постају државне – дрско су радили на отцепљењу Косова од Србије. И, да се не лажемо, у многоме су то постигле.

Сада је Анкара дошла у ситуацију да неки од ње моћнији чиниоци, по свему судећи, прихватају да се на делу крурдског ентничког простора, макар де факто, омогући постајање курдске државе са  последицама које то у наредним етапама може да има и по територијални интегритет Турске. А већ пре тога свакако ће та земља осетити консеквенце по њену стабилност, међународни престиж и мир унутар њених граница. Авет разбијања Југославије лебди над светом. Но, то су сада већ турски а не наши проблеми. За разлику од те земље која у духу своје отоманске империјалне традиције и исламске солидарности делује против нас и тамо где је се то – ако посматра у ужем смислу своје националне интересе – не тиче, Србија је давно доказала да ван сфере наших непосредних интереса не чини ништа против Турске и када то може.

Сетимо се само грчко-турског рата (1919-1922) када је регент, односно затим краљ Александар Карађорђевић – можда и погрешно – одбио да се у сукоб умеша на страни Грчке и тако у критичном моменту, када је и мали додатни импулс могао да пресуди исход рата, допринесе и горем удару на турске интересе од онога који су Срби доживели крајем 20. века. Да је тако било, вероватно, током ратова за југословенског наслеђе не би имали на начин како је испало Анкару против себе. Наравно, Турска све то не цени, што је и за очекивати од рационалних геополитичких играча. Ту, по правилу, нема емоција нити памћења онога што није исплативо. Немамо основа да се љутимо на друге што не поступају ирационално као ми. Уместо тога вратимо се, уз уважавање историјског подсећања, актуелној посети турског председника Србији и перспективама турско-српских односа.

СТАТИКА И ДИНАМИКА

Турска свакако не намерава да помогне решавање „српског питања“ ни на начин који би подразумевао чак и болне компромисе (нпр. одрицање од дела КиМ) ради дуготрајнијег мира и помирења балканских народа. Камоли да је спремна да са нама прави аранжман који подразумева више од тога. Напротив, од нас очекује да се ради интереса оних према којима има дубинске симпатије на Балкану (Албанци, исламизирани Срби тј. Бошњаци), тотално одрекнемо права да у по нас повољнијим геополитичким околностима ишта учинимо себи у корист (нпр. ујединимо се са Српском или подржимо њено право на самосталност).  Све то има и блискоисточну димензију у контексту борбе Анкаре за непроменљивост граница (пошто је већ допринела њиховој промени тамо где јој је то одговарало, односно и сада би нашла неку алхемијску формулу да прича једно а ради друго када би јој неко ставио у изглед припајање нафтом богатог ирачког Мосула који одавно прижељкује).

Турци полазе од просте конструкције: како на Балкану тако и на Блиском истоку. Разуме се, на начин да њима све иде у корист. То у овој фази када су на помолу по Турску опасне тектонске промене, подразумева тежњу статици а не динамици. Из нашег угла, наравно, ствари стоје другачије. Не треба да срљамо нити да се активно мешамо у надигравања великих, али нам свакако одговара, када су српски интереси већ били грубо рушени, да се постојећа геополитичка архитектура нашег ширег и даљег окружења суочи са озбиљним изазовима. Осакаћене српске земље, тј. територија која је данас под јурисдикцијом Београда и Бањалуке је по светским стандардима ретко хомогена. Срби ту чине 85-90 посто становништва, док је већина мањина добро интегрисана. Постоје само мање, и то испресецане српским појасевима, зоне потенцијални и актуелних сепаратистичких струјања, али ако смо каква-таква држава а не баш државни провизоријум, то не би смело да нас озбиљније угрози. Опет, око нас се налазе разноврсне вештачке творевине које стоје на стакленим ногама и питање је да ли би и како опстале у новонасталим околностима а без директне стране подршке.

Све у свему, нама одговара парафраза познате изреке једног кинеског лидера: нека цвета хиљаду геополитичких цветова. Макар то бујање носило са собом и ризике. Не одговара нам замрзавање постојећег поретка већ динамика па ћемо видети шта ће из тога испасти. Било би  сулудо да Београд буде бранилац светског и регионалног система који је на разне начине антисрпски, што не значи да треба да делујемо као авангардни рушилац било чега. Нека се ствари развијају својим током а на нама је да чекамо прилику да их у погодном моменту, уз што мању цену, усмеримо себи у корист, али и да до тада не нарушавамо позиције које сада имамо и омогућавају нам офанзиву у погодном тренутку (од севера Косова до РС). Да не заборавим и Црну Гору, где је Београд већ озбиљно подбацио на рачун тамошњег српског народа изложеног, без претеривања, идентитетском геноциду.

РУСКИ КЉУЧ

Када све речено саберемо и одузмемо, јасно је да ми са Турцима нисмо никакви пријатељи. Само се правимо, што је сасвим уреду док је у функцији економске сарадње. Нама требају инвестиције, Турцима простор за привредну експанзију. Док не преузимају секторе који су за нас од стратешког значаја јер се одражавају на капацитете државе да се бори за своје интересе – добродошли су. Имамо у позерском падању у загрљај интерес и ми и они. Потенцијал за економску кооперацију свакако је вредан тога те празних фраза које нам политичари сервисирају. Уз то оне имају и значај у вези са заливањем националног престижа, поготово турског.

Та земља жели да буде велика сила, али ипак је још далеко од тога. Озбиљан регионални чинилац јесте, у стању је да брани свој суверенитет, али у спољном судару са Русијом или САД види се, како би наш народ рекао, „ко коси а ко воду носи“. А ми јој добро дођемо са нашом спремношћу да, макар вербално, признамо примат великима који је и већи од значаја који имају. При томе, верујем, у нашим институционалним структурама ипак имају на уму да на Балкану Анкара ни приближно није оно што су Москва и Вашингтон. Када се ради о утицају на овдашње процесе битна је – што свакако није мало – скоро колико и Берлин, само док је немачки примат у економско-финансијској сфери турски је у домену утицаја на муслиманску популацију али и мигрнтске изазове.

Тако ствари стоје. Са посетом Ердогана, уз сву помпу, ништа се радикално није променило. Привредни односи свакако додатно добијају замајац. Протоколарно „пријатељство“ се подиже за један степен. И то је то. Међутим, не значи да ће трајно бити тако. Да на специфичан начин релативизујем оно што сам рекао. Са Турцима смо сада далеко од тога да будемо истински пријатељи па и геополитички партнери. Но, можда последње у неком моменту и постанемо, без обзира на колизију интереса и сентимената којима смо се бавили, што трајно искључује прво. Само по себи, у домену билатералних односа, ни право партнерство није могуће, али као део ширег геополитичког мозаика постоје извесне шансе да се њега дође. У вези са урушавањем постојеће геополитичке архитектуре света и изградњом нове, можда дође до стратешких споразума између Руса и Турака и у вези са Балканом, односно њиховог споразум да се заједнички боре за наметање договорених сфера утицаја. Тада се отвара простор и за, макар у минималним оквирима (РС, Црна Гора и Србија са делом Косова), решавање „српског питања“.

Али не заваравајмо се, то понављам, да би нам и тада Турска била „пријатељ“. Пријатељ и кључни савезник за тако нешто Србији може да буде само Русија. То је истина као што је чињеница да су у геополитици могућа креативна решења те је много тога до неких граница подложно променама. Сетите се само недавног наглашеног руско-турског непријатељства проузрокованог обарањем руског авиона и садашњих помака ка озбиљној сарадњи. Слично томе, прилагођено нашој величини и уз неизоставну асистенцију Москве, није искључено ни проналажење својеврсног модуса вивенди између нас и Турака. Али, поново смо код фактора и граница које дефинишу простор за геополитике маневре, без Русије остаје нам да се са Турцима само правимо да смо „пријатељи“ и тргујемо. Не ваља ако имамо илузије да је другачије.

Драгомир Анђелковић

ПЕЧАТ

Поделите:
2 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *