Све што нисте знали о неолиберализму

Поделите:

Помиримо се са судбином: у данашњој веома сложеној и повезаној интернационалној економији национални суверенитет је неважан. Продубљивање економске глобализације чини државе немоћнима пред деловањем тржишних сила. Интернационализација финансија и све већи утицај мултинационалних корпорација ограничавају моћ држава да воде аутономне социјалне и економске политике и обезбеђују просперитет за своје становништво. Наша једина шанса да нешто променимо јесте „удруживање“ суверенитета и њихово преношење на наднационалне институције (као што је Европска унија) које су довољно велике и моћне да се изборе за своје ставове и тако на наднационалном нивоу повратимо део суверенитета изгубљеног на нивоу државе. Другим речима, да би очувале „стварни“ суверенитет, државе се морају одрећи свог формалног суверенитета.

Ако вам ови аргументи звуче познато (и уверљиво), то је зато што их слушамо већ деценијама. Представници прогресивних снага често истичу да је неолиберализам спровео (и спроводи) „потискивање“, „љуштење“ или „гашење“ државе, што доприноси прихватању идеје да је држава данас „надјачана“ тржишним силама. То је разумљиво, ако се има у виду да је политичка и економска филозофија Маргарет Татцхер и Роналда Реагана инсистирала на ограничавању државног уплитања у слободно функционисање тржишта и предузетништво. Све је сажето у чувеној Реагановој изјави: „Држава не може да реши наше проблеме, јер је она сама проблем“.

Али то није оно што се заиста догађа последњих деценија. Овлашан преглед трошкова државне управе у земљама ОЕЦД-а, на пример, показује да је „величина“ државе, изражена као постотак БДП-а, заправо била у порасту (једини изузетак је Европа после 2008). Чак и наводно неолибералне владе – оне које су водили Маргарет Тхатцхер и Роналд Реаган – нису смањиле јавне трошкове и бележиле су релативно високе дефиците. Као што примећују Мигуел Центено и Јоспех Цохен, „расположиви подаци показују да су промене у вођењу државних политика и макро економије у доба неолиберализма компликованије него што се обично претпоставља“. Пре свега, подаци показују да у главним капиталистичким земљама није дошло до одумирања државе. Напротив, догодило се супротно. Иако као идеологија проистиче из жеље за смањењем овлашћења државе, неолиберализам као политичко-економска стварност производи још моћнији, интервенционистички, свеприсутни – чак и ауторитарни државни апарат.

Процес неолиберализације подразумева далекосежне и дугорочне државне интервенције укључујући: либерализацију тржишта роба и капитала; приватизацију ресурса и јавних услуга; дерегулацију пословања, а посебно финансијских тржишта; сужавање радничких права (пре свега, права на колективно преговарање о условима рада) и потискивање радничког активизма; смањивање пореза на имовину и капитал на рачун средње и радничке класе; гашење социјалних програма и тако даље. Такве политике се систематски спроводе свуда на западу (и намећу се земљама у развоју) са гвозденом одлучношћу, уз подршку кључних међународних институција и политичких партија.

У том смислу, неолибералну идеологију, бар под њеном официјелном маском анти-државних политика, треба тумачити пре свега као згодно оправдање за спровођење једног суштински политичког и преко државе реализованог пројекта који има за циљ да се „командни висови“ економских политика „предају у руке интересима капитала, пре свега финансијског“, као што примећује Степхен Гилл. Капитал данас не зависи од услуга државе ништа мање него у доба владавине „кејнсијанизма“ – јер држава је ту да контролише радничку класу, покрива губитке великих компанија које би без такве помоћи банкротирале, осигурава приступ страним тржиштима и тако даље.

У месецима и годинама после финансијског краха 2007-09, зависност капитала и капитализма од државе, која никада није ни престајала, постала је болно очигледна када су владе у Европи, САД и остатку света пружиле помоћ финансијским институцијама, која се мери трилионима евра и долара. У Европи је после избијања „кризе евра“ 2010. наступио координисани општи напад на послератни европски социјални и економски модел, да би се европска друштва и економије реструктурисали и реорганизовали у складу са начелима која више одговарају потребама капитала. Ипак, (неутемељена) идеја да неолиберализам значи потискивање државе и даље је широко прихваћена на левици. Томе доприноси и идеја да држава истовремено губи моћ услед деловања сила глобализације. Прихвата се став да су глобализација и интернационализација финансија окончали епоху националних држава и укинули могућност спровођења политика које одступају од диктата глобалног капитала.

Да ли стварност заиста подржава тврдњу да је доба националног суверенитета окончано? Тврдње да актуелна фаза капитализма онемогућава опстанак националне државе често се ослања на чувену трилему харвардског економисте Данија Родрика. Пре десетак година Родрик је изложио политичку „теорему немогућности“, која каже да су „демократија, национални суверенитет и глобална економска интеграција узајамно неускладиве: можемо комбиновати два елемента, али никада не можемо добити сва три“: једноставно речено, будући да националне државе намећу трансакционе трошкове, ако желимо истински интернационалну економску интеграцију, морамо бити спремни да се одрекнемо националног суверенитета (кроз креирање система регионалног/глобалног федерализма, да би се тако подручје демократске политике поклопило са подручјем глобалних тржишта).

Током година, снаге са читавог политичког спектра вешто су користиле Родрикову трилему да неолибералне политике – које подразумевају сужавање домена партиципативне демократије и националног суверенитета – представе као „неизбежну цену коју плаћамо за глобализацију“. Чак и представници левице који тврде да се супротстављају неолиберализму често се позивају на Родрикову теорему да би оправдали став да је с националном државом „готово“. Али то није оно што је Родрик хтео да каже. Супротно широко прихваћеном мишљењу, он сматра да је актуелна интернационална економска интеграција још далеко од „истинске“ интеграције и остаје „крајње ограничена“.

Чак и у наводно глобализованом свету, урпкос процвату глобалних компанија и ланаца снабдевања, и даље постоји велика несигурност у погледу стопа размене; и даље постоје језичке и културне разлике које онемогућују пуни ангажман ресурса преко националних граница, као што показује чињеница да напредне индустријске земље и даље дају предност „домаћем терену“; и даље постоји висока корелација између националних стопа инвестиција и стопа штедње; и даље постоје велика ограничења слободног кретања радне снаге; а проток капитала између богатих и сиромашних земаља далеко је испод онога што теоријски модел предвиђа. Исто важи и данас (деценију после публиковања Родриковог чланка). Отуда његова трилема има смисла са теоријског становишта, али нема много утицаја на стварност, осим као самоиспуњавајуће пророчанство или политичка манипулативна алатка.

На још ширем плану, као што објашњавамо у нашој књизи „Повратак држави: Прогресивна визија суверенитета у пост-неолибералном свету“, глобализација, чак и у свом неолибералном облику, није производ иманентне капиталистичке или технолошке динамике која нужно води у ограничавање моћи државе, као што се често тврди. Напротив, глобализација је била и јесте процес који државе активно промовишу. Сви елементи које повезујемо са неолибералном глобализацијом – делокализација, деиндустријализација, слободно кретање робе и капитала и тако даље – били су и јесу, у већини случајева, резултат избора самих држава. Државе и даље имају круцијалну улогу у промовисању, извођењу и одржавању структуре неолибералног интернационалног оквира (мада као да се и то постепено мења), као и у успостављању одговарајућих услова на локалном нивоу који ће омогућити да се процват глобалне акумулације настави. У исто време, не може се порећи да су њени капацитети у погледу економског суверенитета, укључујући чак и развијене капиталистичке економије, заиста ограничени више него што је то био случај у прошлости – на пример, у погледу могућности промовисања локалних у односу на иностране индустрије, регулисања фискалног дефицита, управљања количином новца, прописивања пореза и дажбина, регулације увоза и извоза роба и капитала и тако даље.

Али то је у великој мери резултат прорачунатог и свесног ограничавања државног суверенитета заслугом националних елита кроз процес познат као деполитизација. Различите политике које државе на западу примењују да би то оствариле укључују:

(1) сужавање овлашћења парламента у односу на извршну власт и смањивање репрезентативности парламента (на пример, померањем од пропорционалног ка већинском систему);

(2) давање формалне независности централним банкама у односу на државу;

(3) усвајање „циљане инфлације“ – приступа који ниску инфлацију поставља као примарни циљ монетарне политике, уз искључивање свих других циљева, на пример, пуне запослености – као главног приступа у креирању политика централне банке;

(4) усвајање политика које почивају на унапред дефинисаним правилима и параметрима – о јавној потрошњи, дугу као уделу БДП-а, конкуренцији и тако даље – чиме се ограничава оно што би политичари могли предузети у име својих бирача;

(5) потчињавање јавне потрошње контроли трезора;

(6) поновно увођење система фиксних курсева, као што је евро, чиме се ограничава могућност да владе управљају економском политиком;

(7) ограничавање капацитета влада да усвајају прописе који служе јавним интересима кроз такозване ИСДС механизме (решавање спорова између инвеститора и држава), који су данас укључени у већину билатералних инвестиционих споразума (има их преко 4.000) и регионалних трговинских споразума (као што су ФТАА и ТПП); и, што је можда најважније,

(8) преношењем овлашћења државе на наднационалне институције и над-државне бирократије као што је ЕУ.

Јасно је зашто владе добровољно пристају да „себи вежу руке“. Као што показује пример Европе, увођење самонаметнутих „спољних ограничења“ омогућује локалним политичарима да контролишу политичку цену неолибералне транзиције – која, наравно, укључује и веома непопуларне политике – пребацујући кривицу на институционализована правила и „независне“ или међународне институције које се представљају као ново, сурово лице стварности глобализације. Тако се и макроекономске политике штите од могућих напада и оспоравања. Рат против суверенитета је у основи рат против демократије. Тај процес се у најекстремнијем облику јавља у Европи, где је Мастрихтским споразумом (1992) неолиберализам уграђен у само ткиво Европске уније, чиме су практично укинуте „кејнсијанске“ политике које су доминирале у претходним деценијама.

Ако се имају у виду рат који је неолиберализам објавио суверенитету и погубни ефекти деполитизације, не изненађује што „суверенитет постаје главни оквир савремене политике“, констатује Паоло Гербаудо. Исто тако, сасвим је природно што револт против неолиберализма пре свега добија облик захтева за спровођење реполитизације процеса доношења одлука на државном нивоу – то јест, захтева да се омогући виши ступањ демократске контроле над политиком (а посебно над деструктивним глобалним токовима које је иницирао неолиберализам), која се у одсуству делотворних наднационалних механизама заступања може споводити искључиво на националном нивоу. ЕУ очигледно није изузетак: заправо, њу многи (сасвим оправдано) виде као отеловљење технократске владавине и отуђења елита од маса, као што показују резултат британског референдума и ширење евроскептицизма.

У том смислу, као што тврдимо у својој књизи, левичари не би требало да доживљавају бреxит – и ширу актуелну кризу ЕУ и монетарне уније – као разлог за очајање, већ као јединствену прилику да се (поново) прихвати једна прогресивна, еманципаторска визија националног суверенитета, да се одбаце неолиберални калупи које намеће ЕУ и оствари истински социјалдемократска платформа (која остаје недостижна у оквирима ЕУ, а да не помињемо ограничења еврозоне). Али да би то урадили, треба да схвате да суверена држава није сасвим беспомоћна и да још поседује ресурсе потребне за демократску контролу националне економије и финансија – да је борба за национални суверенитет, у крајњој инстанци, борба за демократију. То не мора угрозити европску сарадњу. Напротив, ако дозволимо владама да максимално увећају благостање својих грађана, то ће омогућити изградњу темеља за обнову европског пројекта заснованог на мултилатералној сарадњи суверених држава.

Аутори су управо објавили књигу „Рецлаиминг тхе стате: А прогрессиве висион оф совереигнтy фор а пост-неолиберал wорлд / Повратак држави: Прогресивна визија суверенитета у пост-неолибералном свету”, издавач:The University of Chicago Press Books .

William Mitchell, Thomas Fazi, Social Europe

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *