Бојан Клачар: О чему ћемо причати на београдским изборима и зашто не о политици?

0
126
Поделите:

„Београду треба градоначелник не политичар” је први слоган који смо добили уочи наступајуће кампање за београдске изборе. За сада је овај слоган једини, али овакав став деле многи у овдашњој јавности.
А сада уз кафу покушајте да замислите да вас на вратима ауто механичарске радње (а кренули сте да замените варијабилне вентиле – не питајте што баш њих) дочека натпис да вашем аутомобилу не треба ауто механичар. Уз све пренаглашености поређења, нелогично је, зар не? Како смо дошли онда до тога да нам овај први слоган звучи савршено логично? Толико је логичан, заправо, да сада готово нико и не планира да кандидује политичара. СНС тражи тим стручњака (странка која има око 12% чланова од укупне популације у Србији!), председник општине Нови Београд кандидује сам себе, а опозиција тражи нове, неискварене и неукаљане људе и(или) менаџере.
Тако данас идеалан кандидат за градоначелника изгледа овако:
стручњак (било која струка) или јавна личност (уметник, на пример), по могућству жена, део тима, без чланства у странкама или без озбиљнијих политичких позиција пре кандидатуре, чије је основно начело да у Београду нема политике.
Из оваквог модела, назире се и оквир у коме ће се кретати будућа кампања, од важности менаџерских способности будућег градоначелника, преко школа и мостова као „неполитичких тема“ до броја кранова и отворених градилишта.
Наравно, ово су веома важне теме и легитимне за градске изборе, али представљене на овај начин дугорочно стварају оквир у коме су београдски избори трка за тек једног у низу менаџера или политичара нижег ранга који је окупиран комуналним темама. Говорећи о градским изборима на овакав начин ускраћујемо дебату о различитим позицијама, алтернативним политикама и објашњењима зашто се ради пројекат А а не пројекат Б, на парцели Ц уместо на парцели Д.
Речју, на овај начин изопштавамо политику из њене суштине.
Како ћемо говорити о развојним политикама, ако само бројимо вртиће, школе, мостове или кранове? Како смо дошли до тога да нам је идеал за градоначелника неко ко ће моћи да буде „свој на своме“ само у „Београдској хроници“ или „Јутарњем програму“? Да за учешће у политичкој дебати морамо звати министра, а не градоначелника јер се овај други не бави политиком? Да ли верујемо да од градоначелника не треба ништа да чујемо о његовој иделогији? Или да је за њега неприродно да се декларише као социјал-демократа или либерал? Или још боље, социјални либерал?
Ни на једно од ових питања готово сигурно нећемо добити одговор у следећој кампањи. За оне који политику виде само кроз победу „својих“ и пораз „других“, ствари ће бити посложене како треба. За оне који очекују напредак – а њих је много више него што вам се чини биће то још један корак уназад.
Како се политичари односе према градским изборима сведочи и то да ће догодине бити тачно 14 година како су грађани могли на миру да бирају локалне власти. Да све буде занимљивије, те 2004. године је био дуел данашњег председника А. Вучића (тада СРС) и покојног Н. Богдановића из ДС, који је у тесној трци и постао градоначелник. Они који имају довољно година, присетиће се да је то тада била борба политичара, а не менаџера. И борба различитих политика. Након тога су локални избори били део крупнијих политичких договора, а најчешће колатералне штете разних парламентарних избора.
Локални избори су годинама тек пуки одсјај огледала званог национални избори.
На крају, подсетићемо и на неке чињенице док су главе хладне јер када се „вода пјени у базену“ (као што давно рече легендарни Милорад Ђурковић) односно када крене кампања, чињенице одлазе у дубоку маргину интересовања:
У Београду се гласа у једној изборној јединици, по систему листа, са цензусом од 5% и уз коришћење система највећег количника;
Такав систем подстиче деперсонализацију одборника (да ли би данас било ко знао да наброји 10 одборника у Београду?) и доводи до изнадпросечне заступљености одборника из урбаних делова града;
Градоначелник се не бира директно већ посредно у локалном парламенту, из реда одборника;
Скупштина града броји 110 одборника;
Тренутни систем је наследио онај из 2002. који је увео директан избор градоначелника уз пропорционални систем са једном изборном јединицом, цензусом од 3% и Хер -Нимајеровом формулом за расподелу мандата;
На почетку вишестраначја (1992. и 1996.) примењиван је двокружни већински систем који је био копија система за избор народних посланика из 1990. године;
У 2000. години је био примењен релативни већински систем, усвојен годину дана раније.
Е, да, Милорад Ђурковић је казивао да је Александар Шоштар био ненадмашан кад се вода пјени испед гола. Кад већ нема политике, шта нам друго остаје до да чекамо који ће политичар у марту изаћи као победник из „запенушате“ изборне кампање.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here