Топлички устанак: Нема живота без слободе

Поделите:

Једина оружана побуна на територијама које су биле окупиране трупама Централних сила у Европи започела је двадесетих дана фебруара 1917, и трајала око једног месеца. Устанку је претходила и следовала герила, а обухватио је територију Топличког округа – Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез, и источне и средње пределе Копаоника.

У јесен 1915. године уследио је нови напад трупа Централних сила на Краљевину Србију, којима је командовао немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Српска војска је била принуђена на одступање преко Албаније и Црне Горе, до обала Јадранског мора.

Србија је била окупирана и подељена. Аустроугарска војна власт образовала је Војно-генерални гувернеман у Србији, са седиштем у Београду. Бугари су оформили две војно-инспекцијске области: Мораву, са седиштем у Нишу, и Македонију, са седиштем у Скопљу.

Окупирани становници Србије, они обични, мали људи који су на својој кожи осећали последице губитка независности и слободе, ипак су се надали бољој будућности. Наду у ратни преокрет нису могли угушити ни бруталност, строгост ни перфидност Бугара, Аустријанаца и Мађара.

Зато су корени гериле и устанка и били у свесном отпору народа како политичком угњетавању и нападу на политичку свест и национално осећање, тако и освајачевој економској експлоатацији.

Ускоро је окупатор сасвим добро осетио да су Срби упорни и истрајни у напорима за ослобађање своје државе. Испољавало се то, између осталог, у упорном скривању и чувању оружја за неке боље дане, када ће се зачути топови са југа.

Коста Војиновић Косовац уочи Великог рата

Коста Војиновић Косовац уочи Великог рата

Резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић није се могао повући са главнином српске војске, пошто је био рањен. Он је остао код свога оца у Косовској Митровици. Прерушен у војног лиферанта који ради за аустроугарске трупе, Војиновић је обилазио копаонички и топлички крај, упознавао људе и говорио војним обвезницима да чувају оружје и да се спремају за коначан обрачун са окупатором.

Његов рад није остао непримећен. Када је запретила опасност да буде ухапшен, Коста Војиновић се одметнуо. Било је то крајем јула 1916. године. Убрзо је у Лепосавићу формирао чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда. Био је то најелитнији одред у герилским борбама и у Топличком устанку.

И у српској Врховној команди у Солуну, размишљали су о планираној офанзиви армија Антанте на јесен. Донета је одлука да се на окупирану територију убаци један официр.

Част да буде одабран за извршење те акције припала је Кости Миловановићу Пећанцу, резервном пешадијском поручнику и ранијем четничком војводи. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу. Пећанац је у Топлицу пребачен француским авионом (види антрфиле).

Аеропланом од Солуна до Радан планине

Коста Миловановић Пећанац је полетео 28. септембра 1916. пут Топлице, са аеродрома у Грчкој, да припреми устанак. Апаратом „њепор“ пилотирао је Француз Рене Корнемон. Док су прелетали линију фронта, више од 40 граната је испаљено на авион, али није погођен.

Пећанац, који је знао тек покоју француску реч, споразумевао се са пилотом гестикулацијом. Упео је ипак да наведе авион на Равне ливаде, близу села Механе на Радан планини, где су се спустили. Пошто су истоварили нешто опреме, укључујући и 25 килограма експлозива, савезници су се братски изљубили, пилот је сео у авион,
Пећанац је завртео елису и Француз је наставио лет у Румунију.

Француски авион

Француски авион „њепор“

Коста Пећанац и Коста Војиновић су се срели и упознали у селу Горње Спанце у предвечерје 8. новембра 1916. године. Два крила покрета отпора – спонтано, које је створио Коста Војиновић, и организовано, које је било плод активности Косте Пећанца – обједињена су. Коста Пећанац је прихваћен за предводника организације.

Вође устанка Војиновић и Миловановић

Вође устанка Војиновић и Миловановић

Топлички устанак је био једини устанак на територијама окупираним од трупа Централних сила и једини устанак на европском континенту. Започео је двадесетих дана фебруара 1917. и трајао око месец дана, а претходила му је и следовала герила. Обухватио је територију Топличког округа – Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез и источне и средње пределе Копаоника. Избијању устанка допринело је више чинилаца, а највише стање у окупираним областима.

Састанак устаника у Обилићу

Састанак устаника у Обилићу

Врхунац народног незадовољства и огорчења и непосредан повод за устанак представљала је најављена регрутација Срба од 18 до 45 година за бугарску војску, почетком фебруара 1917. године. Тада су започела масовна бежања Срба у шуме и планине.

Устанак је имао организацију која га је припремала, али стицајем околности, устанак није отпочео на знак организације. Организовани покрет отпора се “придружио“ устанку, који се развијао полагано из бунтовног расположења становништва. Понашање окупационих управа, њихов терор и бруталност, иритирали су окупиране. Побуну су, осим тога, подстицали организатори отпора, четовања и сукоби одметнутих са окупационим потерама.

Око 20. фебруара дошло је до првих оружаних сукоба управо између избеглих српских војних обвезника и бугарских потера. Јабланички одред је код Бојника у рано јутро 24. фебруара налетео на бугарску чету која је кренула у потеру и уништио је.

Два дана касније, у селу Мачковцу код Куршумлије започела је битка која је прерасла у устанак. Куршумлија је ослобођена 28. фебруара, Лебане 1. марта, Прокупље 3. а Блаце 5. марта.

druga slika

Устанак је захватио подручје на десној обали Западне Мораве. Ослобођени су Власотинце и Црна Трава, а борбе су се водиле и на југу – у врањском подручју, и на истоку – у Заплању. Из Топлице и Јабланице сукоби су се “прелили“ и преко Малог Јастрепца у долину Западне Мораве и обухватили сокобањски и сврљишки крај.

Борбени потенцијал устанка су чинили становници села. Устаничка војска је имала две врсте јединица: герилске као ударне и сеоске као помоћне. Предводништво и права снага гериле и устанка биле су четничке војводе. То су биле највише старешине и личности од ауторитета, команданти оних јединица које су чиниле основу организације отпора. Они су сви потицали из градских средина, са изузетком Косте Пећанца.

Од позног лета 1916. постојала је изузетна герилска јединица – Ибарско-копаонички одред Косте Војиновића Косовца. Од фебруара 1917. Милинко Влаховић је командовао Јабланичким одредом. У ратним операцијама се показало да су то биле елитне снаге устанка.

Од јесени 1916. године је око војводе Косте Пећанца постојала већа или мања група бораца, названа Централни комитетски одред. То је била својеврсна дружина око које су се, када је командант кретао у борбу, окупљали четници и наоружани сељаци (битка на Мрамору на Морави 3. марта, поход на Ристовац и Босиљград у мају 1917, борбе у октобру 1918).

Борци Јабланичког комитског одреда

Борци Јабланичког комитског одреда

Тимочки и Пиротски комитетски одред Тошка Влаховића и Јована Радовића су такође били ударна снага устанка и носиоци повремених, али значајних четовања у крајевима источно од Мораве. Било је и јаких чета са познатим четовођама, који су сви, или скоро сви, били са села – Вучко Пантић, Машан Стојовић, Милош Милошевић, Богољуб Милетић, Новица Вељовић.

Упркос првим успесима, устанак се није дуго одржао. Развучени на дугачком фронту, устанички одреди нису могли да пруже јачи отпор, а до одлучне битке није ни дошло због наредбе Косте Пећанца о повлачењу.

Упоредо са пропадањем фронта на Морави и пред Прокупљем, распали су се, уз мањи или већи отпор, и остали устанички фронтови. Трупе Централних сила су без борбе 14. марта ушле у Прокупље, “престоницу“ слободне територије.

Окупатор је над побуњеним становништвом извршио сурову одмазду. У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета.

Иако су здружене бугарске, аустроугарске и немачке снаге после месец дана поново завладале устаничком територијом, нису успеле да униште чете. Герила је опстала, поготову њено борбено крило, под вођством војводе Војиновића и браће Влаховића и Јована Радовића. Пећанац је одлучио да се повуче и чека тренутак за акцију.

Герила је доживела тежак пораз и погибијом Косте Војиновића 23. децембра 1917. године, али није била уништена. И тада је преживео део њеног вођства, који је следећих годину дана провео без борбених активности, да би, по пробоју Солунског фронта, у септембру 1918. године преживели устаници поново кренули у борбу и у знатној мери помогли наступу српске војске ка северу државе.

Обележавање десетогодишњице устанка

Обележавање десетогодишњице устанка

У Топличком устанку је историјску улогу одиграло много људи. То је историја “обичних“ људи, од којих је огромна већина била неписмена и необразована. Није деловала никаква организација са стране и српски оружани отпор разумљив је једино као израз 11 деценија непрестаног труда једног народа с друштвом слободних сељака, без традиционално водећих слојева, да створи и очува модерну независну државу, за шта је одговорност падала на све слојеве друштва, тиме и на сваког појединца.

Жене су, као најбројнији део становништва у окупираној Србији, постале актери у том важном историјском догађају. Спремност жена на различите врсте потпоре покрету отпора и устанку потврђена је у извештајима окупационих власти да су у сукобу са српским националним устанком, у коме учествују сви који могу да носе оружје.

Покрет отпора и устанак су следили идеје борбе за слободу националне државе. Борило се за остварење идеала слободе и државне независности. Идеали који су поштовани као врхунски били су слобода, отаџбина и народ.

Устаници су за себе говорили да су четници, комите или усташи, борци за слободну Србију. Они су своју борбу сматрали делом оне борбе коју је српска војска наставила у туђини, на Солунском фронту.

„Српски народ робовао је 500 година, па је опет самосталан постао, па још толико нека робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће скоро бити слободан.

И докле год не постанемо слободни, дотле неће престати да буде људи који ће ићи по народу да опомињу исти да је време да се сами ослободе, као што су наши стари радили, па ако не буде Војиновића, биће других.“

(Из дневника устаничког вође Косте Војиновића)

Напомене:
– Аутор текста је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу
– Фотографије су преузете из сталне поставке Народног музеја „Топлице“ из Прокупља

ДР БОЖИЦА МЛАДЕНОВИЋ

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *