Битка за Европу: Нови Хладни рат добија замајац у Србији

Поделите:

Није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је да из Русије не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије, као што је са супротне стране учинио Хојт Ји, каже Александар Врањеш, савјетник предсједника Републике Српске Милорада Додика.

Високи званичник Стејт Дипартмента Брајан Хојт Ји поприлично је уздрмао јавност у Србији да званични Београд не смије више да сједи на двије столице. Накнадно се дознало да Хојт Ји тражи од Србије не само да се одрекне сарадње са Русијом и да не дамо статус дипломата запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, већ и да се оградимо од политике коју води Милорад Додик. Његов савјетник Александар Врањеш у интервјуу за Спутњик овако тумачи изјаву америчког званичника.

„Добро питање је, у ствари, шта он уопште овдје ради и кога он заступа овдје и зашто бисмо ми њега уопште доживљавали озбиљно. Ја не потцјењујем његову улогу, али нам тренутан однос актуелне америчке администрације према Стејт Департменту, сва та блокирања, неименовање на функције говоре да ми заправо не знамо кога он заступа. Да ли је Ји износио своје ставове, ставове претходне администрације или нове? По свему судећи, ово посљедње изгледа да сигурно није. Дакле, у том случају можемо да га посматрамо као особу која говори незваничне ставове, који припадају неким кружоцима или су везани за бившу политику, али ми данас то нисмо сигурни. Његове изјаве су звучале толико тенденциозно, да смо можда могли да га питамо шта мисли о некој изградњи ауто-пута. Он се поставио крајње аматерски и захтјевао неке ствари које далеко превазилазе дипломатски рјечник.“

Колико Брајан Хојт Ји излази из дипломатских оквира?

„Не да излази из оквира, него ми не знамо ни каква је то дипломатија и како је конципирана. Волио бих да чујемо да ли ставове Хојта Јиа дијеле и друге америчке државне институције. Прича да Вучић треба да дисциплинује Додика је медијска, нисам примјетио да се то икад десило у пракси. По релацијама које он успоставља на нивоу међународних односа, не стичем утисак да неко њему стално заврће руку због Додика. Поставио бих питање да ли предсједник Александар Вучић уопште треба да прима такве људе.

Како треба да се понаша предсједник ако му такав званичник пријети наранџастом револуцијом?

„У питању су САД, није реално да Србија упућује протестне ноте и тражи одговорност, али је интересантно да је Вашингтон до сада правио обојене револуције мимо медија, а данас их најављује пред камерама, дакле, нешто није у реду, нешто се не уклапа у шаблон. Не сјећам се да су они излазили у медије прије наранџасте револуције у Украјини, напротив, то су урадили испод радара јавности. Мислим да садашње пријетње не треба схватити озбиљно и тиме се показује да господин Ји није више особа од неког високог кредибилитета.“

Шта је испровоцирало такву његову реакцију, да ли је то долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа у Београд и куповина „мигова“?

„Могуће, није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да, ако ћемо ово назвати неким новим обликом Хладног рата, да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је што такве ствари не можемо да видимо са друге стране. Ми не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије. То показује један облик нервозе и одређену слабост. Велике силе не обраћају се на тај начин малим земљама и тиме показују да више нису достојне свог звања. Ако је министар Шојгу дошао у Србију, онда су они што прије морали да пошаљу неког свог изасланика који је очигледно дошао неприпремљен са неким флоскулама које су медијски креиране. Можда сам пропустио, али нисам видио да је господин Шојгу споменуо односе Србије са САД и са ЕУ.“

Остале земље Европске уније сарађују са Руском Федерацијом, укључујући и Њемачку, зашто је проблем када Србија то ради?

„И данас можемо да читамо међу критичарима на Западу да је Србија, у негативном смислу, требало да представља нека врата кинеске моћи уласка према Европи, према Западу. Међутим, неко стално има потребу да као семафор уређује комуникације односно, саобраћај на тој раскрсници. Ми смо свјесни да смо превише мали да бисмо били актери тако великих политичких игара и ми од њих исто очекујемо да нас оставе на миру. Постоји ту једна контрадикција-говоре нам како смо небитни, мали, а стално нас увлаче у неке велике политичке игре и то је неки галиматијас са којим се јако тешко можемо носити. Замислите да је основни проблем америчке администрације однос Вучић–Додик или какву ћемо релацију имати ми са браћом Русима. Кад то чују све се наводно најеже и препадну. Причу да ће Вучић дисциплиновати Додика слушамо најмање двије, као да живимо неки дежа ви, а они нас са друге стране позивају да идемо напријед ка некој бољој будућности. Порука би требало да гласи: „Оставите нас на миру!“ Реците ако имате неку замјерку по питању ових наших обавеза према европском путу, али прича да ће се правити наранџаста револуција у Србији, ако ништа друго, звучи јако непрофесионално.“

Да ли Србија може у Европску унију без подршке Вашингтона?

„То треба да питамо Њемачку. Морамо да схватимо да је Њемачка та која ће уређивати те ствари. Она је послије „брегзита“ дефинитивно најдоминантнија држава у Европској унији или ће то одлучивати Вашингтон.“

Амерички Институт за стабилизацију и транзицију из Вашингтона објавио је анализу у којој се упозорава да је Босна и Херцеговина неуспјела држава у срцу Европе и да до краја године мора да се промјени изборни закон?

„Интересантно је да кад то Додик прича посљедњих десет година онда то називају пропагандом, сецесионизмом, а нико не види да реално нешто стварно не функционише и који су узроци, због чега је међународна заједница и даље присутна и ствара одређене проблеме? БиХ не функционише 25 година, није то ништа ново. Ниво дисфункционалности не посматра се само кроз односе Бањалуке и Сарајева, већ сада видимо да је дисфункционалност све јача и у односима Мостара и Сарајева. У Мостару се више од осам година не одржавају избори и то што постоје проблеми који су у вези са изборним законом је само показатељ да нешто не функционише. Проблем функционисања БиХ лежи у једном-када су представници Срба и Хрвата одлучили да направе нацрт Закона о Уставном суду, Бошњаци су рекли да не желе ни да чују за то. Питао сам једног високог међународног званичника како он на то гледа на шта је рекао: „Било би добро да се тај закон донесе и добро је што га баш Срби и Хрвати иницирају, али Бошњаци то не желе“. До сада је у БиХ тако функционисало, да кад неко нешто не жели, онда неке одређене силе, које су ту присутне врше притиске. Питао сам зашто не изврше притисак, нисам добио одговор. У БиХ систем мора да се мијења на основу консензуса, а не тако што ће се Србима завртати руке на свакој теми. Међународна заједница се није оградила од аманета који је Алија Изетбеговић оставио Реџепу Тајипу Ердогану (о томе је недавно говорио Бакир Изетбеговић). Ако се БиХ посматра у цјелини онда му је и Бањалука дата у аманет. Нико није рекао да је то мијешање у унутрашња питања, угрожавање суверенитета, конститутивног народа и Републике Српске као уставне категорије. БиХ је интересантна зато што се ту дволичност међународне заједнице најбоље види. Занимљиво је да због изборног закона Федерација неће функционисати у наредном периоду и нама у Републици Српској ће то бити јако забавно да посматрамо.“

Парламент Републике Српске донио је Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности, а за то није гласала опозиција. Како то објашњавате?

„Опозиција се нашла у пат позицији због погрешне политике. У БиХ су дошли на ниво власти, а остали су опозиција на нивоу Републике Српске и онда су смислили политичку стратегију да у наредне четири године доведу до колапса неке институције, тражили су модел како да сруше Додика. Ближимо се новим изборима, а ништа се од тога није десило, не зато што они то нису жељели већ зато што то није било реално. По свим показатељима, имаће мање посланика него што су имали 2010, а „Ипсос“ из Сарајева је прошле недјеље саопштио да СНСД има око 49 одсто подршке. Бојали су се да гласају за Резолуцију, јер би то Амбасада САД осудила, а у исто вријеме нису могли да се појаве пред народ и да кажу да због тога нису гласали, јер је то ипак историјски догађај. Изгласавањем Резолуције Народна скупштина Српске јасно је ставила до знања да ће сва даља питања у вези са интеграцијама подешавати у складу са Србијом и да неће дозволити да оне у будућности буду на различитим странама.“

Какви су планови предсједника Додика? Да ли ће се кандидовати за члана предсједништва БиХ?

„Он је на то питање рекао: „Бићу предсједник нечега“. Он је поручио гласачима СНСД-а да ће та партија имати свог кандидата за предсједника Републике Српске и тако демантовао гласине. Предсједник Додик има више опција пред собом. Може ићи за члана Предсједништва БиХ, да се кандидује за премијера Српске, а чак постоји и уставна могућност да се као члан Предсједништва у некој фази повуче са тог мјеста и постане премијер. Онда би на основу већине у Парламенту био изабран нови члан Предсједништва. Значи, постоји више опција, а шта ће господин Додик да одлучи, мислим да то само он зна.“

Да ли вас забрињава чињеница што је у Судском вијећу, које је ослободило Насера Орића, било и троје Срба?

„Прича има више слојева. Постављају се питања ко је био у Судском вијећу и како је Тужилаштво формулисало тужбу. Отворено је питање и ко су били свједоци и да ли су застрашивани. Орић је човјек из криминалног миљеа и без обзира на то каква му је улога у рату била, он је данас не само слободан човјек, већ је и национални херој у Сарајеву. Да ли је то формула за суживот и за бољу будућност у БиХ? Република Српска је тешко прогутала чињеницу да су неки њени генерали осуђени, али оно што је најмање очекивала јесте да бар са друге стране одговорни за смрт Срба и све ратне злочине који су почињени над српским народом буду процесуирани и осуђени. Сад неко смишља историју на овај начин-ако ми осудимо толики и толики број Срба, а не осудимо толики број Бошњака, неко ће да напише историју како су ствари изгледале из њихове перспективе, а онда ће неки Срби то да прихвате и живјећемо срећно. Не иде то тако. Ако је њима циљ да Орић буде национални херој, а нас позивају да градимо неку бољу БиХ, није ни чудо што је прича о немогућој држави и даље актуелна.“

Спутњик

Поделите:
4 replies
  1. Darmon
    Darmon says:

    Kada se pazljivo procita tekst, reklo bi se da se radi o ljubomori s jedne strane izmedju Rusije i SAD, i da je Srbija najvazniji element na svetu, koji treba sto pre prisvojiti i po svaku cenu, s druge strane. Titova Jugoslavija je sedela na dve stolice i kretala se cas prema SSSR-u , cas prema Zapadu u funkciji pojedinih interesa. Danas ta svetska situacija bije ista. Smešno je kada se kaze da je Brajan Hojt Ji došao u Beograd zbog isporuke ruskih Migova Srbiji. Stice se utisak da su tih sest Migova uplasili malu Ameriku . Ne kažem da je mesanje u unutrasnje stvari Srbije za odobravanje, ali Srbija treba da se spusti na zemlju i da shvati da je mala zemlja, koja mora da vodi račun o mnogim stvarima, a ne samo o epskim pesmama .

    Одговори
  2. vorkosign
    vorkosign says:

    pa srbija nikad nije vodila računa o epskim pesmama za razliku od Šveđana i Norvežana koji svoj ep Edda predaju na stidijama lingvistike u Stokholmu….
    Čak šta više ne može se postati doktor teologije,filosofije ili lingvistike ako dobro ne poznaješ vikinge i njihove običaje detaljno opisane u ovom epskom delu drevnog severa…..
    Kad si video u Beogradu nekog popa,profesora književnosti ili istorije da zna nešto o srpskoj epskoj tradiciji?????
    Dođu do Miroslavljevog evanđelja i onda truć,buć ne umeju ni da beknu ništa…..
    Pomenu Marka Kraljevića i Kesa Musadžiju i to je sve pre toga ništa kao da niko nije ni pisao nikakve pesme ili knjige hahahaha

    Одговори
  3. vorkosign
    vorkosign says:

    A i ako neko ode malo dalje u srpsku epiku dođe do Sirmiuma,Naisusa,Felix Romuliane i počne serendati o rimljanima i kovnicama zlatnog novca iz perioda Tiberija i njegove majke Romule….
    Ne znajući namerno ili slučajno da su rimljani u rimskim kastrumima najmanje od svega pisali poeziju a veći deo dana držali stražu ili oštrili mačeve čuvajući granicu imperije od upada varvara..

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *