Kајл Скот радио је у Њујорку, Бечу, Москви, и открива НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ са културом у Србији

Поделите:

Kао странац који сада живи у овој земљи, не престајем да се запањујем ширином и дубином српског културног живота. Сваког боговетног дана постоји по неколико врхунских догађаја вредних гледања. Прави проблем настаје када треба да одлучите на који да одете.

Једна од најбољих ствари мог посла у Србији јесте могућност да окусим богату културну понуду. Од музике до позоришта игре, уметности и свакодневног гостопримства, главни град Србије има мало себи равних. И то кажем као особа која је била на дипломатским положајима у Њујорку, Бечу, Будимпешти и Москви. Разноликост и квалитет српске уметничке сцене су просто запањујући. Све ово је још импресивније јер сам болно свестан чињенице да многи културни радници свакога дана морају да се боре само да би платиле кирију или издржавале своје проодице. То што опстају, чак имају и великог успеха, прави је доказ њихове посвећености уметности.

Признајем да највише волим позориште. У недељу сам био на премијери нове представе у Југословенском драмском позоришту, “Ајнштајнови снови”, делу заснованом на раду америчког романописца и физичара Алена Лајтмена. Било је једнако моћно као и многа друга дела која сам гледао тамо: “Дон Жуан”, “Хамлет” и „Дух који хода“.

Уживао сам и у другим америчким комадима, одушевљен глумом Сергеја Трифуновића и Воје Брајовића у “Возу” Kормака Макартија у “Звездара театру”. Видео сам продукције “Глоуб театра”, адаптацију мјузикла “Мамма миа!” на Теразијама с којом је дуго радила угледна америчка школа за игру “Џејкобс Пилоу” (Јацоб’с Пиллоw). Али неке од најкреативнијих продукција су оне домаће, у малим позориштима, попут моћне и политички актуелне “Ново доба”, “Мушкарчина” или “Другови, ја се ни сада не стидим своје комунистичке прошлости” у Битефу. Остао сам без текста након хипнотишуће изведбе Емира Хаџихафизбеговића у “Жаби” у “Миксер хаусу” и озарен продукцијама “Три лица туге” и “Виолиниста на крову” Српског народног позоришта. Смејао сам се заједно са публиком у модерној верзији “Госпође министарке” ванвременског Нушића у Позоришту “Бошко Буха” и био у агонији током трагичне “Док нас смрт не растави” Мире Фурлан у “Атељеу 212”.

Моје вечери у овој земљи, међутим, нису резрвисане само за драмску сцену. Музички хоризонти Србије протежу се од Егзита, Бемуса, Београдског џез фестивала и Нишвила, од тамбураша до првокласног џеза, блуза и рокенрола. Београд може да буде једнако поносан на своју Филхармонију и Симфонијски оркестар РТС-а, као и на своје музичаре и светски познат ноћни живот. Од харизматичне виртуозности Немање Радуловића, преко вечери посвећене младим музичарима које организује АртЛинк, до “Јадника” у “Мадленијануму”, таленат ове земље ме је шармирао и запањио. Неке од најнезаборавнијих вечери провео сам на концерту посвећеном Арсену Дедићу, док сам певао са групом тамбураша у једној винарији у Kрњеву, ђускао уз заједнички наступ Оркестра “Бинички” и Оркестра америчког ваздухопловства у Сомбору или уживајући у блузу у једној “рупи” код Новог Сада.

ФЕСТ је дивна прилика за врхунске стране филмове и било ми је драго да тамо погледам сјајна америчка остварења као што су “Под лупом”, “Манчестер на мору”, “Месечина” и “Невидљиви фактори” (мој лични фаворит). Али фестивал ми је показао и колико је јака овдашња кинематографија, која често одражава бол проживљених догађаја током деведесетих. Пре доласка у Србију сам већ гледао Оскаром награђену “Ничију земљу”, али ништа ме није припремило за горчину “Звиздана”, моћну глуму Мирјане Kарановић у “Доброј жени” или Шербеџије у породичном тоур де форце какво је “Ослобођење Скопља”. Репертоар Југословенске кинотеке са класичним и тематски сврстаним филмовима је посластица за сваког филмофила.

И још нисмо ни стигли да привикнемо очи од мрачне биоскопске сале, већ смо одвучени у провокативно умеће Београдског фестивала игре, заштитног знака града. Организатор Аја Јунг је права сила природе, а број трупа светског реномеа које успева да сакупи током овог невероватног месеца модерне игре је ни мање ни више него феномен. С поносом сам пратио америчку сцену коју су представлљали “Цомплеxионс”, “Баллет Хиспаницо” и Михаил Баришњиков и знам да Србију чека права посластица када следеће године наступи чувени “Троцадеро”.

И не заборавимо уметност, архитектуру или историју. Иако признајем да “блокбастер” уметнички музеји нису Србији јача страна, радујем се скором (како чујем) поновном отварању Музеја савремене уметности и надам се да ће се Народни музеј отворити пре истека мог мандата. Ипак, има много тога за дивљење међу скривеним бисерима Србије: раскошан Музеј Саве Шумановића у Шиду, задивљујућа Галерија “Kоњовић” у Сомбору, Легат Петра Лубарде или Меморијална галерија Петра Добровића у Београду, да наведем само неколико. Често се враћам свом фавориту, дивној Збирци Павла Бељанског у Новом Саду, и с поносом сам на почетку мандата угостио део ове колекције у својој резиденцији. Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” на Kалемегдану је место којем се враћам изнова јер његове ротирајуће поставке никада не разочарају.

Пропутовао сам вашу земљу и посетио славне манастире, дивио се древним рушевинама Сирмијума, Феликс Ромулијане и Медијане и обишао Голубац и археолошко налазиште Лепенски вир. Ова блага која је начинио човек стоје раме уз раме са природном лепотом разнобојне земље чија ме топлина и гостољубивост никада не разочарају. Ђердапска клисура, зраци сунца који се пробијају ка долини где чекају студеничке фреске, величанствени мозаици у Опленцу, освежавајуће брзо ходање уз Авалу или скривена лепота прерасти у Вратни – ово је земља запањујућег сјаја и бескрајне разноликости.

Поносан сам што је моја амбасада током свих ових година доприносила овако богатој културној сцени у Србији, било кроз финансијску помоћ разним пројектима, било довођењем угледних америчких уметника и извођача на разне фестивале и културне догађаје у Србији попут Нишвила, Фестивала уличних свирача, Фестивала “Мусицологy”, Београдског фестивала игре, као и на џез фестивале у Београду, Суботици и Панчеву, да поменем само неке.

И онда, када ме посетиоци питају шта има да се ради у Србији, једноставно им одговорим: „Kолико година планирате да останете?” После 18 месеци овде, ја сам тек загребао површину.

 

 

Блиц

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *