Мондијализам и IV Рајх – Синергија комунизма и нацизма у XXI веку

Поделите:

Просто је невероватна слика коју гледамо ових дана, испровоцирана значајним датумима у српској историји, где ћете наћи опскурно изношење унакрсне критике на рачун комунизма и нацизма, али врло ретко глорификацију јунаштва људи који су кости положили у земљу да би смо ми данас уживали у слободном свету и „демократији“ . Таква слика доживљаја прошлости и њен инпут у садашност, не само да излази из оквира широкомислености и схватања садашњости већ значи подсвесно одбацивање националног надахнућа који се огледа пре и изнад свега у саборности. Лакше је приметити зло из прошлости него него оно у садашњости. И зато је потпуно погрешно истрајавати у идеји да се будућност пројектује само на основу прошлости. Да ли нам је онда уопште и потребан властити историјски тренутак? О, да. Ево и зашто.
Неразумевање Новог светског поредка, финансијских токова и улоге УK и у креирању предратне Европе ставља у заблуду милионе оних који и данас (опет под истом методом минд цонтрол-а) апстрахују исти идеолошки образац не схватајући да су у „лабораторији“. У том смислу, потпуно је свеједно да ли ће се геноцид извршити под мантром „расне“ или „класне“ неподобности, „инфериорне“ расе или штетне класе и да ли ће идеја бити „доминација“ или „заједништво“. Заборав на један злочиначки систем доводи до појачане сензитивности и подсвесне амнестије другог. Инсистирање на једном систему као на „апсолутном“ злу, доводи до релативизирања другог. Органско одбијање непријатеља као нижег бића или „царство разума“ и теорија прогреса, на крају су имали исти биланс – милионе мртвих и победу капитализма у пост-постмодерни. Оба тоталитарна система су се позивала на идеју, опијајући биомасу и изузимајући притом чињеницу да исправност идеје не почива на њеној снази исказаној у пракси него у оправданости са аспекта хуманости. Зато су оба система сем што су се хипокритички позивала на социјални поредак, економски процват и индустијализацију, заправо реализовала само злочин против човечанства колосалних размера. У случају комунизма као победника у окршају, он је имао и своју екстензивну фазу и одрживост.
Али, зашто би нас, Србе, то данас требало да таргетира у тој мери да нам је то „линија раздвајања“? Одговор је прилично једноставан, али бих га избегла.
Оно што је заправо најзбачајније, најопасније и најсубверзивније јесте, што су ова два система, данас постала два подсистема интегрисана у један – глобалистички, империјалистички и милитантни који под еуфемизмом „демократија“ спроводи еугенику која је у овој епохи профитно оријентисана. У времену проxy ратова, технократске манипулације и демографског инжињеринга, ми, Срби, се и даље играмо Немаца и партизана (четника), турску делегацију „набијамо“ на кочеве, и кривимо Јевреје за универзално зло док Стаљинову слику чувамо на тавану а „свастике“ стављамо на тело.
Управо зато и само зато, смо увек били губитници и када смо били победници.

 

Јелена Јелисавчић

Фејсбук

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *