Кад ће се Срби освестити

Поделите:

У споровима око рехабилитација Драже, Недића, Калабића и осталих фашиста и квислинга удружили су се и министри, и комунисти и авнојски форумаши и спремају се да од њих Србе још једном ослободе: један од њих набраја колико је Калабић побио комуниста, други вели да су му четници убили ујака, трећи исте четнике позива да стану у ред с усташама, четврти обећава да ће на суду доказати истину први пут обнародовану 20. октобра  1944 (а после небројено пута оверавану од тада до данашњег дана), пети предлаже потомцима фашиста и квислинга да крену „од врата до врата“ и да се извињавају за све оно што су њихови преци учинили недужним комунистичким кољачима.

И сви веле да су четници сарађивали с окупатором, али у њиховој историји нема оних докумената које су у Загребу у пролеће 1943. потписали Ђилас, Коча и Вл. Велебит да их на Неретви Немци не узнемиравају док они, партизани, на оној другој обали не поломе 20.000 четника који су их тамо чекали. (И Немци одржали реч: на Неретви посматрали партизанско-четнички спор, а после на Сутјесци с партизанима обавили оно што су пропустили на Неретви.)

А како су партизани ратовали за ослобођење, нека посведочи „Наредба Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“, коју је формулисао начелник штаба партизанске војске друг Арсо Јовановић, у којој се налазе, између много других, и следеће две појединости:

1) „Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“.

2) „Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се орга­ни­зује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно осла­били сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам сна­га бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски до­га­ђаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте нај­важ­ни­је у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четни­ци су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа сред­ства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломи­ти“ (истицање – ДП).

Та се наредба помиње и у оној којом су Владо Мартиновић-Бајица и Милован Ђилас, у име КПЈ за Црну Гору, 5. фебруара 1942. године (дакле – пет недеља касније) наредили „командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби“, али да при том „партизанска војска мора добро водити рачуна да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви команданти, политички комесари и повјереници“. Бајица и Ђилас тада нису истражили Васојевиће, али је остало сведочанство неких бораца Четврте крајишке бригаде да се та јединица повукла из Велике дан пре него што је, 28. јула 1944. године, 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи (Политика, 6. дец. 2015, 27).

Комунисти су, ето, врло брижљиво водили рачуна да сатиру Србе где су год могли, али да се, при том, никад не нађу у близини немачких јединица.

А с усташама су и без тога били доказани савезници. И о томе сведочи, опет, мноштво других појединости.

Таквих, рецимо, да је (према истраживањима Животија Ђорђевића), од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз под своју заставу примио 80.000 усташа и упутио их у источну Босну са задатком да тамо сатиру Србе, при чему је остало непознато колико је још усташа уписано у комунисте за последњих 13. ратних месеци (ваља претпоставити да су се тамо нашли сви – осим оних који за ту могућност, може бити, нису чули па се запутили према Блајбургу). Тако је, рецимо, Омер Глухић, заменик команданта Тузланске усташке легије Мухамеда Хаџиефендића, после капитулације Италије побегао у партизане и постао командант Тузланског партизанског одреда, а после отварања Сремског фронта ВШ наименовао га је за шефа Војног кабинета ВШ НОВЈ.

Изгледа, међутим, да су од тога „првог позива“ усташама да се уписују у партизане комунисти очекивали много спектакуларније резултате и зато је исти тај штаб 15. септембра 1944. објавио нови проглас о амнестији свих усташких јединица и појединаца који пређу на страну партизанске војске. Па је тако 369. усташко-домобранска пуковнија под командом ппук. Марка Месића, после злочина по Украјини, стигла под Стаљинград да тамо подупре немачку опсаду, а после с Толбухиновом армијом стигла да са злочинима настави у западном Поморављу и на Сремском фронту. И зна се, при том, да се крајем октобра 1944. у партизане уписала и комплетна Тринаеста СС Ханџар дивизија, али нема података о томе колико се других таквих дивизија (и њихових дивизијара) тада престројило и уписало у српске ослободиоце.

Или она да се око Јасеновца „мотало“ много партизанских јединица, али се нигде не помиње неки њихов сукоб с усташама или покушај да нападну Јасеновац. Једну такву идеју Николе Демоње Бакарић је одмах одбио, а кад ју је Демоња неопрезно поновио, објашњено му је у потиљак зашто то не треба чинити. После је Демоња проглашен за народног хероја, Бакарић наставио да предводи антифашисте у лику удружених усташа и комуниста и таква се коалиција, осим око Јасeновца, касније потврђивала и у многим другим приликама. А једна је од њих, рецимо, била она у Лијевчу пољу кад су четници Павла Ђуришића покушали да се пробију према Словенији и у томе настојању били онемогућени тек кад су усташама у помоћ прискочили партизани.

Или она кад су „најугледнији људи с Кордуна оптужени за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године  и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени.

Епилог Кордунашког процеса најавио је оно што ће се са Србима касније тамо догађати: оптужени Вељко Кораћ, Илија Жегарац, Љубо Вујичић, Милан Момчиловић и Марко Мркић осуђени су на стрељање, a Драгић Бунчић, Душан Балчин, Милица Вујичић, Милић Напијало, Милан Напијало, Јово Балчин и Љубо Мартиновић на вишегодишњи принудни рад и губитак грађанских и политичких права“ (Иван Миладиновић, Кордунашки процес – »црна кутија крајишких Срба«. – Новости, Београд, 13. септ. 2015, 19. На суђењу „кордунашкој групи“, касније се сазнало, тужиоци су били Ст. Опачић-Ћаница и Душко Бркић, њима је тужилац и судија био Бакарић будући да су Хебранга већ били „сишли“ с политичке сцене. Хебрангу су, наводно, открили неке везе с врхом усташке власти и са њим се догодило оно што је Бакарићу највише одговарало: „Павелићев усташа“ жртвован је да онај „Брозов“ са њим не би морао делити власт.) Главни џелати у овом процесу били су Андрија Хебранг и Вл. Бакарић, а помоћници им били „домаћи Срби“, тј. они који су одмах после рата послали у Војнић судију Ласића, онога истог који је на Ђурђевдан 1941. у Вељуну водио „усташки суд“ и осудио на клање више од 500 Срба.

„Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић-Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор и тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства.

Казна се знала – Голи оток. Рада Жигића тамо и убијају, Ћаница се после вишегодишње робије враћа на свој Кордун и живи у самоизолацији, све до 1991. године, када са породицом одлази у Шабац, где умире три године касније. Душко Бркић је окончао живот 2.000. године у Београду. У обрачуну с овом тројицом тада угледнијих Срба (као и с оном већ поменутом кордунашком групом), „нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске, потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда“, при чему Срби морају памтити Душка Бркића, између осталог, и по томе што је, према неким сведочанствима, већи део Срема сачувао за Србију и спречио Брозову и Бакарићеву НДХ да се 1945. прошири до Земуна и да „овери“ аустроугарске границе пре 1918. године).

Томе свему треба додати и „крајишки устанак“ из истог времена који је букнуо због неподношљивог терора власти која је „нарезивала“ много веће дажбине оним селима која су у току рата и по десет пута била спаљивана него онима која су та спаљивања потпиривала. Војска и полиција тај су устанак сурово угушиле, више стотина устаника пострељале, а много народа отуд раселиле. О тим злочинима први пут је нешто стидљиво поменуто пред почетак последњег рата, али је то одмах забашурено и тако се десило  да је и тај устанак остао као проблем чије нам разјашњавање дугују комунистички историчари и терористи над српским народом од њихових почетака до њихових данашњих наследника, таквих као што су Вучић, Дачић, Чанак, Ч. Јовановић, Зорана Михајловић, Ана Брнабић, А. Вулин и сви други слични трговци српском националном судбином.

Позив онога министра да Недићеви наследници, који против њега најављују тужбу, „стану у ред с усташама“ у том је смислу неприкладан: четници у тај ред никад нису могли стати јер је то место (како је то, видели смо, друг Арсо горе наредио) вазда било резервисано за комунисте, тј. за министрове учитеље, а сад је он, друг министар, преузео улогу заступника „старих коалиција“ и по томе је место „у томе реду“ резервисано само за њега, друга министра.

Комунисти су, даље, многе своје злочине над Србима „уредно најављивали“ и Броз је у таквим пословима био сасвим јасан: он је од окупационих трупа Пека Дапчевића затражио да се према Србији понашају као према окупираној области, а на Бањици, после уласка у Београд, притврдио да „Србија нема чему да се нада“ и  да „за њу неће бити милости“; тако Броз, Ђилас ће то подржати наводом да „Србији није пуштено довољно крви“, а Крцун додати да је „премного Срба остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“ [Press, Београд, 4. нов. 2011, 6–7]. У јеку најжешћег комунистичког терора и стрељања по Србији, „амерички официри за везу“ упозоравали су на то и питали хоће ли стрељања бити настављена „до последњег Србина“, а  Благоје Нешковић и Коча Поповић „објашњавали“ да се једино тако могу борити „против примитивних Срба“ и да ће они, кад сатру све Србе, „на њихово место населити Кинезе“.

Тако се догодило да је од почетака „ослобађања“ Србије па следећих 10-12 година ислеђивано, малтретирано, шиканирано, премлаћивано и осакаћивано 3 милиона Срба и од њих се сваком шестом најчешће не зна ни гроб (извесно је да у тај број улази оних 86.000 српских домаћина који су прошли само кроз Забелу, не зна се колико их је било у другим страдалиштима, а њима треба додати и оних 57.000 голооточких туриста). Одавно можемо сведочити да је њихова „визија“ била далекосежна и да се Кинези међу нама све снажније шире, а у наше дане комунисти почињу да нам насељавају и Арапе и за решавање тога проблема најконкретније идеје образлаже наша „повереница за заштиту равноправности“: њих треба насељавати тамо где су се Срби проредили, а како би то могло конкретно изгледати, она ће проверити на сопственом искуству: примиће у своју кућу „неке такве“ па ће она њих служити а они њу опслуживати.

С циљем да Србима пусте што више крви, комунисти су уприличили Сремски фронт, на њему се пола године играли „рововског ратовања“ и тамо, према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милетића, ископали 80.000 гробова српске младости (Новица Војиновић вели да је тих гробова било чак 180.000, али се комунисти на те ситнице никад нису освртали). И тамо се ратовало док се немачке трупе нису извукле из Грчке и преко северне Босне и Хрватске стигле до Аустрије, да тамо положе оружје пред западним савезницима.

У документацији Јована Радовановића тих појединости нема, али се нашла она да су, по Калабићевој наредби, „у Белосавцима уморене 22 особе“. Нема друг Јован у својој историчарској документацији помена ни о оних 25.000 деце од 7–15 година које су, у исто то време, убачене у оне три јаме у Миљевини код Фоче и да су све то уређивали народни херој Владо Шегрт, а помагао му Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука Драшковића. У вези с тим комунистичким злочинима остале су и две озбиљне недоумице:

Прва се тиче сведочења о томе да је у јаму Понор код Фоче убачено 20.000 присилно мобилисаних момчића из Србије који су лецима баченим из авиона позвани да се, однекуд из источне Босне, врате у Србију, друг Владо им нашао пречицу код Фоче, али му је десетак хиљада побегло и њих су „неки други Владо и Видак“ сачекали на Златибору (помиње се да је то било на Мачкату) и њима тамо није побегао нико; горе је, међутим, речено да је у три јаме на Миљевини убачено 25.000 децеод 7–15 година, која су, негде на мору, чекала савезничке бродове и отуд их, опет лецима из авиона, позвали да се врате. И они успели да стигну само – до Миљевине (https:facebookreporter/2014/12/13/златибор-ђорђевић-шумадијо-не-заборави).

Друга је недоумица много озбиљнија и тиче се навода да се „нешто“ од свега тога догађало у мају 1945. године, а „нешто“  – три месеца касније! И то би могло  значити да се овде, у ствари, ради о двама одвојеним злочинима, тј. о убиству 55.000 српске деце (при чему ће остати нејасно за које су од тих злочина заслужни Владо и Видак).

У научној документацији Јована Радовановића нашао се и податак да је, по Калабићевом налогу, „11. априла [1944] у селу Дубони стрељано 6 лица“, али нема помена о оних 80-ак деце којих се, приликом одступања из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова према Ливну и Гламочу током зиме 1943, Броз решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их, једностано, запалио. Као што се не помиње ни оних 60.000 деце, жена и стараца који су у исто време с Баније и Кордуна претерани у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади док их је око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.

Не знам да ли се у документацији Ј. Радовановића и других авнојских форумаша налази и „покољ у Вранићу“ кад су четници поклали више од 70  жена, стараца и деце и то на суђењу уписано у заслуге Драже Михаиловића. Касније се, међутим, показало да су и за то заслужни комунисти (њима је злочин генетски уграђен још од Француске револуције), а сама „технологија злочина“, с урлањем и шенлучењем, била је усмерена на то да завара, а комунисти су то, и иначе, чинили у складу с једном од тачака поменуте наредбе Арса Јовановића да из заседе убију покојег окупаторског војника да би изазивали репресалије над народом (тако су они стекли заслуге за стрељања у Краљеву и Крагујевцу, али и у другим местима у којима су таоци постројавани да би се намири[ва]ла „једначина сто српских глава за једну немачку“.)

А клање деце и остављање ножева у њиховим телима био је манир који су комунисти усвојили из своје дугогодишње сарадње с усташама, при чему су они заслужни за успостављање поменуте једначине због масакрирања побијених војника (између осталога, секли им полне органе и стављали им их у уста). О „технологији“ таквих злочина, с више података, уп. Новица Стевановић, Комунисти клали у четничким униформама. – Српска ствар, Београд, број 2, 15. фебруар 2014, 30–31: „Броз тражи од српских комуниста (Благоја Нешковића и Сретена Жујовића) да предузму све мере како би у Србији добили што веће симпатије, а народ окренули к себи. Нешковић, у договору са својим сарадницима, доноси одлуку да свог противника Дражу Михаиловића што више компромитује пред народом, са суровим злочинима које ће они сами починити, пресвучени у униформе четничких формација: 1) Поклати породице и многе ножеве оставити у грудима деце и младих, да би сутрадан народ то видео; 2) Уз убијање узвикивати пароле: »Живео Дража«, »Живела Равна Гора«, »Живео Краљ Петар Други«“.

Усташко-комунистичка коалиција одмах се похвалила да је од априла 1941. до августа 1942 (дакле – за непуних 17 месеци) побила преко 620.000 Срба, Цигана и Јевреја, а млади поручник Исидор Леви сведочио је да је на списку побијених јасеновачких логораша, који је 5. јуна 1945. предао партизанској команди у Градишци, „било преко милион имена“ (у име „братства и јединства“, комунисти су тај списак негде одмах „затурили“ и темељито га заташкали, највероватније је чак да су га уништили). У научној документацији Ј. Радовановића и његових авнојских форумаша о томе такође нема помена, а ја ћу му овде додати само један податак који ми је пре 30-ак година саопштио непосредни сведок: негде код Зиданог Моста 1945, испред дугог строја заробљеника враћених из Аустрије нашао се са својом пратњом Друг Крцун водећи левом руком на кратком каишу велику полицијску керину, а у десној руци држећи пиштољ. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена преда пиштољ пратиоцу, а од њега узме други. Па тако опет. И не знам колико пута.

Као што се не зна колико је народа побијено у савезничким бомбардовањима Србије (и Црне Горе) од октобра 1943. до септембра 1944, али је извесно да се радило о десетинама хиљада деце, жена и стараца; најстрашнији су су ти удари били на Ускрс 1944 (а на неексплодираним бомбама тада се могла наћи и честитка „Срећан Ускрс!“ – исписана ћирилицом); та су бомбардовања тражили Броз, Коча и Пеко, при чему је Коча, рецимо, непосредно заслужан за најмање 7.000 жртава само у Лесковцу: народ је тада обавештаван да ће по периферији бити бомбардоване бугарске окупационе трупе или оне немачке које су се повлачиле из Грчке, али кад би се народ груписао у центру, партизани би се сетили оне Арсове наредбе и деца, жене и старци (п)остали би једини „легитимни ратни“ циљеви на које ће савезнички англоамерички авиони изручити своје смртоносне товаре.

Хрвати припадају „једва историјском народу“ (или, како рече Дучић, „наро­ди­ћу“) који је, рецимо, у немачком историј­ском памћењу остао уписан по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, а у српском по Јасеновцу, Јадовну и стотинама дру­гих стратишта, али и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је има­­ла и дечје концентрационе логоре и кроз њих провела 110.000 деце од пелена до 14 година, Дијана Драгутиновић од њих је спасла 12.000 (али су јој комунисти после рата о томе одузели документацију и безмало су сви они после „постали Хрвати“), а не зна се колико их је тамо побијено, под надзором и благословом Цркве и њенога првосвештеника Алојзија Степинца, кога је италијански истраживач Марко Аурелио Ривели означио као „надбискупа геноцида“ (а у тамоњиховом „Диптиху светих“ биће уписан као Св.  Алојзије Кољач).

Цифре које су напред поменуте показују да су комунисти највећи српски непријатељи и крвници и они су у злочинима надмашили све остале заједно, а посебно усташе. У сатирању Срба, наиме, усташе је водила патологија, комунисте – и патологија и идеологија, а њихово савезништво, као и у Русији, било је успостављено налогом да се сатре православље. Да је тако, показује чињеница да у четирима најважнијим Лењиновим комитетима није било ниједног Руса, а у нашем случају Срби су били једино „специјалисти за прљаве послове“ (М. Ђилас, А. Ранковић, Коча Поповић, Сл. Пенезић-Крцун, Бл. Нешковић и др.) док су све одлуке доносили „неки тамо“ који нису знали „ни језике наших народа и народности“ („српскохрватски“ никако, а „кајкавечки“, тј. „кумровечки“ – ни толико) и који су се сви одреда потписивали латиницом. А о најзнаменитијем међу њима вероватно се никад неће сазнати ни ко је ни откуд је дошао и за кога једино може бити сигурно да није био „бравар“, а навод његовог ађутанта (ако сам добро запамтио, био је то извесни генерал Узелац) да је „пољски говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера“, као и то да смо често имали прилику да чујемо његово музицирање на клавиру (сетимо се његовог клавирског концерта пред енглеском краљицом) и да видимо да се по европским аристократским салонима кретао као у свом најприроднијем амбијенту, могла би бити основа за тврдњу да се ради о Великом Комбинатору који је Србима испоручен, с исте адресе с које и Лењин Русима, да би им припремио оно што је с њима учињено, да их дефинитивно уклони с балканске етнојезичке мапе и да место њих „посије неко ново сјеме“ (а по свему судећи, то семе биће – арапско!).

Комунисти су, дакле, дошли с циљем да разоре православље, удружили се с католицима и муслиманима и за те послове нашли најјефтиније Србе, тј. оне  који су се „сматрали Србима, православцима, али томе нису придавали онакав политички значај или животну битност“ какав католици и муслимани јесу и због тога се лако удруживали против православља (донедавно муслимани су сматрани „хрватским цвијећем“, али је у последњем рату оно „престало да мирише“, у Мостару најизразитије, али и другде). Да се нешто у томе почиње мењати, потврђује и Ст. Месић љутњом на опаску да му се „подмеће боснољубље“, тј. „хрватско цвијеће“. Можда он за то има и озбиљне разлоге с обзиром на једну необичну чињеницу у „конфесионалној географији Босне (и Херцеговине)“: тамо су, наиме, донедавна биле могуће све комбинације села или већих средина с православним становништвом [православни – католици / православни – муслимани / православни – католици – муслимани], али комбинација [католици / муслимани] била је или врло ретка или непозната, што је знак да два ригидна религијска система у непосредном додиру не могу коегзистирати.

У том смислу може се веровати Месићу да је „католичко-муслиманско савезништво“ могло функциони­сати у борби против православља, али кад се православље измакне с попришта, на ред долази католичко-муслимански сукоб који се мора завршити потпуном превагом једне од сукобљених страна: као милитантне религије, ниједна од њих ону другу не може замислити „на свом простору“. И у Хрватској и у БХ федерацији успостављена је верска и национална хомогениза­ција, тј. појављују се простори који су „етнички очишћени“, али се само у Репуб­лици Српској ништа није променило будући да у њој и даље имамо „три народа и три вјере“, у „Федерацији“ подељени су и вере и простори између католика и муслимана, док у Хрватској више нема право­славног народа, а муслимана тамо није било ни „од турскога вакта“.

*

„Разграничење с Албанцима је трајно решење“ стиже нам порука из Трилатералне комисије, то је у Бриселском споразуму решено друкчије („договорено је да ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“), али су споразумаши заборавили шта су се некад договорили и шта су потписали. Па сад причају да је „свима потребно трајно решење српско-албанског сукоба и до њега се може доћи само договором Срба и Албанаца, где ће свако понешто да добије и изгуби То је идеја компромиса историјског и етничког права. Идеја разграничења на оно што је српско и албанско, и нормализација наших односа, обезбеђење српске православне баштине стварањем самосталних манастирских заједница по атоском моделу у Грчкој, Заједница српских општина за Србе на југу, финансијска надокнада за узурпирану приватну и државну имовину“ (Новости, 14. 8. 2017, 2).

У Трилатералној комисији биће усаглашена и „ова“ и „она памет“, али ниједна од њих Србима нема шта донети: Американци су искрчили десетине милиона Индијанаца, Црнаца и других Жутаца и Белаца свуда по свету и српски комунисти сад хоће да „одбране“ коју десетину хиљада оних својих „сународника“ које „за вакта“ нису успели да униште или протерају с Косова или да поткупе Шиптаре дарујући им Лешак, Лепосавић и Зубин Поток дижући тако косовску границу на Панчићев врх на Копаонку (по истом обрасцу по коме је Хрушчов Украјинцима даровао Донбас и све руске просторе према истоку заједно с Кримом).

Све што српски комунисти сад покушавају да „поправе“ на Косову осуђено је на неуспех јер Шиптари знају да у српској влади има више америчких служинчади и чланова Трилатералне комисије него Срба и њих ни у каквим разговорима нико неће прихватити као озбиљне сабеседнике. Косово је, дакле, за Србију изгубљено, комунисти су га (заједно са српским демократским олошем) отписали Бриселским споразумом и сад једино треба видети може ли се вишегодишње упорно „државничко бунцање да Косово никад неће бити признато“ употребити као прилика да се спасе српски национални образ тиме што ће у Народној скупштини бити донесена резолуција (или какав други сличан документ) у коме ће се наћи изјава да је Косово окупирано.

Таквом изјавом оставља се могућност да се тај најсветији део српске земље некад врати народу који је тамо живео много хиљада година и да су га окупирали они који никад ништа нису створили, а разорили све на шта су тамо наишли. Таквом изјавом оставља се шанса да ће се Косово ослободити као што је, после пет векова ропства, ослобођено од Турака, али ако се оно отпише, као што га је комунистички (и демократски) олош отписао у Бриселу, тада се више не треба ничему надати. Власт која на то пристане отићи ће у историју бешчашћа, али то за Србију неће бити много утешно јер ће она, према свим демократским и комунистичким пројекцијама, овереним сатанистичким печатима, бити неповратно упућена према тминама историје. После Бриселског споразума, по свему судећи, Србије више бити неће и његови потписници сврстали су се у последњи ешалон комунистичких злочинаца послатих са неке мистериозне америчко-западноевропске адресе да униште и Србе и православље. И на то треба гледати као на последњи корак у „пацификацији“ Балкана пред напад на Русију  и руско православље.

Не знам је ли се ико икад са својом државом тако поиграо и одрекао се и историје и будућности. Знам, међутим, за један друкчији случај: када су Турци током Првог светског рата извршили геноцид над Јерменима и када су им узели Арарат, ни један Јерменин то досад није прихватио нити им је падало на памет да с крвницима потписују „споразуме“. Због тога Јермени и даље Арарат сматрају својом светом планином и на њу гледају као на своју најзначајнију историјску и духовну вертикалу.

И чекају да им се та планина врати. И на то имају право јер нису потписали пакт с крвником – као што су то за Србију учинили потписници Бриселског споразума.

Драгољуб Петровић

Српске новине, Торонто/Канада, LXV, бр. 698, јул/август 2017.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here