То није Европска Унија, то је катастрофа! Ово су приче људи који су радили у Словачкој

Поделите:

Очајничка потреба за одласком у иностранство наизглед је лак улазак у свет „брзе зараде“
„Трбухом за крухом“.
Овом паролом кренули су многи Срби који су се због лоше финансијске ситуације одлучили да посао потраже у Словачкој.

Очајничка потреба за одласком у иностранство наизглед је лак улазак у свет „брзе зараде“. Ипак, да ли је заиста тако?
Најновији случај, у којем је 72 радника у Словачкој, на привременом раду, међу којима има доста Срба, приведено јуче око 10 сати, показатељ је тога да ту увек све не „штима“.

Наиме, како је Марија З. рекла за медије, тамо су раднике из Србије држали у затвору као криминалце.

– Потписали су хрпу папира, имали су преводитеља које боли уво. Кажу да је фејк уговор, лажна фирма и прете им казне забране уласка у ЕУ – каже Марија З., која је поменула агенцију „Маx“ преко које су нашли радни ангажман у Словачкој.

Покушали смо да ступимо у контакт са овом агенцијом. Међутим, на више различитих бројева телефона у неколико огласа наишли нисмо на исти одогвор: или је број непостојећи, или је корисник недоступан.
Да 72 људи које је приведено попут криминалаца нису усамљени, сведоче и многа негативна искуства везана за краткорочне одласке у иностранство, конкретно у Словачку.

Привремени рад у овој земљи неки су упоредили са – логором.

У исповести за портал „маглочистач.рс“, једна Суботичанка испричала је да су прошли тортуру у Словачкој о којој се једноставно не може ћутати. Своју причу је испричала првенствено због тога како би људи били опрезнији када се ради о послу у иностранству, да не потписују било шта и да немају поверење чак ни у локалне људе.

– Били смо у Бечу, али ситуација са послом није ишло како смо желели, па смо дошли кући. Ту смо од некога чули да се траже радници за рад у Словачкој. Обратили смо се Д.О.О. Мунка 2000, односно Ласлу Нађу. Када је човек огорчен, верује у све. А он је био толико убедљив да нисмо сумњали уопште када је рекао да ће месечна плата у Словачкој бити 700 евра за шта ћемо морати радити дневно између 8 и 12 сати, да ћемо добити три топла оброка дневно и бесплатан смештај – прича ова жена.

Саветник је прво рекао да ће путни трошкови износити ситницу, неких 30 или 40 евра. То је касније порасло на 70 евра по глави. Уговор који су потписали је прецизирао да је он саветник који је предао знање и да за то њему припада одређена свота. Уговор је прецизирао и суму која му је исплаћена. Ради се о 200 евра по особи.

– Комби који нас је довезао у Словачку је из Војводине превозио нас деветоро. Стали смо на непознатом месту, а два двадесетогодишњака су нам показала две фабрике. Наводно једна од фабрика је била власништво једног од младића, а друга власништво његовог оца. Касније се испоставило да се ради о корејским фирмама које се зову Бањо и баве се састављањем Самсунг телевизора. Нас су сместили негде где су услови били катастрофални, имали смо заједнички туш са мушкарцима. Четворо нас је било у соби, смештени на војничким креветима, а о топлом оброку није било ни говора. Сатница је била 2,2 евра, иако су нам рекли да ћемо добити фиксну плату. Ја сам одмах хтела да се вратим кући, али ми смо опет тражили зајам да би и отпутовали уопште на рад, а знала сам да од посредника нећу добити натраг ништа – објашњава ова Суботичанка.

Одмах су почели радити, њен муж је радио само два дана, а трећи дан се испоставило да за њега више нема посла.

– Ја сам радила и даље, али када су у четвртак увече (за петак су нам иначе обећали аванс, што је требало да буде око 20 или 30 евра) рекли да се пакујемо јер ћемо следећег дана бити превезени у другу фабрику удаљену око сто километара од места где смо били.

У месту Цифер, сто километара даље, нас је чекала жена која се звала Маргарета. Она је представљала словачку агенцију Агентура Маx. Ту је смештај био прихватљив, али је прва продавница била тридесет километара далеко. Заправо, била је једна и у том месту, али је тамо све коштало троструко, него у другим радњама: за пример, један хлеб је коштао два евра. Маргарета нам је рекла, да ћемо након посла имати добру разоноду; џогинг, како бисмо отишли у радњу удаљену тридесет километара – прича она.

Суботичанка је на новом радном месту састављала плехане вазе висине четири метара. Њеном мужу су рекли да ће га превести на друго радно место, али су га одвезли само у пансион. И овде беше обећан аванс, али ништа. За првомајске празнике су за четири дана остали без пара и без хране. Муж наше саговорнице се упознао са неколико грађевинара, са њима је радио два дана, за шта је добио педесет евра. Са тим парама су некако преживљавали

– У понедељак су нам опет рекли да нас воде на друго место, али смо ми одлучили да бојкотујемо почетак рада док не добијемо аванс. Били смо изморени и физички и психички. На новом радном месту смо лепили етикете на телевизоре поред покретне траке. Истовремено је стизало четири телевизора, а трака се покретала тако брзо да нисмо могли прецизно лепити. Увече су дошли и рекли да смо добили отказ јер нисмо довољно добро радили и да ће нас одвести на четврто радно место. Из групе нас је остало само четворо, други брачни пар је пристао да оде на четврто радно место где ће, наравно, добити аванс. Ми више нисмо у то поверовали. Требали смо чекати до петка да поново почнемо са радом на неком четвртом месту, без хране, без ичега, а нисмо могли ни спавати. Нисмо хтели да идемо даље. Још једну ноћ смо преспавали у пансиону, од Румуна који су такође становали тамо смо добили три фаширане шницле и четири цигарете. Нису могли више гледати како патимо. Отишли смо у словачку полицију, али тамо су нам само рекли да не могу учинити ништа јер смо потписали уговор. Уговор је био на словачком, ни речи нисмо разумели, а узалуд смо тражили тумача. Тада сам позвала брата да дође по нас. Следећеј јутра су стигли, а ја као да сам се поново родила када сам их видела. То није Европска Унија, то је катастрофа! – закључила је она.

У Словачку махом због новца и наочиглед добрих услова рада и зараде често одлазе и Лесковчани.

По досадашњем искуству, како је раније писао портал „Југмедиа“ две трећине њих се врати након десетак дана без зараде и без уложеног новца.
Највећи проблем, иако наша полиција тврди да је око ангажовања наших људи за привремени рад у Словачкој све чисто, представљају „фантомске“ агенције чија представништва не постоје у Србији превозе раднике у ову земљу који се често оданде враћају брже него што су отишли и тврде да су преживели прави пакао.

Тако је један двадесетогодишњи Лесковчанин М.С. је одлучио да и он „окуша срећу“ и заради новац да себи плати школарину на студијама, а оданде је једва извукао живу главу.

Лесковчанин каже да је цео аутобус будућих радника остављен испред зграде на периферији Трнаве која је изгледала, по његовим речима, као концетрациони логор.
– На спрату има по десет соба. У њима по осам или девет кревета. Унутра невероватно смрди, а на целом спрату само једно купатило. Имао сам среће да будем пребачен у неки хотел, као са три звездице, где сам собу делио са још тројицом момака из Србије. Али смо тамо на сваких 5 минута убијали по једну бубашвабу – прича овај двадесетогодишњак.

А из хотелске собе није изашао до петка, иако је требало да почне да ради од понедељка.

Нико у компанији заправо није знао да он треба да буде ангажован на пословима у фабрици, молио је и дворио да га „убаце“, а 5 дана је провео живећи на једној кантици крема.

Опекли су се и отац и син из Црвенке који су отишли да зараде, а вратили се да не заврше на улици.
Недељко и Милан Медић из Црвенке, отац и син, доживели су непријатно искуство у Словачкој, где су отишли да раде, а одатле се вратили после две недеље боравка без икакве зараде и још са претњом да ће остати дужни агенцији преко које су били ангажовани, иако би, да нису спаковали кофере, завршили на улици, писале су раније Новости.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *