Миша Матић: КОМИТЕТ КАО ЦРКВЕНА САВЕСТ

Поделите:

Преузимање власти над Југославијум након Другог светског рата од стране Комунистичке партије и самозваног маршала Јосипа Броза донело је тешке дане Српском народу, па самим тим и Српској православној Цркви, међутим, Броз репересијама није успео да уништи Српску Православну Цркву. Архијереји и свештеници делали су тајно, крштавали, светили водицу, водили летописе и црквене књиге….трпели разне муке, од јавних поруга до убистава. То их није скренуло са   Христовог пута, да се осим вере одрекну и части и бриге за паству. Нису свештеници који су све трпели у брозним временима поклекли пред силом и претњом Брозових слугу, који су их мучили, исмевали, а неретко их и убијали. Свештеници и верници су имали статус дивљачи, за које није постојао ловостај. Убијен је чак и српски патријарх Викентије Проданов. Пронађен је мртав након посете једног од шефова Удбе. Није попустио пред претњама и уценама. Многи свештеници скончали су под точковима хладњача, нису знали за страх према онима који убијају тело. Само у Белој Цркви у Банату је од 1. септембра 1944. па до 1948. ликвидирано 12 свештеника. Истражујући о страдању тих мученика, наишао сам на зид ћутања. Иако сам данима трагао и распитивао се, податке нисам добио, а разлог је био једноставан: Споменицу Српске Православне цркве у Белој Цркви, аутора Живана Иштванића, између осталих финансирала је организација Субнор, а у тој организацији има још увек живих учесника догађаја везаних за кончину 12 белоцркванских свештеника. Очито да нема више оне храбрости која је красила страдалнике које нису поклекли ни под мукама. Дошла је Милошевићева власт и дала привилегије Цркви и појединим црквеним службеницима. Под терором у Цркви нису добродошли партијски секретари, али под привилегијама, нестаје храбрости и комитетлије постају они који се и у цркви питају за све што треба и не треба да их интересује. Мало је оних који су покушали да новопристигле православне комунисте истерају из свог окружења.

Такви свештеници данас страдају. Неретко се може чути или прочитати нека скарадна прича о неком од српских свештеника. Клеветан је један свештеник да је са другом попадијом виђен, нигде другде него у олтару, и то у ласцивој пози. Са отвореним дверима. Исти свештеник је оптуживан и за грех среброљубља и наплаћивање усуга верницим по високим та ценама. Лично сведочим, да ми је уз присуство мојих пријатеља, које није познавао, тај исти свештеник вратио пола понуђене суме за парастос мом оцу, који је служио. Клевећу га они чији су очеви тукли чланове црквеног одбора, а за ратног и поратног свештеника смислише причу како на Велики петак једе печење, не би ли народ одвратили од вере којом попут опијума трује Српска Православна Црква, како је гласила главна партијска доктрина из тих времена. Доктрина нових је „попови – лопови“. Кад год сам слушао неку причу о свештеницима и новцу имао сам два питања: Да ли је Вама  поп узео новац? И колико сте до сад, у свом животу, дали новца за своју цркву и своје свештенство? Добијао сам одговоре да су паре узете неком познанику говорника, а новац цркви и свештеницима говорник није дао никад и не жели да икад да. Истина у тим причама није битна, битно је да се оклеветају и Српска црква и српски свештеници и верници. Клеветницима није битно са које стране делују, битно је да се о Цркви шири негативна прича. И таква упорна методологија је донекле и уродила плодом. Партијски перјаници су се сада увукли у црквене одборе, чак и епархијске одборе и постали су незаменљиви стручњаци за верска питања и канонска правила. Без њих не би ни могла да постоји Црква, а потомке прогоњених верника, који су крштавани у тајности, сада они уче шта је Света тајна крштења. Опомињу те страдалнике да се недељом и празником мора бити виђен на литургији, јер ако ко не дође, може бити пријављен, исто онако као што је био пријављиван ако је долазио на литургију пре више од четврт века. Такви клеветници, иако су наизглед променили страну, остали су на истој страни. И даље би да терором воде главну реч, било где, па макар то била и Црква коју су прогонили. Сада деца којима су родитељи забрањивали да уђу у црквену порту терају из цркве децу оних који су страдали због долазака у цркву. Деца оних који су јахали свештенике сада броје новац свештеницима и одређују колико је свештенику довољно. Битно је да је свештенство под њиховом контролом. Неретко се дешава да је председник црквеног одбора некадашњи секретар комитета. Ако му не успе да уђе у црквени одбор, некадашњи секретар комитета клевета свештеника за финансијске, сексуалне и антипатриотске деликте. Догађа се да и то није довољно, па имамо случај да секретар комитета оснива и своју „цркву“, не би ли направио нови раскол у Српској Православној Цркви, па под своје окриље преводи оне које је закриљавао Свети Петар Коришки. Главна публика су им неофити и неостварени људи у било ком смислу. Људи иза којих неће остати никакав траг и ниједно дело. Мета негдашњих Брозових следбеника је и Српска Црква у исељеништву. Некада оптуживани свештеници за четништво и проглашавани народним непријатељима, сада су по тим клеветама склони распусном животу или проневери новца, а неретко и оба. Сваком потезу свештеника се тражи мана и грешка, не би ли се та, по њима нечасна радња, што пре обнародовала и што више облатио онај који је био мета  праћења и обраде такозване службе. Очекује се од свештеника партијска дисциплина какву су очекивали у својим комитетима. Свето Писмо и Каноник им служи уместо Марксовог комунистичког манифеста и потежу га на сваку реч архијереја, свештеника и верника који им нису по вољи. Заборавише да виде једну реченицу, која ионако, не може да им допре из комунистичких чизама у безбожничке главе: Сакриј грех брата свога!

 

Миша Матић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *