Петар Гордић: Нека ипак буде што бити не може

Поделите:

Један наш велики књижевник и нобеловац написао је роман о једном мосту. Често је писао о мостовима, та метафора му је била блиска. Неки људи не воле Андрића јер га доживљавају као «хладног и превише рационалног писца», као некога ко је у стању да маестрално опише и дочара људе, догађаје и времена, али не и да се саживи са својим јунацима, да се радује и пати са њима. Нисам један од таквих! Иако прихватам да је на неки начин био хладан и рационалан, морам рећи да волим Андрића и његову литературу.

Но, овај текст није о Андрићу. За разлику од њега, моја интересовања нису везана за мостове, већ за зидове. Два зида су, по мом мишљењу, обележила другу половину 20. века. Албум Зид (Пинк Флојд) издат 1979. године и Берлински зид изграђен 1961, а срушен 1989. године. Два зида и два светска ремек дела! Ово је текст о Берлинском зиду или прецизније о нашем путу с оне стране тог зида [1]. Често се у српској политичкој арени (кафанској, порталској, радио-телевизијској, научној и парламентарној) могу чути изрази «преспавали смо пад Берлинског зида» или»Милошевић није разумео шта је значио пад Берлинског зида». То је ослонац готово сваке аргументације на тему распада Југославије. Берлински зид је симбол Хладног рата, вишедеценијског «рата у миру» који је почео одмах након што је завршен Други светски рат. Званично, Хладни рат је завршен рушењем Берлинског зида, али незвачино он још увек траје и изгледа да ће још дуго трајати (Дај Боже да Трамп може да промени то конфронтирање). Из нашег угла, Хладни рат је рат између нашег Запада и нашег Истока. Запад чине САД и њени савезници (подређени), а Исток Руска Федерација и њени савезници (подређени). Рат се води око превласти у свету или прецизније око идеологија, технологија и наоружања. Индикатори хладног рата су константни неспоразуми и медијска препуцавања, све то, разуме се, уз осмехе и на дипломатском језику. Да не заборавим, уз константно проливање крви!

Морамо ли се определити? – то је питање које постављају многи домаћи аналитичари, а чије све чешће постављање може значити да ће се хладни ратови претворити у топлије. Протекло је 27. година од рушења Берлинског зида, нови зидови се подижу широм Европе, питање новог Хладног рата је актуелније него икада. То је поготово случај код нас који покушавамо «остати неутрални» или боље рећи несврстани. Која је цена избора, а која неутралности? Мишљења су подељена.

Професор економије Миодраг Зец је човек од кога сам много научио и чије мишљење веома ценим. Прво, независтан је, не додворава се никоме и нико га не плаћа да анализира и мисли како мисли. То се види из примера које он наводи, критикујући све за шта мисли да не ваља. Што му на ум, то му на друм – каже наш народ. Друго, економиста је, и то добар (тако бар кажу). Добро је кад један добар економиста почне да анализира политичка дешавања, јер не прича празне приче, барата бројкама и може да поткрепи оно што говори. Реч је, дакле, о човеку са великим искуством и неоспорним интегритетом. Једна од његових особина коју веома ценим је способност да апстрактне и теоријске ствари објасни здраворазумским језиком. Без «увијања» и идеолошког «спиновања»!

У свом тексту Висока цена непромишљених одлука [2] и неколицини јавних наступа које сам слушао он поводом новог Хладног рата каже (парафразирам) следеће:

Свет се опасно поларизује. Из сопственог историјског искуства смо научили то да не смемо остати неопредељени и да се не смемо определити за погрешну страну «гвоздене завесе» која се опет диже. Морамо изабрати Запад, јер увек кад смо изабрали Исток или хтели бити неутрални, водећи се мишљу «нека буде што бити не може» лоше смо прошли.

Поменути чланак описује колективне изборе српског народа и српске државе, и њихове последице у последњем веку. Ако сваки пут бираш исто и губиш, онда ниси разумно биће. Сваки рационалан човек би размишљао логиком професора Зеца. «На снази» је мишљење да је српски народ вишеструки губитник последњег века. Губитници праве лоше изборе и лоше потезе. Ако неће да губе, морају да мењају логику избора. Међутим, иако треба мењати начин избора и одлучивања у случајевима када се грешке понављају, са закључком професора Зеца да се морамо определити за Запад се не слажем. Мислим да у случају наших избора није било ни преких решења, ни наглих заокрета. Питање је заправо шта ми то бирамо када одлучујемо између Запада и Истока? НАТО или Варшавски пакт? Слободу или једнакост? Капитализам или социјализам? Тржишну или дириговану (планску) привреду? Да поменем неку од актуелних дилема – чланство у НАТО или санкције Руској Федерацији? Чланство у ЕУ или повратак у деведесете? Све ове медијске (а богами и интелектуално-политичке) дилеме су у једном смислу бесмислене, њима нас слуђују разне гарнитуре, од НВО-а и страних амбасадора до министара и државних службеника. Јасно ми је зашто они то раде (из личног интереса или незнања), али ми није јасно зашто озбиљни интелектуалци, попут професора Зеца, постављају лажне дилеме. Проблем на који циљам се заправо своди на прецизно дефинисање Запада и Истока.

Мислим да је у једном смислу тачно да смо као народ изабрали југословенство и да нас је то скупо коштало. Тадашња српска елита, помало из романтичарског заноса, а помало из наивности, гурнула нас је у неизвесности чије последице и данас трпимо. То заиста јесте велики историјски наук, на који професор Зец с правом указује. Избор комунизма и није био наш властити избор. Биће да је неко други бирао уместо нас. Да није можда Черчил у име српског народа изабрао Тита и Стаљина. Исто питање се може поставити и данас – да ли је избор Запад/Исток лажан, да ли уопште бирамо и да ли треба да бирамо? И шта бирамо? Требало би, наиме, јасно рећи шта значи изабрати Запад јер то може да значи било шта. Ја лично бирам Запад ако се под тим мисли на Аристотела, Канта, Расела, Софоклеа, Тур де Франс, Пинк Флојде, демократију, и још много тога. Али ја бирам доста тога и са Истока. Бирам Византију, Достојевског, Тарковског, Мјасковског,… бирам све за шта мислим да је вредно, одакле год дошло. Тај и такав Запад су наши преци (са европског грчко-византијско-руског истока) изабрали пре више векова. Ипак, ја не бирам Европску унију, не бирам НАТО пакт, не бирам међународну заједницу зато што то за мене нису вредности. Ако је то Запад, онда га ја не бирам па макар ми се сто гвоздених завеса сручило на леђа. Постоји велика разлика између западних вредности и западних интереса и то се мора имати у виду када се говори о овој теми [3]. Бирамо ли ми вредносне или ракетне системе – то професор Зец треба да каже када говори о избору. У јавности влада тотална конфузија о наведеним питањима. Аналитичари би требало да је разјасне, а не да је подстичу. НАТО пакт брани западне интересе, који на међународном плану уопште нису засновани на западним вредностима. Постоји нешто што је општеприхваћени скуп вредности које су развијене у оквирима филозофије, науке, теологије и уметности. На њима почивају савремене праксе, државе и друштва. Те вредности се готово у потпуности разилазе са интересима водећих западних земаља.

У наставку ћу проанализирати непромишљено доношење одлука, које се апострофира у наведеном тексту професора Зеца. Српски народ је лоше бирао јер није рационалан, а такав је јер је тако историјски формиран (Византија, православље, ратоборност, књижевност, инат и пркос епских песама). Срби потенцирају егзогене факторе као разлог свог неуспеха, а не оне друге, ендогене, на које могу да утичу. Срби су склони митовима и самообманама, њихова историја је ирационална до те мере да славе поразе и величају непостојеће јунаке. Све је то сједињено и садржано у изреци нека буде што бити не може.

Тврдим да је изрека-стих нека буде што бити не може истинска вредност српског народа и да је не смемо мењати ни за шта на свету. Тврдим такође, да нас све оно што та изрека симболизује (наш идентитет и наше историјско наслеђе) не спутава у изградњи бољег друштва и функционалније државе. Нити нас је то некада спутавало.

Стално нам се са «цивилизованог» Запада и његових домаћих испостава спочитава како смо историјски митомани, како «имамо превише историје» [4], како треба више да гледамо у будућност, како би требало да будемо за земаљску, а не небеску Србију, и слично. Оваквим квалификацијама (политичка) историја претвара се у медијско-пропагандну кашу од које ми је мука. Митови и историја – ми се ту не разликујемо превише од осталих великих европских народа (Грка, Немаца, Француза, Пољака, Енглеза, нордијских народа, Италијана, Шпанаца). Нисте ви велики народ, то је «фантазија», један од разлога због којих сте и хтели Велику Србију!!! – додају «историчари» околних народа. Ми Срби јесмо велики народ и та мисао није производ бајковитих сценарија него историјских чињеница (које су неретко у вези са митовима). Величина српског народа није везана за број становника или теориторију матичне државе, него за слободарску традицију. Ми смо један мали, али истовремено велики народ! Та величина је изражена стихом нека буде што бити не може и ту чињеницу не може да засени нити промени јад и беда у којој смо се данас затекли. Миодрага Зеца не можемо сврстати у политиканте и комесаре који као папагаји понављају да «Европа нема алтернативу», «да је национализам велико зло» и који нам свакодневно «испирају памет» сличним «мудростима». Слажем се са већином дијагноза професора Зеца, али не и са овом по питању – нека буде што бити не може. Иако овај стих, који је по Зецу један од «узрока» зашто смо погрешно бирали, није израз једне историјске чињенице већ нешто друго, много пута се испоставио као тачан. На Косову пољу 1389, на Церу 1914, на Паштрику и Кошарама 1999,… увек је било што бити не може! Овај Његошев стих, који добро изражава бескомпромисни и слободарски патос нашег народа, има своје «претходнике» :

Треба служит части и имену, нека буде борба непрестана…

Ови стихови нам говоре да не сме бити калкулација и рачунања, не сме бити питања у вези са неким стварима. Које су то ствари? То су апсолутне вредности, нешто што се мора бескомпромисно бранити. Нешто што нема цену! Што се брани по сваку цену! Нешто о чему се не преговара, договара, нешто чиме се не тргује, итд. Будући да живимо у времену у којем је «све на продају», у којем «све има своју цену», у којем је «апсолутно» избледело попут «црвених линија политике» или преговарачких «звездица» које се често повлаче и још чешће бришу, звучи помало сулудо говорити о апсолутним вредностима. Има ли нечег таквог данас? Изгледа да за нас као колектив нема. Али, ако погледамо појединце или неке друге колективе, видећемо да тог нечег што сам назвао апсолутна вредност има. Бранимо животе, огњишта, светиње, културу, државу, идентитет. Све то бранимо од оних који на то кидишу, споља или изнутра, било са Истока или са Запада. Било јатаганима или бојевим главама. Управо тада, када се бране апсолутне вредности, проради тај (непромишљени, а не нерационални) дамар слободе. Бранио их је Кнез Лазар, српски владар, витез, мученик и светитељ, на Косову пољу 1389. године. Страх ме и да изговорим све ове велике речи! Иако нисам у стању да их у потпуности појмим, осећам ништавност и страхопоштовање према том човеку.

Његошева нека буде што бити не може је отпор према једном примитивном рационализму који изопачује свет и убеђује нас да чини добро дело. Он је данас обучен у одоре људских права, рационалности, слободе и демократије, али истовремено милитантан и тоталитаран. Препун пропаганде и демагогије! То није рационални или делатни принцип, узрок брзоплетих и нерационалних одлука, већ вредносни став једног слободарски настројеног и поносног народа. Народа који нити је имао нити данас има снаге да се бори са много јачима од себе. Али народа који се борио и који се и данас бори са таквима, који је поднео много жртава да се ослободи ропства које моћници намећу. Бори се за себе, а не против других. Бори се када га нападну, а не када друге треба напасти. Та реченица је симбол слободе, ослобађања од поробљивача, било да долазе са Истока или Запада. Она је песнички израз тежње овог народа за слободом, а не рационална максима његовог деловања. Нико разуман се не би успротивио Мурату 1389. или Клинтону 1999. Разум каже «клекни, прећути и настави да живиш». Али разум, на сву срећу, није једина снага у човеку. Да смо послушали разум у овим случајевима, наставили бисмо да живимо. Клечући! Пузећи! Ако морам клечати пред данашњим властодршцима и олигарсима, не морам клечање уздизати на трон врховних вредности!

Наш менталитет (претпоставимо да тако нешто постоји) је, емпиријски посматрано, веома рђав, много шта ми се у њему не допада. Треба избегавати генерализације, али ако већ морам да нас опишем могу да кажем смо ми као народ «у доста случајева» и дволични, и покварени, и примитивни, и необразовани, и неспремни на промену…и појединачно и колективно, како год…Добрица Ћосић нас је у оном свом, сада већ добро познатом и хипер злоупотребљеном пасажу о лагању, добро описао. Али ако нешто вреди у нашем народу, онда је то слободарски патос изражен речима нека буде што бити не може. Треба се ослобађати од штетних митова, «лечити» од националистичких заноса и трезвено корачати ка будућности, али не тако што се цела историја/историографија прогласи штетном, опасном, назадном, итд. Историјски гледано, највећи и најбољи Срби су себе уградили у ове речи. Да је наша данашња национална елита дорасла Његошу, не би било проблема. Човек који има своје корене, који зна своју историју и културу, непобедив је. Он може слушати Битлсе, пити виски или се угледати на Макса Вебера, али му Вебер, виски и Битлси никада неће засенити Његоша, ракију или Смак. Слажем се, ми нисмо дорасли Немцима или Швајцарцима у уређењу паркова или прављењу аутомобила, али има ствари у којима смо добри као и они. Вековима овде људи стварају и граде. Рупе на путевима или дефицит који као друштво данас правимо не могу да засене храброст «Лазара и Милоша» или лепоту Студенице. Постоје овде ствараоци и дела која се могу мерити са Гетеом и Шекспиром. Данас се то зове конкурентност, па су Срби и грађани Србије и у програмирању, генетици и многим савременим вештинама на високом нивоу.

У потпуности се слажем са тим да «нема ничег практичнијег од добре теорије», али исто тако треба рећи да теоретисање о практичном укључује вредновање. Опис света који професор Зец у свом тексту нуди је реалистичан и песимистичан: «У кварту званом Земља постоје две супротстављене стране и обе су моћне. Морамо се определити за једну, по могућству ону јачу, иначе ћемо награбусити.» Ова, у основи бандитска и кукавичка, логика је «лепа, красна и рационална», али није у складу са добром теоријом. Професор Зец је добар теоретичар, али овде прави велику грешку. Добар теоретичар праксе се не опредељује за Запад или Исток, вођен мишљу да се ништа не може променити. Он не пристаје на такав свет! [5] На лажни свет без правде, слободе, истине и људског достојанства. Добар теоретичар, а Његош је то у своје време био, није калкулант у игри моћника и не мири се са реалним стањем ствари. Он је упућен на правду и истину. Његови аршини заиста јесу трансцендентни или друкчије речено – небески!

Питање је ко намеће поларизовани свет и из ког разлога? Они који су своје државе основали на националним основама убеђују нас данас да је национализам лош! Они који су нам сручили тоне бомби на главу данас нам држе лекције о хуманизму! Па још кад се огласе њихови домаћи лобисти, онда је то све скупа веома бљутаво. Испирање мозга је уобичајена, а постаје и доминантна пракса у целом свету. Сасвим је свеједно хоћемо ли таквим типовима рећи «Mоре Турци не газ’те орање!» или «Хвала вам на позиву, тренутно нисам заинтересован!»

Да закључим. Нека ипак буде што бити не може. Недостојни смо ми тих речи; најпре ја који ово пишем, а потом и многи други. Тај стих и сво историјско искуство садржано у њему нису нас бацили у ово садашње друштвено блато, нити нас спутавају да из њега изађемо. Они могу само да нам помогну да се оријентишемо у савременом свету тако што ће нам рећи да не улазимо ни у један савез који је насилан и нечовечан. Некима ће ово звучати наивно, али сваки српски војник који се бори у НАТО снагама нек зна да тамо негде са друге стране фронта командују Кнез Лазар, Војвода Живојин, Мајор Гавриловић и остали. Па нек пуцају на њих!

 

Петар Гордић

ВИДОВДАН

 

 

Напомене:

 

[1] http://91.222.7.144/savremeni-svet/godisnjica-pada-berlinskog-zida-novo-resetovanje-istorije.html

[2] НИН, 24.01.2015, доступан на линку www.nin.co.rs/pages/article.php?id=91750

[3] Ову дистинкцију је у домаћу науку увео Мило Ломпар.

[4] Историчар Милош Ковић често користи овај пример у својим јавним наступима.

[5] http://www.novipolis.rs/sr/blog/29349/njegosev-koncept-borbe-neka-bude-sto-biti-ne-moze.html

 

 

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *