Београдске приче: Осам деценија стрпљења (из историје главног града)

Поделите:

Изградња храма посвећеног Светом Марку први пут заустављени због недостатка новца у црквеној општини предратне 1938. године

БИО је 8. мај 1938. године када су београдске новине коментарисале застој у изградњи храма посвећеног Светом Марку, на Ташмајдану.
Једноставно, није више било новца. И тако је, некако, остало до данас, па је ово остала највећа неосликана црква у Београду.

Пре тога, још од 1830. на простору где се данас налази један од најлепших градских паркова, постојала је стара црква која је носила исто име. Ондашњи Београђани су је звали и „гробљанска“, јер се налазила уз Старо гробље, које је до 1886. заузимало простор данашњег парка, пре пресељења на Владановац или Ново гробље.

– Крајем 1937. године завршени су спољашњи радови на новој цркви Светог Марка који су коштали 16 милиона динара – прецизно стоји у извештају листа „Време“. – На потпуно довршење цркве чекаће се дуго пошто црквена општина нема више новаца за даље радове.

Затим новинари истражују какви би начини били погодни како би ова беспарица била решена, али је потом стигао Други светски рат, а храм је злосрећно прошао паклену судбину, баш као и они који су у спас тражили у вери, а не у комунистичким заклетвама и визијама.

БРАЋА КРСТИЋ

– ЦРКВУ су, као што је познато, пројектовале београдске архитекте браћа Крстић и дали јој извесну сличност са Грачаницом на Косову – бележе ондашњи новинари. – Простор који она захвата износи 2.400 квадратних метара. Дужина цркве је 60, ширина 40, а висина 60 метара. Бранко и Петар Крстић замислили су да црква може да прими више од 3.000 душа.

Очевици оног доба чуде се неправилностима које су практиковали предузимачи, или „инвеститори“ како би то данас казали. Зидање је почело 1932. године, радови су текли нормално и храм је озидан циглом. Када је почело облагање каменом, избио је сукоб између предузимача с једне, и надзорних архитеката и црквене управе с друге стране.

„Када до споразума није могло доћи, радови су прекинути, а ствар је предата суду и вештацима да утврде ко је у праву.“

Тадашњи Београђани су помислили да ће цркву задесити иста судбина као Нову скупштину (данашњу), чија градња је такође била необично дуга.

После привремене обуставе дошло је друго предузеће и радови су настављени. Извештачи у даљем тексту описују Београд тог доба, у времену када је престоница имала нешто више од 300.000 становника.

– Мора се признати да, иако је Београд последњих година рапидно напредовао, иако су изграђене многе лепе грађевине, паркови и споменици, до данас није имао ниједног храма који би му као престоници доликовао и који би својом лепотом могао на себе да скрене пажњу.

Унутар цркве направљена је и крипта, а пројектанти нису ни слутили да ће, само неколико година касније, у њу били полегнути посмртни остаци последњег брачног пара Обреновић. Краљ Александар и краљица Драга су до тада почивали у поменутој, малој цркви, храму који се налазио тик уз данашњу богомољу. Пожар који је избио због шестоаприлског бомбардовања драматично је оштетио цркву и потпуно уништио кров, па су њихови посмртни остаци пренети током окупације у крипту у којој и данас почивају.
Одмах поред степеништа које води у ову подземну просторију црква има и необичан сплет подземних канала. О њиховој улози посебно пише ондашње „Време“.

– Поред крипте, у доњем делу цркве постоје свуда наоколо канали који ће служити за спровођење топлог ваздуха у цркву.Ваздух ће се спроводити у ове канале подземним путем из свештеничке куће која се налази у Улици краља Александра, где су постављене потребне инсталације. На тај начин црква ће се грејати и проветравати топлим ваздухом.

Тај ходник, изгледа, може да исприча неку своју причу, или макар да је наговести. Љубазношћу свештеника из овог храма, закорачили смо у подземни коридор испод цркве…

ВЕКОВИ И ТАМА

МРАК додатно „увелича“ шетњу оваквим, градским подземним простором, па тако, као да нам из таме враћа сегменте неких битних времена из доба наших предака.

Силазимо испод града, и храма на њему. Подземни ходник води кроз лавиринт чију таму разбијамо џепном лампом и наслућујемо како су некада ови ходници били важни градитељима на путу испуњења њихове драгоцене замисли.

Нека чудновата судбина цркве хтела је да је умести баш овде, па да већ деценијама буде на београдском простору препуном симболике.

Негде изнад наших глава прочитан је хатишериф који је најзад, 1830. године наговестио отпуштање стега турске власти. Стари хроничари бележе да су баш на Ташмајдану спаљене мошти Светог Саве. Кнез Милош је изместио прво српско гробље са Зеленог венца, односно данашње Улице маршала Бирјузова и наредио да управо овде, од 1826. године буде последње коначиште старих Београђана.

Само благи осећај да смо у нивоу на којем још почивају многи наши преци рађа благу језу и дубоко разумевање давно протеклих времена. Археолози кажу да су испод њих и Римљани. Има их нарочито много са обе стране данашњег Булевара краља Александра према парку, и са друге стране, ка Крунској улици.Они „чувају“ београдску антику готово две хиљаде година.

Старо гробље је исељено, али… по старом „обичају“ и честом немару, многи су остали да почивају овде, а послератни дечаци и девојчице памтили су како су многобројне раке биле отворене, а кости расуте по пољу…

Испод парка данас су три пећине. Пре њих била је ту још једна, која је остала забележена на старим фотографијама док је Црква Светог Марка била у изградњи, али она данас више не постоји. Срушена је, али је цео систем подземних просторија остао и данас испод Ташмајданског парка.

За пећине кажу да су још у римско време, пре око два миленијума, биле каменолом, а да су их различити владари градом постепено ширили, вадећи нове блокове. Турци овом простору и надевају име. „Таш“ је камен, а „мајдан“ рудник.

Зато сада, испод Београда, имамо утисак да је ово део скривене, варошке душе.

Пут ка пећинама

У ТАШМАЈДАНСКИМ пећинама деведесетих година екипа Рударско-геолошког факултета, на челу са професором Небојшом Видановићем, наилази на тајни пролаз, који је неко покушао да пробије ка цркви.

У том тренутку било је у току статичко испитивање овог подземног простора којим су Немци владали у Другом светском рату и адаптирали га у склониште. Никада нисмо сазнали ко је кришом покушао да пробије подземни пут ка цркви и криптама, али је тада настао ходник дужине око десет метара.

Тај пут водио би, по свему судећи, ка ходницима у које смо овог пута ушли, и који опасавују цркву.

ЦАР ДУШАН

ЈЕДАН од највећих српских владара цар Душан почива у овом храму.

Будући да га Црква није прогласила свецем, суграђани ће често направити грешку и његове посмртне остатке назвати моштима, што није тачно, јер се таквим именом називају само остаци светаца.

ЗАХВАЛНОСТ

СИЛАЗАК у ходнике испод храма омогућили су нам старешина цркве протојереј-ставрофор Трајан Којић, као и свештеник Јован Јоцковић.

Годинама „Београдске приче“ имају част да сарађују са свештеницима овог храма који нам помажу да досегнемо делове градске историје која је тако дубоко укопана у сваки сегмент Ташмајдана и његове несвакидашње прошлости.

Зоран Николић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *