АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: О НЕПРИЈАТЕЉСКОМ СТАВУ ДИЈАСПОРА

Поделите:

На територији екс-Југославије, конкретно на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе имамо једну непожељну појаву: непријатељски став дијаспора и мањинаца према месном, српско-црногорском и македонском становништву.

Данас је светски познат непријатељски став албанске дијаспоре, која се дигла и на оружје да отцепи територије где живи и да их присаједини Албанији. О томе сам већ писао.

Појединци других дијаспора, у немогућности да сљеде пример албанске дијаспоре, да и они траже отцепљење и присаједињење својој матици, из којекавих разлога приклањају се њој, не само што је подржавају, већ се и изјављују за Албанце. Преко свега то чине и неки мештани, чистокрвни Србо-Црногорци и Македонци, злочиначки користећи екс-југословенску дозволу да се њени грађани могу изјавити за ону националност која им се свиђа, коју хоће, без обзира на своју праву националну припадност.

Kод нас се ово поготово дешава са муслиманским елементом, али имамо пуно случајева албанизирања и хришћана, поготово католика. О овој појави писаћу једном другом приликом.

У овом есеју ограничићу се само на албанизирање припадника неалбанских дијаспора и мањина.

Основни разлог овог албанизирања је верска припадност и нетрпељивост. Муслимани дијаспора, на чело са муслиманима албанске дијаспоре (подржани и од наших, српско-црногоских и македонских муслимана !), од времена фундаменталистички одгојени и настројени, не трпе месно становништво хришћанске вере. Под турском заставом, па и под заставама других окупатора, они су били и исучени мач против мештана хришћанске вере, које су приморали или да се превере у муслимане, или да се исеље, ако неће да их спроведу под њихов крвави мач. Све до дана ослобођења Балкана од турско-муслиманског окупатора, верски антихришћански геноцид је био перманентан, најобичнија појава. Ослобођењем, пошто су ови муслимани изгубили војну и државну моћ окупатора, компенсирали су то појачањем свог верског фундаментализма, који је сада постао за њих средство одбране од хришћанства, као и оружје не само против хришћанства, већ и против народа, државе и земље где живе.

Хришћански ослободиоци Балкана, не само што се нису осветили муслиманима ни за што, већ нису тражили ни од припадника своје нације да се врате у веру својих родитеља и прадедова, у хишћанство. Напротив, толерисали су као муслимане и ове, своје, признајући њима и свим другим муслиманима своје домовине иста права која су ослобођењем стекли и за себе. Они су прихватили муслимана, и то албанске националности (!), и за преседника Југославије (Синан Хасани), да не говоримо о безбројним вишим државним функсионерима, као министри и амбасадори, па и генерали. И поред тога, наставило се са муслиманским верским фундаментализмом, па и појачаним, као одбранбеним средством. Свака част појединцима, који су се националним ослобођењем и освешћењем, ослободили и од муслиманског верског фундаментализма. А таквих је било и међу самим Турцима, па и међу припадницима дијаспора и националних мањина, посебно међу конструктивним грађанима свих вера и националности, који су се ангажовали за савремено васпитање и за савремени модерни суживот, чега се муслимански фундаменталисти највише и боје. Они, као кроз векове – и сада су спремни да узму за жену хришћанку (Сматрајући то и за севап !), али боже сачувај и да дају хришћанину своју кћерку, јер ово за њих не само што није севап, већ је и неопростиви грех.

Не поричемо да је на овај верски фудаментализам муслимана утицао и верски фундаментализам на другој страни, хришћана, који је до ослобођења био у служби непрекидне борбе на живот и смрт свих слојева народа за то ослобођење.

Други разлог што се муслимани уопште, а муслимани националних мањина и дијаспора посебно приклањају и подржавају албанске муслимане, уједињују са њима и изјављују нам се и за Албанце, јесте албанска екстремно националистичка пропаганда, која претендира да су сви муслимани Балкана Албанци, тобоже су турски окупатори муслиманизирали само њих – Албанце, а не и припаднике других националности. Документирано је да су ову пропаганду прихватили и неки Власи, које лично познајем и о којима сам већ писао. Ову пропаганду су прихватили и многи наши муслимани, сасвим свесни да то није истина. Да не говоримо о муслиманима националних мањина и дијаспора.

Трећи разлог приклањања муслимана неалбанске националности муслиманима албанске националности јесте опет та њихова пропаганда да је Албанија муслиманска земља, тобоже је сво становниство те земље само муслиманске вере, па би се тако они, уједињењем са њима и са Албанијом, ослободили хришћана и били у свом елементу.

Чињеница је да муслимани у Албанији чине већину становништва, нешто мало више од 50%, али није истина да је сво становништво те земље муслиманске вере. У Албанији преко 40% су хришћани, претежно православни и један мали део католици.

Четврти разлог проблема који третирамо јесте што муслимани наше земље не познају албанску стварност. Они не знају да је Албанија дошла на нос и самим аутентичним Албанцима, камоли њеним националним мањинама и дијаспорама.

У Албанији, од кад је свршено са борбом против туђинских окупатора, поред природне друштвене, класне борбе, почела је и најпрљавија међусобна борба, вађење оцију једни другима и за парче сухога хлеба. У овој монструозној борби они проглашавају и стигматизирају као неалбанце, па и као непријатељске агенте других народа, и саме најаутентичне Албанце, камоли оне за које имају и најмањи доказ да није прави Албанац, већ од оних који су се албанизирали. Аутентични Албанци су од времена изјавили и преко медија да се Албанија створила да би учинили Албанце да пукну. И то је изјавио не било ко, већ једна истакнута личност албанског народа, да не говоримо и о другим истакнутим личностима те земље, који су поздравили и окупаторе, па и фашисте, као ослободиоце од…од Албанаца, од своје сабраће !

Присутна је у Албнији и верска нетрпељивост, која само чека моменат да букне.

Албанија је још увек у свакојаким превирањима и ферментацијама, у верском, националном и друштвеном, класном сазревању, што је води у неминовну револуцију, могуће најкрвавијом од било које до данас познате револуције, класног обрачунавања пре свега, а и полагаја међунационалних рачуна, јер унутар Албаније, сем националних мањина и дијаспора, живи скоро и комплетан један други народ – Власи, тотално национално обезправљени, иако су на својој исконској територији, где до 12 века није било живе душе албанске. Власи су не само православне вере, већ и муслиманске, и чине преко 10% целокупмог становништва те земље. Они су у Југо-источној Албанији, за време Првог светског рата, формирали и своју засебну републику, тзв. Република Kорче, на чело са својим врлим сином Темистокло Грмењи, кога Албанци – у немогућности да га негирају као историјску личност – својатају га, кажу да је био Албанац, као што својатају и саму Републику Kорча, прелазећи ћутке чињеницу да то није била албанска република.

Несумњиво да на албанизрање припадника дијаспора утиче и њихово срођивање са Албанцима. Kао мусимани, они се лако срођивају међусобно. Kћерке из дијаспора, удате за Албанце, одмах се албанизирају и рађају супрузима албанску децу. Са друге стране, кћерке Албанаца, које се удају за којег неалбанца из дијаспоре, не само што се за себе не одроде, оне настављају да живе као Албанке, и не само што у неалбанској породици рађају Албанчиће, већ и читаву породицу, где су ушле као невеста, постепено албанизирају, уводе ту језик и обичаје албанске, па и верску мржњу и националну нетрпељивост.

Ово су разлози што се припадници националних мањина и дијаспора наших земаља приклањају албанској дијаспори, уједињавају се са њом, па се и изјављују за Албанце, дујући тако њихов постотак у нашим земљама.

Дужност наших власти је да им притекну у помоћ и разјасне их да су на погрешном путу, да то није пут решења њихових проблема, па и да им ставе на знање да се на тај начин они изјављују и за непријателе нашег народа и интегритета наше домовине, следствено да ће неминовно, као такви, сносити и одговарајућу одговорност. Сваки од њих треба да се сазове на службено саслушање и саветовање. Па, ако не прекину са тим непријатељством, да се према њима предузму и административне мере, да им се скине држављанство и прогласе за персона нон грата. Таквима треба што пре одузети сва грађанска права и прогнати их, вратити их оклен су дошли, ако у међувремену не нађу земљу где ће се сами својевољно иселити.

Гују у њедра ниједан разуман народ не држи. Грци су од времена све муслимане (па и своје!), који нису пристали да се покрсте и хришћанизирају, прогнали и данас немају проблема са њима. Ја не кажем да треба следити грчки пример, никако (!), али и да се помиримо са несрећом, мислим да не треба. Рекао бих да је прави пут решења проблема примена међународног закона о дијаспорама и мањинцима, плус оно што нагласих у претходном пасусу овог есеја.

 

 

Искра

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *