У Србији се 36 одсто жена на селу одриче имовине у корист мушких чланова породице, најчешће браће, иако су законом изједначене са мушкарцима. Жене у руралним пределима су сиромашније од мушкараца, њихов начин живота претежно је традиционалан и патријархалан, а већина кућних послова и брига о деци и старијима препуштена је њима.
Да се жене у Србији и даље одричу наследства показује и искуство Јелене и Бранке. Оне су образоване жене, које су међутим, васпитане да се одрекну наследства када до тога дође, односно такав однос према имовини за њих је породична традиција.
– Имала сам троје браће. Од нас четворо, отац је само мене послао на студије. Сматрао је да женско дете мора да буде образовано и школовано, а мушкарци како хоће. Сасвим ми је било нормално да земља остане браћи. За себе сам желела једну њиву поред Дрине. И добила сам је од оца – каже Јелена.
У случају Бранке међутим, никада се није доводило у питање да ће породична кућа остати брату.
– То се подразумевало, мени је то било сасвим у реду. И никада око тога нисам постављала питање – каже она.
Чак 88 осто кућа на селу у власништву мушкараца
Правосудна пракса показује да се жене веома често одричу наслеђа у корист мушких наследника, а често не траже ни издвајање свог удела у заједничкој имовини у случају смрти супруга. На тај начин жене остају без сопствене имовине и постају економски зависне од партнера или других мушких сродника. Осим тога, жене које живе у ванбрачној заједници на селу не могу да наслеђују имовину свог партнера након његове смрти.
Сва истраживања рађена на тему наслеђивања указују да су жене у нашој земљи знатно ређе него мушкарци власнице имовине. Kуће у којима живе на селу су у 88 одсто случајева у власништву мушкараца, не поседују земљу у 84 одсто случајева и готово да не поседују средства за пољопривредну производњу. Свега 13 одсто њих су власнице пољопривредног газдинства.
Традиција или дискриминација?
За психолога Зорана Мустеровића је мушка глава носилац породичне традиције, наслеђа.
– Није то дискриминација жена. Једноставно имање има породичну вредност. На имањима су живеле генерације и генерације и то је једноставно наслеђе које се преноси са колена на колено. Са друге стране, у градовима, односно урбаним срединама станови, у којим обично живи само једна породица, нема ту вредност. Зато станове пођеднако деле и мушкарци и жене – објашњава Мустеровић.
Страх од осуде околине је кључни разлог због којег жене на селу и у 21. веку остају у оквирима традиције.
Међутим, културолог Ратко Божовић сматра да је породица заточена тим традиционалним вредностима.
– То је једна „гимнастика“ која је дошла из прошлости. То што се жене на селу и даље одричу наслеђа у корист мушкарца говори о нашој запуштености. То је атак на родну равноправност, на људско право – каже Божовић.
Последњи подаци истраживања у Србији говоре да је женама на селу отежан приступ здравственим, социјалним, образовним и другим услугама. Оне су сиромашније од мушкараца и имају мање приступа финансијским и другим ресурсима. Начин живота жена на селу и даље је претежно традиционалан и патријархалан. Већина кућних послова и брига о деци и старијима препуштена је углавном њима. Иако жене на селу веома интензивно раде у пољопривреди, у организацији породичних пољопривредних газдинстава, оне углавном имају ограничен приступ приходима, имовини и одлучивању.
Блиц
