Председнички избори 2017: Тражење словенске визије за будућност

Поделите:

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС) из Љубљане, Словенија, редовно анализира догађања на Блиском истоку и Балкану. ИФИМЕС је припремио предизборну анализу предсједничких избора у Словенији, који ће се одржати 22. октобра 2017.године. Из опширне анализе »Предсједнички избори 2017:Тражење словенске визије за будућност« објављујемо најважније и најзанимљивије дијелове.

Предсједнички избори 2017:
У првом кругу избора за предсједника Републике Словеније, који ће се одржати у недјељу, 22. октобра 2017.године, натјецат ће се пет кандидаткиња и четири кандидата. Словенија ће добити свог петог демократски изабраног предсједника од проглашења независности 1991.године. Досада су ту функцију обављали Милан Кучан (два мандата), Јанез Дрновшек, Данило Тüрк и Борут Пахор. Евентуални други круг избора биће одржан 12. новембра 2017.

В првом кругу избора је девет кандидата: 1. Људмила Новак (Нова Словенија – кршћански демократи), 2. Марјан Шарец (Листа Марјана Шарца), 3. Маја Маковец Бренчич (Странка модерног центра – СМЦ), 4. Борут Пахор (Дејан Жидан и скупина бирача), 5. Ангела (Ангелца) Ликович (Глас за дјецу и породицу), 6. Борис Попович (Словенија заувијек), 7. Романа Томц (Словенска демократска странка – СДС), 8. Сузана Лара Краусе (СЛС – Словенска народна странка) и 9. Андреј Шишко (Покрет Сједињена Словенија).

Укупан број бирача са правом гласа је 1.716.039.

Изгубљени циљеви словенске државе?

Године 2004. Словенија је постала пуноправна чланица НАТО савеза и ЕУ, подручја еура, 2010.године је постала чланица ОЕЦД, те је чланица бројних других међународних организација. Тада је држава имела јасне циљеве – чланство у тим и другим организацијама. Када су постављени циљеви били остварени, словенско водство није имало нових. Политичке елите нису биле у стању направити ништа визионарског, јер су биле неспремне. Искуства словенског чланства у ЕУ нису једнозначна, јер чланство у ЕУ није само по себи сврха и недовољно се користи у сврху словенских националних интереса, као што то рецимо ради Пољска, Словачка и још неке друге новије чланице ЕУ.

Догађања у унутарњем и вањском окружењу промијенила су се на штету Словеније. Подаци показују, да у ЕУ због корупције годишње нестане око 150 милијарди ЕУР. Криминал и корупција постали су пошаст, која угрожава супстанцу државе, за коју су карактеристични феномени политизације криминала и криминализација политике.

Словенија се од 2008.године налази у комплексној економској и политичкој ситуацији. Поједине бонитетне агенције су у посљедњем периоду приликом давања оцјена Словенији, смањиле њене политичке ризике, што значи, да се полако побољшава политичка ситуација у држави. Држава је још од осамостаљивања 1991.године снажно политички поларизирана и непрестано се одвија оштра борба између тзв. снага континуитета (бивши комунисти), које симболизира бивши предсједник Словеније Милан Кучан и снага словенског прољећа, које симболизира бивши премијер и предсједник Словенске демократске странке (СДС) Јанез Јанша. У периоду коњунктуре и високе привредне расти политичка поларизација у најуспјешнијој држави насталој на подручју бивше СФР Југославије није проузроковала већих проблема. Проблеми су дошли са економском кризом и присутном рецесијом у европској и свјетској привреди. Криза је показала све грешке, које је Словенија направила послије осамостаљивања, прије свега у процесу приватизације бивше друштвене (државне) својине. Један дио појединаца се преко ноћи обогатио, највише са унутарњим менаџерским откупима подузећа уз осигурање енормних износа кредита код државних банака. Када су посљедично због економске кризе почеле падати цијене дионица тзв. тајкуни нису више могли отплаћивати кредите. У сукобу политичких и економских елита поједини дијелови политичких елита прекинули су кредитирања унутарњег откупа приватизираних подузећа код државних банака. Због тога је дошло до пропадања бројних некада великих и угледних подузећа, посебно цјелокупног словенског грађевинарства, текстилне индустрије итд. што је довело до брзог повећања броја незапослених. У увјетима тзв. буразерске економије правна држава је дјеловала неадекватно, што доказује и чињеница, да у Словенији нико од високих политичких представника није правоснажно осуђен за бројне преваре и кривична дјела за вријеме обављања функције, а само селективно осуђени су неки већи бизнисмени.

Аналитичари сматрају, да Словенија мора себи поставити нове циљеве, унаточ томе, да је чланица ЕУ. Изговарања, да ће држава у основи слиједити политику ЕУ односно званичног Брисела указују на то, да држава нема јасне визије за будућност. Држава би морала пронаћи властита рјешења и реализирати властите интересе, што значи да мора развијати билатералне односе изван ЕУ и тражити нова тржишта, на којима до сада Словенија није била односно била је незнатно присутна.

Снажан утјецај неформалних центара моћи

Нико се није озбиљно бавио са консолидацијом словенске државе и отклањањем бројних грешака из периода транзиције те са међусобним суочавањем односно бављењем самим са собом. Неформални и паралелни центри моћи, који су фактички водили државу из позадине су представљали проблем за било коју Владу, која је хтјела дјеловати транспарентно и у јавном интересу, још увијек су активни, према оцјенама појединих аналитичара, заједно са лобијима можда највише владају словенском државом. Поставља се питање, ко фактички управља Словенијом?

Аналитичари упозоравају, да је Словенија под утјецајем неформалних центара моћи и паралелних структура направила кључну стратешку грешку, када се препустила утјецају појединаца из политичке позадине и неформално промијенила своја стратешка усмјерења у вањској политици. Словенија је посљедњих неколико година најизолиранија држава у регији у односу према САД-у. Ко је одговорен за (само)изолацију Словеније и стагнацију односа са САД, иако су заслуге и подршка САД биле кључне за настанак младе словенске државе? Каква је при том улога предсједника Републике Словеније Пахора и других кључних актера на словенској политичкој сцени одговорних за вањску политику?

Пахор обезвриједио функцију предсједника државе

Актуални предсједник Републике Словеније Борут Пахор, који је на прошли изборима био и предсједник Социјалдемократа (СД), сада кандидира као независни кандидат. Његова побједа на прошлим предсједничким изборима пробудила је наду, да је предсједник морални ауторитет, који даје наду и уколико је добро обавио своју дужност у првом мандату, скоро се подразумијева, да је реизабран за предсједника Републике. Борут Пахор је словенски јавности сам рекао, да себе не сматра моралним ауторитетом. За вријеме његовог предсједниковања функција предсједника је додатно обезвријеђена, његова странка СД није га поново кандидирала као свога кандидата, него кандидира као независни кандидат са подршком бирача.

Бирачи очекују, да је предсједник над страначком политиком и да се не уплиће у страначку политику, јер тако губи повјерење бирача. Аналитичари сматрају, да се предсједник Пахор по правилу није мијешао у ниједну важну ствар, него је био у основи проматрач или је слиједио догађањима. Присутна су чак мишљења, да није обављао своје функције као што му налажу надлежности, и да поред предсједника Словеније фактички је потребно увести функцију потпредсједника државе, који би фактички водио државу.

Послије Пахоровог преузимања предсједничке функције очекивало се, да ће унијети нови замах у словенски политички простор, да ће се наметнути у регији и на међународној сцени. То се није догодило. У регији се очекивало, да ће постати конкуренција тадашњем предсједнику Хрватске Иви Јосиповићу, који је био препознатљив предсједник у регији и поштован у међународним круговима. Предсједник Пахор не само, да се није успио наметнути у регији и на међународном плану, његов углед је блиједио и међу самим бирачима, јер је у предсједнички стил увео нешто што не спада у предсједничко понашање, као што су »разговор са златном рибицом«, »то ми ради мала« и друге непристојне радње за предсједника државе. Унаточ томе, да предсједник нема ширих овлаштења, очекивало се, да ће заправо допринијети ка стварању новог позитивног амбијента у држави.

Аналитичари сматрају, да се Пахор жели представити као »предсједник, који повезује«, иако у његовом мандату Словенија није била ништа мање политички раздијељена. Већинској јавности није потпуно јасно, шта је хтио повезати и шта је повезујућега направио.

Предсједника Пахора прате велике хипотеке још из времена, када је био словенски премијер, по неким оцјенама био је најслабији словенски премијер. Каква је његова одговорност за непотребну докапитализацију банака у енормно високим износима, за пројект ТЕШ-6, за наводно прање иранскога новца у банци НЛБ, за прање италијанског новца у банци НКБМ, за слабо стање у Словенској војсци, за фијаско са арбитражним споразумом о граници са Хрватском, којег је потписао, за опозив арбитраже од стране Хрватске и др. Западни Балкан мора постати поновно приоритет, јер је посљедњих неколико година препуштен другима и умјесто Словеније своју присутност на Западном Балкану ојачала је Хрватска, посебно послије уласка у ЕУ.

Словенска криза лидерства

Аналитичари упозоравају, да у Словенији не постоји велики интерес за предсједничке изборе, иако се ради о највишој позицији у држави, којој су потребни авангардни политичари новог доба и за изазове у будућности. Међу кандидатима за предсједника државе нису кључни политичари у држави. Изборна кампања не побуђује пажњу шире јавности.

Поред садашњег предсједник Пахора кандидати, који су привукли позорност јавности су Марјан Шарец, градоначелник Камника и глумац-комичар, Романа Томц, словенска заступница у Европском парламенту из највеће опозиционе Словенске демократске странке (СДС), Борис Попович, успјешан градоначелник града Копар и Људмила Новак, предсједница Нове Словеније-кршћанско-народне странке са искуством у вањској политици.

Досадашње политичке и привредне елите, које су учествовале у пљачки државе, сасвим сигурно нису они, који би Словенији и њеној младој генерацији, која у све већем броју одлази из државе из економских разлога осигурале бољу будућност.

Забрињавајућа је чињеница, да постојеће политичке елите покушавају на сваки начин спрјечавати регрутирање нових политичких елита и стварање политичке конкуренције, што је смисао демокрације. То се види из листе кандидаткиња и кандидата за предсједника Републике Словеније. Нови ступ будућности Словеније не могу бити појединци и политичке странке, које су одговорне за стање у прошлости. За идеолошке и корупцијом оптерећене политике не би смјело бити простора на словенској политичкој сцени.

Аналитичари сматрају, да је Словенији потребан предсједник/ца са визијом, који мора заједно са другим актерима на словенској политичкој и друштвеној сцени потражити опћи друштвени консензус о будућности Републике Словеније са јасно опредијељеним циљевима за будућност, јер се догађају велике геополитичке промјене, које се тичу свих заинтересираних страна. Тако би се ојачао положај и обезвријеђена улога »првог човјека у држави«.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *