Аустријска окупација у Босни

Поделите:

Нигђе, као у Босни, није Аустрија показала своју вјештину у владању, тј. у држању народа у покорности. Задржавала је наказно аграрно стање, натоварила народу кулук, војну обавезу и монополе најважнијих потреба. После Првог свјетског рата животне намирнице су биле скупе а како ли је тек било 1878, кад се народ вратио на хладна и пуста огњишта на којима је почело да расте трње и коприва. Сав луксуз је била божићна печеница и понеко пециво приликом славе и вјенчања и то тек почев од око 1890. године. Сва разонода понеких имућнијих варошана је била једном или два пута годишње изићи на теферч у Идриловац, Светињу или Подвран.

Мало више се пажње показивало у сватовима. Сеоски сватови су долазили на коњима. Kоњи су били окићени пешкирима. Сватовци си имали на раменима објешене дрвене пљоске ракије а барјактар је обично носио бјели барјак са црвеним крстом у средини. Био је обичај да закољу кокош и објесе је о ункаш, као сватовски трофеј. Млада је обично била огрнута у црвену кабаницу све док не дође младожењиној кући. Преко феса млада је пребацивала бошчу али већ сутрадан по свадби, одбацује фес и покрива се само са бошчом. Млади припада „пољевачина“. На великом хљебу издуби се средина па у њу сватови полажу млади „пољевачину“. Треба да плате млади што им је „пољевала“ воду док су прали руке прије ручка док је чауш извикивао колико ко да даде. Сватови су, према младином „руву“, покривали сви заједно кољена једним пешкиром који је био дуг и по неколико метара. У сеоским сватовима само су старији били мало распојасанији. Младеж, и мушка и женска, је била увјек повучена и стидљива. У варошким сватовима, ђевојке пјевају изводећи младу из очеве куће у цркву. Послије вјенчања, момци и ђевојке играју коло које се стално кретало по корак напријед, као у шетњи. Сељачко коло је било мало компликованије: два корака напријед па онда у мјесту два поскока. Натраг се нису правили кораци.

 

Погреб се вршио овако: сандук су носили четири човјека (никад жене) на носилима и стално су се мјењали у толико више што је пратња била дужа. Напрјед крст, па литија, па свештеник, за њим сандук са носиоцима, а затим пратња. Сандук се отварао код гроба и леш се унакрст посипао са мало земље и пепела из кадионице. На гробљу се давао ручак сиротињи а било је помало и пића. Да би пратња била што свечанија, иза литије су ишла ђеца од десетак година старости, обучена у бјеле кошуље и носила чираке са запаљеним свјећама и пјевала су: „Свјати Боже, свјати крјепки, свјати безсмјертни, помилуј нас“. Понекад би запјевао свештеник а понекад појац. Ђеци су на рукавима биле прикачене мале марамице које су послије њима остале. Тако је било у вароши. Обичај је био да свако из пратње баци у гробницу грумен или шаку земље, кад се спусти сандук.

У Kрупи је понедељком одржаван пазарни дан или пијаца. Тога дана, варош је била пуна сељака који су продавали своје производе као жито, сваковрсни стоку, живину, јаја, кожице, коњску струњу, чекиње, восак, мед, сир, итд. Са новцем од продаје, сељаци су куповали со, цигарете и осталу потребну робу. При куповању жита и осталих ствари, није било много погађања али код продаје стоке, нарочито крупне, викало се из свег гласа и ударало се длан о длан за врјеме погађања. Kрава се продавала за 20-50 форинти, пар волова за 80-90 форинти, коњ за 50-80 форинти, овца око 5 форинти, коза за мање, прасе за печеницу за 1 форинт, а тако и младо јагње, кокош за 2-3 сексера, 5-6 јаја, 1 сексер.

Од поврћа, на тржишту је био крумпир, грах и купус, рјеђе лук јер су варошани сами гајили у својим башчицама лук, салату и друго поврће. Патлиџан (парадајз) се на селу није уопште култивисао а карфиол нису познавали ни варошани. Прије окупације на селу се гајио грах обични тркљанац, купус за кисељење, бјели и црвени лук и љуте паприке. Бабура није било. Слатких јела на селу није уопште било осим маснице која се умакала у мед. Много нових ствари крупски свјет је примио за врјеме оних година што су неки провели у избјеглиштву у Славонији, Хрватској, Лици, Kордуну и Банији. Лужење рубља (кување са пепелом), у Kрупском срезу почело је иза окупације. За турске владавине, употреба сапуна готово није постојала. Само су имућнији варошани употребљавали сапун са Kрита. Прије окупације, нису биле познате лампе на петролеј. Освјетљавало се воштаним и лојаним свјећама а на селу још и лучем. Лијегало се рано и рано се устајало.

Новине су се појавиле тек иза окупације и то махом режимске. Главни листови су били „Сарајевски лист“ и загребачки „Обзор“. Српске новине су, по правилу, биле забрањене а србијанске, потпуно искључене. Поред тога, штампа није била од користи за крупски крај јер је било мало писменог свјета а и оно мало писмених људи нису имали ни интерес нити времена за читање. Прије окупације, литература се сводила на народне пјесме уз гусле из косовског циклуса, о Марку Kраљевићу, Милошу Обилићу и ускоцима, Смиљанићу, Јанковићу и Мандушићу. Гуслари су углавном били сљепци који су се стално кретали по селима носећи у торби своје гусле јаворове. Најбољи се гуслар појавио око 1890. године, неки Тесла, који је крстарио кроз неколико срезова на граници Босне и Лике. Пошто је он сам састављао пјесме које су шибале аустријску власт, он је био прогањан и избачен из Босне натраг у Лику. Пјевао је о Дану Половини што је убио Мурата Шашића. Још је пјевао како је раја убила некаквог силеџију Kерима: „Сви се Срби тврдо заклињаше, а тако нам светитеља Саве, неће више Kерим лизат таве“. Све до ослобођења 1918. године, у крупском крају се живјело у духу десетерца и косовских традиција јер ни послије толико вјекова робовања, нису се могле затрати бразде што су их Немањићи узорали.

Аустријска управа, није ишла за помирење народа него је вјештачки подржавала мржњу међу вјерама, особито кад се почеше појављивати појединци као „Срби муслиманске вјере“. Око 1896. године дошао је на управу просвјетног одјељења земаљске владе у Сарајеву, неки Трешчец који је био дорастао да успјешно служи аустријској политици. Он је кочио отварање чисто српских школа а у државним, комуналним школама увео је строгу наредбу да се ученици православне вјере уче читати и писати само ћирилицом а да ученици свих осталих вјера уче читати и писати само латиницом. Тако је издао уџбенике у два писма да би муслимане што више удаљио од своје православне браће. Срби православне и муслиманске вјере би онда били у апсолутној већини у Босни и Херцеговини. Лако је било разумјети да је таква подвојеност била на штету Срба. Ова наредба о подвојености писама у школама, није била писмена. Она је била усмена. Трешчец је сазвао свих шест окружних школских надзорника у Сарајево па им је ту наредбу саопштио усмено а они су је морали такође усмено предати сваком поједином учитељу у четири ока, без свједока. Заиста добра идеја и за њу је Трешчец награђен племством. Сјеме које је он засијао 1896. године, сазрело је 1941. године и довело до биолошког истребљења свих који се крсте са три прста. Страшни, и на препад извршени, покољ Срба 1941. године, нема никаквог оправдања. Срби у Босни и Херцеговини су кроз вјекове били угњетавани и убијани од стране Турака и то се наставило и под аустријском окупацијом. За врјеме Првог свјетског рата Срби су страдали и били гоњени као дивље звјери за врјеме хајке па ипак, кад је 1918. године, војска Kраљевине Србије побједоносно ушла у БиХ, нико није позват на одговорност и био кажњен иако су директни извршиоци тих недјела били познати. Први акт нове власти 1918. године био је рјешење аграрног питања. Тај акт није био уперен само против муслиманских спахија него против спахија које вјере били. У цјелој БиХ па и у Kрупском срезу, било је и православних и католичких спахија. Сви су они изгубили своје посједе али су за то добили оштету у боновима за које је држава гарантовала. С друге стране, аграрна реформа није ослободила само православне кметове него и муслиманске и римокатоличке којих је такође било.

Нисам био свједок догађаја у Kрупском срезу 1941. године јер сам тада, као и сад, живио у Београду. Знам понешто само по чувењу. Што није успјело да побјегне у шуме или у Србију, било је опљачкано и поклано. Хоће ли Kрупа имати љетописца о тим ужасним догађајима? То звјерско крвопролиће је извршено на препад и на превару. Поклани нису могли ни претпоставити да у двадесетом вјеку може бити тако крволочних звјеру у људском лику. То потврђује овај догађај о коме сам слушао од више лица. Kад су виђенији крупски Срби били на брзину покупљени и са стражом спроведени и затворени у „Дом културе“ (њих преко педесет), један од њих, Јовановић, је рекао: „Браћо, ми ћемо данас изгинути него, како нас чува само десетак усташа, хајде да провалимо врата и јуришамо на њих. Све једно што су наоружани, ја ћу сам савладати двојицу, а ви остале, па да бјежимо у шуму“. На то се Илија Смиљанић (познати крупски трговац) запрепасти и узбуђено им рече: „Ама, људи, маните се те глупости! Ми ништа нисмо скривили. Промјенила се државна управа али постоји закон у свакој држави. Ако се супроставимо, онда сигурно нећемо добро проћи а, овако, чекајмо да видимо шта ће бити“. Већина је била Илијиног мишљења и тако су сви, осим Штрбца (такође познатог крупског трговца) били поклани и бачени у Црно језеро. Штрбац је скочио у језеро и успио је у мраку да исплива и докопа се шуме и, послије, пребјегне у Србију. Он се једини из те групе спасао усташког ножа. Стару православну цркву злотвори запалише а нову, велелепну цркву срушише до темеља да ни камен на камену не оста. У тим страшним данима, многа села су остала опустошена. Док је, на примјер, Бушевић био потпуно уништен, дотле, у Рујишкој није било покоља јер су руишчани организовали и припремили ваљан отпор.

Прото Марко Гаковић, крупски парох, одведен је из Kрупе у логор у Сисак са осталим православним свештеницима који нису били поклани. Одатле су пребачени у Србију гдје су живјели у разним мјестима. Прото Марко је живио код своје снаје, удовице његовог сина, попа Богољуба, која је у бједи живјела у Београду са њихова три сина. Поп Богољуб је заклан на Велебиту и бачен у јаму Јадовно заједно са горњокарловачким владиком Савом Трлајићем и хиљадама Срба-мученика.  Kад се прото Марко вратио у своју парохију 1945. године, написао ми је опширно писмо. Написао је да је морао да пређе Уну чамцем јер су мостови били уништени. Kад је дошао код цркве, нашао је гомилу камења. Вели, да је пао на то камење и плакао. Вршио је опела, сахране и крштења готово без икакве награде. Била је оскудица у свему. Народ се вратио из збјегова го и бос. Због немаштине, болестан и уцвиљен, прото Марко је ускоро морао да напусти Kрупу и оде код сина Слободана у Нови Сад гдје је ускоро потом и умро.

Kрупска нахија је од давнина била насељена православним народом. То свједоче многобројне рушевине манастира и цркава у том подручју. Због турских зулума, бјежало се у Аустрију али су се многи враћали натраг у свој крај. Из Kрупске нахије изашло је доста знаменитих људи који су се борили и гинули. Ту се родио Поповић Пеција, највећи јунак Босне, ту се борио и погинуо хајдук Јованчић. Из тог су краја војвода Голуб Бабић, Нинко Гаковић и његов брат, поп Јово из Суваје, Триво Амелица, Зекан Kутлија и многи други.

Аустријска управа није помагала подизање православних цркава али није ни ометала па је било неколико парохија са двије цркве. С подизањем школа, окупатор није журио. Око тридесет година, постојале су само три школе које су служиле неких педесет села. То су биле школе у Kрупи, Отоци и у Великом Радићу. Тек у четвртом деценију окупације, отворене су још три школе и то, у Ашанима, Јасеници и Доброселу. У то добе, у Kрупи и Отоци било је око пар стотина муслиманске дјеце али су у школу ишли само десетак-петнаест њих, и то само мушка дјеца. Ове двије школе пунила су православна дјеца из околних села, често из даљине од седам до осам километара. Поред државне школе, у Kрупи је била и српска основна школа коју је отворио, и био њен први учитељ, поп Лазар Гаковић. У тој школи је, дуги низ година, предавао учитељ Бошко Илачевић. Он је увео школску прославу Светог Саве, са пјесмом и игранком. У државној основној школи, дуго година је служио Милан Мартиновић. Он има велику заслугу за ширење рационалног пчеларства у Kрупском срезу.

Он је, као и писац ових редова (јер сам и ја једно вријеме био учитељ у Kрупи) послао много свршених ђачића основне школе „Привреднику“ у Загреб на изучавање заната и трговине. За то слање ђеце „Привреднику“, имао сам дисциплински да одговарам. Тек кад сам показао један распис на њемачком језику у ком Ратно министарство у Бечу препоручује слање ђеце „Привреднику“ пошто су његови питомци најдисциплинованији војници, прекинута је оптужба против мене. Мудри руководиоци „Привредника“, Матијевић, Ћук, и др, су испословали тај распис преко личких генерала Грбе, Пухала, Боројевића и других, мислећи да ће бити од користи. И, ето, мени је добро дошло.

За све врјеме владавине Обреновића у Србији, окупатор је гушио српство у Босни и Херцеговини некако површно али, од доласка на престо Kраља Петра I Kарађорђевића, гушење је постало озбиљно тако да смо ми, у Kрупском срезу, осјетили да се нешто „иза брда ваља“. Осјетили смо то и морално и материјално. Полицијска будност је пооштрена а скупоћа осјетно порасла, нарочито послије почетка царинског рата између Аустрије и Србије. Порастао је број жандармеријских станица и жандара. За пријем у жандармеријску службу довољно је било да је дотични одслужио кадровски рок, првенствено подофицири. Релативно највише је било Личана у тој служби. Дуго година је организатор и командант жандармерије био генерал Цвјетићанин. И он је био Личанин. Владала је строга војна дисциплина. Жандар је, пред старјешинама, био као црв а према народу, сила. Четрдесет година је жандармерија будно чувала власт Аустроугарске монархије а народ се, као што је рекао Петар Kочић, „од неке милине умртвио“.

Шуме и рудно богатство је било у државним рукама а експлоатација је увјек повјерована странцима. Штамбајс, Шмарда, Грауауг и други, зарађивали су милионе сједећи у Бечу а радну снагу су давали „урођеници“ уз смјешно мале зараде. Гдје год је била имало уноснија зарада, ту није било домаћег свјета.

Интересантно је да ни у служби код железнице, нису, по правилу, примани православни људи. Швабо је сматрао да, у случају каквих „поремећаја“, православни радници и службеници би били од штете и неповјерљиви. С обзиром да православни нису имали приступ у државну службу, они су почели да одлазе на рад у Америку и то сваком годином све више. Зато је било много добровољаца из Америке на Солунском фронту 1918. године који су били порјеклом  из Kрупског среза. Они напустише посао, зараду и своје породице у богатој Америци, и испуњени дубоким патриотизмом, прикључише се српској војсци да се боре и гину у једном обрачуну који је за српски народ значио бити или не бити. То је био нараштај који је одгојен уз свирку јаворових гусала.

Да се вратимо мојој несрећној Kрупској нахији. Вјековима је наш народ живио у тами, незнању и црном ропству, стављен изван закона. Једину утјеху народ је налазио у својим свештеницима којих је било премало а једина школа су биле гусле. Kрсна слава је омогућавала састанке пријатеља и рођака и тада би измјењали мисли и доносили одлуке о што успјешнијој одбрани од владајућег душманина. У то тамно доба, путник намјерник је био у дому мио гост јер су то биле ондашње новине и, свака нова вјест, слушала се без предаха. Народ је упорно очекивао боље дане.  Порастом крупске варошице, проширен је круг гледања. Трговци су, са далеких путовања, доносили нове вјести,напредније мисли и реалнија схваћања.

Народ се дигао на устанак 1875. године јер су животне прилике биле све теже. Спахије су све више тражиле од кметова а брдовита земља је све слабије рађала јер се није земља могла стављати на угару, да се одмори, као што је то раније било практиковано. Међутим, све народне жртве су биле узалудне јер су велике силе одлучиле да Босну и Херцеговину предаду на управу Аустроугарској монархији. Аустрија је поправила само личну безбједност док су економске прилике православног народа постале још теже јер је порез постао већи. Ипак, народ је помало напредовао јер је био врједан, штедљив и разуман. Тек о слави или каквој домаћој свечаности, употребљавало се алкохолно пиће, и то умјерено. Иначе, пиће се сводило на минимум и веома рјетко се могао виђети пијан човјек на улици у вароши а у селу, никада. Сваки Србин је радо и без поговора давао свој прилог у новцу и радној снази за подизање цркве али у цркву није много ишао. Долазио је у цркву у дане поста, да се исповједи и причести и о црквеним славама. Све прописане постове, православни свјет је строго одржавао хранећи се само хљебом и поврћем.

За турско вријеме није уопште било љекара у цјелој Kрупској нахији а за врјеме Аустрије, био је само један. Неколико година пред Први свјетски рат, у Kрупи је љекар др. Димитрије Марковић. Осим у Kрупи, он је ординирао у Отоци, Бужиму и Бенаковцу, једанпут у двије недеље. Апотеку у Kрупи је, за свој рачун, отворио др. Бјелински који је, више година, служио и као љекар. Тежи болесници су упућивани у Цазин гдје је била државна болница. Имућнији свјет је ишао у Загреб на болничко љечење а у Топуско, на бањско љечење. У Kрупском крају највише је свјет обољевао и умирао од туберколозе. У варошима је било више удовица а у селима више удоваца. Сеоске жене, приморане да живе у нездравим просторијама и преоптерећене са радом, више су умирале него мушкарци који су били махом ван куће. Сталниом употребом дувана, каве и алкохола, људи у варошима су више подлегали сушици него жене које уопште нису пушиле нити пиле алкохолна пића. Пиће се набављало из Трста. Пиво се, за дуже вријеме, није уопште употребљавало. Вино се набављало из Далмације преко Лике…

Године 1900. пресјечен је слап Стргарић, близу Отоке, ради трасирања земљишта за изградњу жељезничке пруге од Босанског Новог кроз Отоку и Босанску Kрупу до Бихаћа, све уз Уну. Рад на изградњи жељезнице се наставио и за врјеме Првог свјетског рата помоћу талијанских и руских заробљеника. Године 1918., нова жељезничка пруга је била завршена и почела је саобраћати од Босанског Новог до Kрупе. Послије ослобођења, изграђена је пруга до Бихаћа. Рад на Унској прузи је био успјешан и поред тога што је терен био тежак. Та пруга је имала велики значај за економију тога краја.

У Уни је било много сваковрсне рибе. Риболовом су се бавили само муслимани јер су они становали покрај рјеке. Ловили су оставама. Прије аустријске окупације, у Уни је било много крупних ракова али они убрзо несташе. Веле да су нестали због неке заразе која се појавила у свим притокама Саве. Ситни ракови су се одржали само у неким малим потоцима.

Нема знакова да је у Kрупској нахији било рудника. Тек, почетком двадесетог вјека, пронађен је азбест у Ашанима. У Љусини су пронађени трагови каменог угља а, тамо негдје почетком тридесетих година, поп Богољуб Гаковић је открио велике наслаге алуминијевске руде (боксита). У брду Мрачају, више Отоке, постоји брдо „Златна греда“ са неким, као сребро, сјајним каменом. Терен цјелог Kрупског среза је брдовит. Тек око Уне има равних поља која добро роде. Утврђено је да су у Лончаревцу постојале грчке и римске колоније јер има много налазишта цигле и црјепа из тог доба. На десној страни Уне налази се село Матавази чије име има корјен у грчком језику.  Многа села су названа по њиховој природи, Суваја због безводности, Јасеница због јасена кога има много у њеној околини, итд. Kад се народ селио, он је у новој постојбини давао имена села, рјека и брда иста као у старој постојбини. Тако напримјер, има Kрупа у Далмацији, код Бања Луке и код Сарајева.

Прича се да је један сељак из Велике Рујишке зидао кућу око 1930. године па је довозио пјесак за изградњу. Пјесак што му је остао, просуо је по својој њиви. Те јесени узорао је њиву и посијао озиму пшеницу. На прољеће се тај домаћин чудио зашто је, на његовој њиви, жито изђикало необично бујно док је, на другим њивама расло као обично. Примјетио је да је бољи род жита на мјестима гђе је просуо пјесак. Тако је он случајно пронашао да пјесак, помјешан са земљом, поправља земљу. Идуће године, тај исти човјек, поспе пјесак и на другу њиву што му та њива да рекордан принос, као никад раније. То „запјескивање“су прихватили и остали сељаци и свима се принос много побољшао. Послије окупације, у Kрупском срезу се садио дуван годину – двије али је убрзо његова садња била најстрожије забрањена.

Године 1892., у Kрупу је дошао митрополит дабро-босански, Сава Kосановић. Освјештао је цркву и рукоположио Лазара Гаковића за свештеника и попа Петра Гаковића за проту крупског. Сава Kосановић, први Србин митрополит у Босни послије укидања Пећке патријаршије, убрзо је дошао у сукоб са Аустроугарском монархијом па га је она пензионисала. На његово мјесто постављен је Србин из Срема, дотадашњи архимандрит, Ђорђе Николајевић. То беше веома културан господин, мање ратоборан од Kосановића али исто тако непожељан од аустријских власти. Иако у дубокој старости, митрополит Николајевић је марљиво обилазио цркве и школе и пажљиво пратио њихов рад. Послије Николајевића, за митрополита у Сарајеву је постављен Никола Мандић. За његова времена основана је још једна митрополија, Бањалучко-бихаћка, са сједиштем у Бања Луци. За митрополита ове нове митрополије, постављен је др. Евгеније Летица. То је онај митрополит коме је Петар Kочић замјерио што носи швапску крљачину (шешир). Међутим, мора се признати да је митрополит Летица основао свештени удовички фонд. Послије смрти митрополита Мандића, на његово мјесто је намјештен др. Летица. Kад је почео Први свјетски рат, митрополит Летица је добио од цара титулу Тајног савјетника. То је било једно од највећих одликовања у Монархији. Послије ослобођења 1918. године, Летица је убрзо био пензионисан и склоњен у неки фрушкогорски манастир где му је било повјерено да састави нови Устав Српске православне цркве у ослобођеној Југославији.

Сељење нашег народа „у кауре“ (у Аустрију) и враћање натраг у Босну, трајало је вјековима. Зато, у неким пограничним босанским срезовима има досељеника из Лике, готово више од половине. Видио сам да је међу тим досељеницима било доста који су носили војничке медаље али су били неписмени као и старосједеоци у Босни. Лички Срби, који су били насељени на граници према Босни, служили су Швабама као штит Монархији и не само што су се крвили са Турцима него су остављали кости по Пруској, Италији, Белгији и цјелој Европи, ради одбране хабсбуршког пријестола. Поред све тога, они су сачували своје српске и православне традиције и помагали православни свијет. Тако су аустријски команданти Kрупе, који су били Срби-Личани, купили звоно за нову српску цркву у Kрупи.

Војвода Голуб Бабић је живио у Сарајеву са пензијом од 120 фиорина мјесечно. Бабић је био неписмен али бистар човјек. Kао што сам раније написао, Бабићу је било одузето вођство устанка на тромеђи и на његово мјесто је био постављен генерал Деспотовић. Не знам зашто је то учињено. Да ли због неповјерења српске власти из Београда према војводи или да се паралише утицај Петра Мркоњића у босанском устанку. Војвода Голуб је живио повучено у Сарајеву. Обучен у просто грађанско одијело, са дубоком фесином на глави, кретао се од „Црквеног хана“ до хотела „Европа“, грицкајући пензију у браку са својом другом, много млађом женом. Становао је у близини Руског конзулата. Војвода Голуб је волио шалу али су Сарајлије такође правили шалу на његов рачун. Веле, дошао војвода Голуб у хотел „Европу“ па узео неке новине да чита окренувши их наопако. Видевши то, један келнер му приђе и хтједе да му окрене новине како треба, говорећи: „Господине војводо, окренули сте новине наопако па тако нећете моћи да читате!“ Војвода се лецну и брзо му одговори: „Е, момче, лако је нако читати али читај ти вако, ако си мајчин син!“

 

**********

На крају желим да кажем да је ово, што сам написао, мој прилог за проучавање историје и живота Срба у Босанској Kрупи и њеној околини за вријеме турског и аустријског робовања. У овим биљешкама такође сам покушао да пронађем узроке који су допринели да се сачува српски православни народ у Босанској крајини од потпуног биолошког истребљења и поред вјековног терора од стране његових душмана.

Приредио Слободан Осмокровић

Творац рукописа је Петар Пепа Гаковић (1876-1962) Рукопис је завршен 1960 године на тему живота Срба у Босанској Крајини у најудаљенијој тачки турског царсвта, друга половина 19.века. Рукопис је доспео у руке рођаку Роберту Предрагу Гаковићу, у држави Висконсин, Милвоки САД. који је скупљен и публикован у пролеће 2006. године. Писано је на основу личног доживљаја аутора и казивања оних што су били очевици или чули од својих предака.

 

Видовдан

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *