Драгомир Анђелковић: НАТО лобисти поново на делу

Поделите:

Политички аналитичар о „убијању“ истине, машинерији запада…. Овде се недвосмислено ради о туђинској „петој колони“.
КАКО је тачно рекао чувени амерички сенатор Хирам Џонсон (1866-1945): „Када избије рат, прва жртва је истина.“ Тако је било у време када је изрекао те речи (1917) и остало до данас. Међутим, измениле су се две ствари. Од средине тридесетих година прошлог века тј. од почетка експанзије Трећег рајха, агресори много дрскије и дуготрајније „убијају“ истину. И у томе им, између осталог, помаже „пета колона“ у земљама изложеним агресији.
У том кључу треба дешифровати хистеричну реакцију америчког амбасадора у Србији и пратећег локалног антисрпског оркестра, на постављење неколико прослављених српских генерала на позиције предавача у оквирима војног школства, односно на одговарајућу одлуку министра Вулина и његову спремност да је брани. Све је ту логично. Како жеља оних којима је стало до очувања државности и слободе Србије да будуће српске старешине уче генерали који су 1999. храбро бранили нашу земљу од НАТО машинерије, тако и настојање њених представника да очувају тековине својих балканских злодела.

СПЕЦИЈАЛНО ЗА „НОВОСТИ“ Радован Радиновић: Српски официри бранили народ, амерички убијали по целој планети

Из својих геополитичких побуда евроатлантски центри моћи су, противно праву и правди, разбили Југославију, изазвали серију крвавих ратова, грубо газили права српског народа и раскомадали његов етнички и државни простор. Да би себе „опрали“ и оно што су наметнули очували, било им је и остало битно да наводно независна и објективна тела легализују њихово убијање људи и истине те креирање лажи. Зато је и формиран Хашки квазитрибунал, а заправо евроатлантски иквизиционо-пропагандни орган. Уз то је и другим мирнодопским средствима настављена агресија против Срба. Циљ је био да наша свест буде препарирана, те да дубински усвојимо спољне параметре постмодерне окупације. Другим речима, да преко српских медијских и образовних институција – ако је потребно и уз асистенцију судова и полиције – полако усвојимо агресорски клише према коме смо ми криви што нас је НАТО тукао.
Глобални и локални опоненти који су нас бомбардовали и сатирали током последње деценије 20. века – од Коранског моста до Призрена – много снага и средстава уложили су у испирање наших мозгова. Али, на њихову жалост, нису постигли оно што су хтели. Огромна већина Срба није заборавила шта нам је учињено. Српско друштво одупрло се духовној окупацији а сада је, коначно, на недвосмислен начин и држава показала да је чак ни имплицитно не прихвата. У томе се огледа значај Вулиновог, како личног, тако и институционалног, односа према Лазаревићу и другим од НАТО структура прогањаним српским генералима. С друге стране, због капацитета да то уради, и пре него што је повукао такав потез, Вулин се суочио са стигматизацијом од овдашњих медијских и других антисрпских лобиста.

А да су они баш то, најбоље се види на основу лика и дела Соње Бисерко. Дотична госпођа – која се сада окомила на српске генерале и актуелног министра одбране, а у претходним годинама увек стајала на страну српских непријатеља – својевремено је због тога добила орден Ред кнеза Трпимира. Бисеркова, која се лажно представља као борац за људска права, прихватила је одликовање додељено од загребачких властодржаца, који су извели геноцидну акцију „Олуја“ и на друге начине побили хиљаде, а протерали стотине хиљада Срба. После тога нема више места за претварање у вези с тим шта она и њој слични раде и за кога!

Ипак – можда ће некоме то деловати парадоксално – због свега тога не треба да се љутимо. Свако има право да ради себи и својим послодавцима у прилог. Само ствари треба да препознамо и назовемо правим именом. Србија је толико демократска земља да омогућава да на њеној територији раде чак и лобистичке експозитуре наших локалних и глобалних непријатеља. Међутим, не смемо допустити да нам оне манипулативно наметну да су носиоци идеја демократије, слободе, равноправности. Нису! Да поновим: недвосмислено се ради о туђинској „петој колони“. Њеним лажима морамо се енергично и промишљено супротставити нашом истином.

Што се тиче љутње, и она има своје место. Само њу треба да усмеримо ка онима у редовима наше власти који се солидаришу са српским непријатељима. Непријатељи раде против нас и то је њихов посао; проблем је када они који су дужни да бране српске интересе то не чине. А срамна је чињеница да сувише много фактора наше власти није имало храбрости и морала да се солидарише са нападнутим генералима и министром Вулином. Штавише, једна министарка је у јеку антисрпске хистерије Кајла Скота више него пријатељски примила америчког амбасадора у Београду. Да ли је то нормално? Да ли одбрана српских интереса треба да буде одраз личног става и одважности или манифестација систематске државне политике?

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *