ТЕСЛИНО РЕАГОВАЊЕ У ЊУЈОРК ТАЈМСУ: Срби платили цијену југословенске слободе

Поделите:

Само десет дана након трагичног убиства најзначајнијег и међународно најутицајнијег српског политичара након цара Душана — југословенског краља Александра I Ујединитеља — од стране усташа и бугарских фашиста у Марсеју, Никола Тесла је осетио потребу да реагује на хрватско-словеначку националистичку и прокомунистичку пропаганду у Америци и напише ауторски текст у најчитанијим америчким новинама.

Четири најважнија детаља из овог писма јесу Теслино искрено дивљење подвизима српске војске у I светском рату, потреба да заштити сећање на дело једног великог владара, критички осврт на комунистичку идеологију и вера у преживљавање Краљевине Југославије под српским вођством.

Фото: ИН4С

“Израз поштовања према Краљу Александру
Уреднику Њујорк Тајмса:

Много тога је речено о Југославији и њеном народу, но великки број Американаца је можда под погрешним утиском због тога што политички непријатељи и агитатори шире идеју да њени становници припадају различитим нацијама прожетим међусобном мржњом које на заједништво противно њиховој вољи приморава једна тиранска власт. Чињеница је да су сви Југословени—Срби, Славонци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Црногорци, Хрвати и Словенци — исте расе, да говоре истим језиком и да имају заједничке националне идеале и традиције.

Завршетком Светског рата, Александар је успоставио политичку заједницу створивши снажну и моћну државу. Сви Словени на Балкану су то дочекали са одушевљењем, но било је потребно време док се људи нису привикли на нове услове.

Ја сам рођен у Хрватској. Хрвати и Словенци никада нису били у позицији да се боре за своју независност. Они који су били битке за слободу су били Срби, а цена слободе је плаћена српском крвљу. Сви истински Хрвати и Словенци се тога са захвалношћу сећају. Они такође знају да Срби имају непоновљиву вештину и искуство у ратовању и да су најбоље квалификовани да управљају снагама једне државе у кризи.

Још од стварања уједињене Југославије кроз Александрова настојања, политички непријатељи су чинили све што је у њиховој моћи да је поремете сејући семе раздора и ширећи малициозне извештаје. Пример тога је и књига Луја Адамича ”Повратак земљака” коју је он требало да пише под условима прописаним од стране Гугенхајмове награде за књижевност, а у којој заправо прибегава политичким клеветама и осудама упућеним владару земље, као и ширењу идеја које су подјенако непожељне и овде и у Југославији.

Његова осуда Краља и промишљања о његовом карактеру могу са гнушањем да се заобиђу, но један детаљ не сме да се игнорише. Књига садржи изјаве које приказују једног иначе великог и неустрашивог човека, који је свој народ водио кроз крваве битке, као слабића смртно уплашеног од атентата, и то толико да је свако вече одлазио на починак у другу собу и није извиривао све док на стотине његових помоћника не би испразнило то место и учинило га безбедним за његово појављивање. Овако нешто задире дубоко у срца сваког лојалног Југословена.

Г. Адамич веома гласно говори о мржњи и размирицама између Хрвата и Словенаца и Срба, али недавни догађаји оповргавају његове изјаве. Земље, које би по његовом мишљењу, требало да буду у отвореној побуни показале су се привржене свом Краљу подједнако као и Србија. Ово се огледало и у неколико извештаја Њујорк Тајмса, међу којима је и необично жив и драматичан опис сахране.

Смрт Краља потресла је читаву земљу до њених самих темеља, али непријатељи који говоре да то значи престанак Југославије улудо се надају јер је племенита крв овог великог човека само послужила да се још чвршће зацементирају њени делови и ојача њена национална конструкција. Александар ће дуго живети у сећањима свог народа, он је једна херојска личност огромног угледа која је за Југословене и Вашингтон и Линколн: као Вашингтон способни и неустрашиви генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудри и родољубиви вођа који је мученички пострадао.

НИКОЛА ТЕСЛА,
Њујорк, 19. октобар 1934.“

 

 

 Историја Срба

Поделите:
33 replies
  1. Драган
    Драган says:

    Југословенство је угушило србство, а нјвеће заслугу за то имају
    комунизам ифашизам – два облика/појаве једне суштине – масонства – које
    није самоникло у србском народу, већ је убачено и наметнуто споља ,
    и то кроз два светска рата!
    Циљ је био – уништење православља, у Русији и Србији.
    У Србији је то подстакнуто у грађанским ратом између “патризана“ и
    “четника“, где је губитник само ПРАВОСЛАВНИ СРБСКИ НАРОД!

    Драган Славнић

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm..ali,kapital nema nacionalnost,Srpi su,samo sledioi,germanskog orla na prsima,Aleksandra Karadjordjevica,pa,tako, uspavani u “ ascinicama“, “ hanovima“..zateceni, srecnim valom,zapadnih,kapitala i interesa,kako je to rekao,njihov “ otac“ Dobrica Cosic,svom Drugaru,Manojlu Manji Vukoticu “ sa planete Crnagora“…“ sta ja mogu da radim,kad moji sr-pijanci,pardon srbijanci,neznaju nista drugo da rade,nego da tresu sljive i cuvaju svinje“ , dok su Siptari,razvijali “ usluzne delatnosti“.. teterisali i cepali drva,tresli tepihe,pretovarali,i preprodavali ugalj sa stovarista, sa Gorancima,pravvili sladoled,bakljave,tulumbe,pa poljako,do unosnijih poslova Trepce i slicno,svedeno “ na lokalnu samoupravu“ naravno, bez Srba,da im testerisu drva,mogu oni to i sami,bez uvoza Sirijaca.

      Одговори
  2. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Moskov,1931..Stalin “ zapad,je,od nas razvijeniji,50 do 100 puta, ima da nestanemo,…moramo ih sustici,moramo pobediti“..i,hebiga “ pocelo je pocelo“Sibir,i dalje nije “ svetska rezerva ruda i minerala“, bez obzira na tvrdnju,Madlen Olbrajt “ nije fer, da Rusija,koristi sama bogatstvo sama“, sto,vidimo i na Kosmetu, Olbrajtova i Klark,kerecu,za sada sa 15 “ milijuna dokara“.. za,eksploataciju,navodno uglja,i pokretanje termo elejtrane,ukoliko,u kpu “ ne nalete na zlato“.
    Tekst :PECAT/DESTALJINIZACIJA..potrudite se malo,pa procitaj te “ danasnjicu“.

    Одговори
  3. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm..mislim,da su “ buregdzija“..Miloslav Samardzic i “ akademik “ Dragoslav Mihajlovic, sas “ njihovo udruzenje“ i ideja, dezavuisanja pisma Save Mrkalja/Vuka Karadzice, i uvodjenje “ Ruskog,staroslovlja“ ,zalutli u “ katakombama Hilandara“, trazeci,finansijsku podrsku „‘za obnovu i razvoj“ srednje vijekovlja,dalje u rikverc, A,tvrdnjom da je Vuk,bio prvi komunista..pojacavaju,vec uhodanu floskulu,za pojacavanje po njima “ argumenata“. Kao,da se,odricu sapunani toalet papira,da bi dokazali ono “ budimo realni,probajmo nemoguce“.

    Одговори
  4. Slobodan
    Slobodan says:

    Što se tiče Kralja, reč dve. Vladao je diktatorski, uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929 godine, a onda samo 2 godine kasnije, nastavio taj način vladanja, krunisavši ga novim Ustavom i time još više produžio to stanje od pre dve godine. Ojačao vid vladanja.
    Kralj Petar I -čika Pera- za njega je bio i sve ostale bez premca.

    Одговори
  5. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm..nisam pristalica,da se “ reinkarnira “ tron,kojibje “ samoupravno“.. sam sebe ugasio,ne postujuci,ustav rodjenedinastije,osnivackog akta,koji je cika Pera,ozakonio, „‘odsustvom monarha,duzim od sest mesci,iz zemlje , tron se gasi“ , znaci,zdimili su,pocetkom 1941. godine, i vec 1.januara,1945.godine, “ novogodisnju sarmu probali nisu“. Pa, i bez toga,mislim,da neka porodica,plave ili zute krvi,ne treba da vodi celu drzavu, drustvo i “ javne finansije“, sa odlukama,donetim “ na,lepom zutom Dunavu“, bagerom kod Peka,i iznosenjem zlata u Francusku,o,bacanju “ zivih,balasta,podanika“ iz,aviJona,da mozecda,leti sas njih i zlato,ne bih ovom prilikom.

    Одговори
  6. vorkosign
    vorkosign says:

    Tesla je imao potpuno pogrešno mišljenje o monarhu Alexandru….
    Valda što je bio daleko u inostranstvu pa nije živeo i video kakva je to papazjanija bila od države..
    kralj je živeo na lovorikama pobede iz I svetskog rata i na tankom ledu kredita koje su njegovi prijatelji slali kroz bankarske pozajmice i državne zajmove..
    koji su bili sve samo ne prijateljski jer su mahom seosko stanovništvo utopili u totalnu bedu i dugoročnu zaostalost iza modernog sveta…..
    Dok su američki farmeri svoje oranice uveliko orali Fordovim traktorima i mašinama srpski i yugoslovenski seljaci su motikali zemlju a ko je imao zaprežna volovska ili konjska kola smatran je istaknutim gazdom ili kulakom za ugled….
    dakle razlika u kvalitativnom i kvantitativnom obimu proizvodnje je bila očigledna jer su zajmove za razvoj dobijala u glavnom gospoda bliska kraljevom krugu prijatelja za svoje lične hirove a ne za razvoj države….
    I umesto da novac ulože u ono što poljoprivredna država zahteva gospoda se razbacivala na kupovine jahti,luksuzni vila po inostranstvu Nici,Monaku,Parizu,Londonu,lobiranje politički bliske elite po evropskim dvorovima u poslovima koji su u najmanju ruku bili sumnjivi da ne kažem na ivici kriminala jer je Yugoslovenski kralj pored rudnika zlata i srebra u Yugoslaviji posedovao višemilionske akcije veliki rudnika po Africi,Maroku i Tunisu…..
    ne samo da je imao bogatstvo svoje zemlje na raspolaganju već se bio dubogo zaglavio u prljave exploatatorske poslove izrabljivanja tuđeg bogatstva..
    Tesla je izgleda olako prelazio preko takvi stvari a možda oni koji su bili u bliskom kontaktu sa njim su i izbegavali da govore o tome jer bi preko kraljevi poslušnika i agenata Yugoslovenske kraljevine u svetu ubrzo bili ućutkani a neretko i likvidirani jer su veze koje je Alexandar imao u svetu bile jake,moćne dobro obaveštene i naravno radile i interesu grupacije koja koristi svetsku zlatnu rezervu u svoje lične,privatne svrhe.

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      hm,hmm.sa,i bez toga,abdicirao je ,tako sto je,kao sef drzave,osnovao regentsko vece „novi sef drzave“, koje je,kao “ vladar’, 29.11.1945.godine,sve slilo u novu drzavu DFNRJ,bez,ikakve monarhistcke,prisutnosti. THE END

      Одговори
  7. Prolaznik
    Prolaznik says:

    Ovo su Teslini “rani radovi“, nakon kojih je napravio radikalan zaokret kroz novu duhovnost Istoka i antifašizam.
    Imao je informacije i duhovno osjećanje da će Titovi partizani pobijediti, bivajući izraziti protivnik četništva i kralja.
    😛

    Одговори
  8. Spase Uzelac
    Spase Uzelac says:

    Ogromni kapital, srpsko zlato (steceno prije stvaranja Kurceve Kraljevine) ulozeno po stvaranju Kurceve Kraljevine u pariski metro! Pravo p o v l a c e nj a sa ogromnim kamatama: KO i KADA?
    Kako je i jedno i drugo- „KO i KADA“-
    „slavno“ zavrsilo (a Francuska se drzala ugovornih klauzula)!?!

    Одговори
  9. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Душан Буковић:

    НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О УБИСТВУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА И ЈОШ ПОНЕШТО…

    Одлуку о убиству краља Александра Карађорђевића донели су бундисти-бољшевици у Москви, фашисти у Риму и масони и комунисти-троцкисти у Београду, Паризу и Лондону, према масонском плану из деветнаестог столећа да све европске државе морају бити републике (Види: H. Labousher, The Kaiser Dream, “Truth Journal”, London, England, 1890; Petit Henry Robert, Alexandre de Yugoslavie victim d’une conjuration Maconnique, Paris, France, 1936, – Александар од Југославије – жртва масонске завере…).

    Поред тога, сва политика реакционарних, субверзивних западно-европских и
    америчких империјалиста-тријалиста и њихове пете колоне, труле буржоаске, фабијанске, масонске и бундистичко-бољшевичке Коминтерне, била је усмерна против краља Александра Карађорђевића и србског народа (Види: Einstein accuses Yugoslavian rulers in savant’s murder – Charges the slaying of Sufflay, notet Croatian leader, was inspired by Government, The New York Times, May 6, 1931, New York, U.S.A.).

    Имајући на уму да су извесни србски масони и англофили, фракофили, бундисти, фабијанци, бољшевици, троцкисти и београдски естаблиштарци-интернационалци
    у Југославији и емиграцији, писали и говорили, да је краљ Александар био
    диктатор и да није убијен у Марсељу, био би убијен у Београду!

    Од особите важности је да се потсетимо на Р. Ситон-Вотсона, који је у енглеском Форињ офису, између осталих реакционара и србофоба, који су радили као субверзивни експерти за национално федералистичко уређење, био познат као творац Меморандума од 1936, и тзв. Споразума од 1939. године о унутрашњем уређењу Краљевине Југославије.

    Поред тога, познато је да су извесни реакционарни и субверзивни енглески експерти Форињ офиса за национално федералистичко уређење у Југославији на челу са Ситон-Вотсоном учествовали у режији Брозовог АВНОЈ-а, као и његовог трулог интермариумског, масонског, троцкистичко-буржоаског и робовласничког режима.

    Такође, имајући на уму да је Авнојевска Југославија била кратког века и да је била
    опција транзита и узрок грађанског рата и србске трагедије деведесетих
    година двадесетог столећа, јер је у Јајцу 1943. године разбијена помоћу националне федерације, када је цео цех платио ни крив ни дужан обезглављени, обесправљени и понижени наш несрећни србски народ.

    Фабијанцима у Лондону, Интермаријумцима у Риму, Великом Оријетнту у Паризу, Комунтерни у Москви, бундистима-троцкистима у Њујорку и подјармљеним интернационалистима, масонима и комунистима у Београду, није одговарало унутрашње уређење Краљевине Југославије из 1929. године, која је била подељена на 9 југословенских бановина, зато су се залагали за антисрбски пројекат и разбијање србске етничке целине, за ткз. „Балканску комунистичку федерацију“ и за повратак на „историске провинције“, које су настале као резултат турског пораза под Бечом 1683-1699. године.

    Такође, имајући у виду Ситон-Вотсонов памфлет, који је објављен под насловом
    “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:

    „Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
    је неизбежна извесна промна режима…“ (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).

    Они који побијају заслуге краља Александра Карађорђевића , полазе од чињенице да је могао да створи тзв. „Велику Србију“, без обзирана на политичке пројекте и одлуке западно-европских и америчких империјалиста и подјармљеног, београдског, рајетинског, србофобичног и интернационалног естаблишмента.

    Овде ваља подсетити на једно мишљење србског књижевника Владана Деснице о краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату, које је публиковано у Магазину сјеверне Далмације 1935. године, где између осталог, стоји:

    „Послије слома Царства, у вјечном лутању и безнадном изгнанству, сачувао
    је тај човјек кроз вјекове живу и снажну традицију своје народне државе, култ својих народних владара и хероја и своје минуле државне величине. Његова осамљеност нашла је животне хране у успоменама на свијетле прошлости а његова патријархалност бдила је пет вјекова над тим успоменама, као над закопаним благом.

    Кад је сванула зора ослобођења, он је заборавио пет тамних вјекова, па је надовезао нову свијетлу реалност на непотамњео сјај старе славе, и из традиција које је у себи носио прешао је, без историског прекида, на нову државну свијест.

    У свом народном Краљу он је зато гледао непосредног законог насљедника Стевана Немање, Краља Милутина, и Душана Силног, обогаћена новијом славом Тополског устанка и овјенчана још свјежим ловорима Куманова и Солуна. Он је осјетио васкрсење својих обамрлих снага и остварење својих најсмелијих снова, па је сав овај историјски преокрет и сав свој душевни препород оличио у изабраном претставнику наше колективне народне душе, у праунуку Вожда и Пјесника, у Александру, првом краљу Југославије.

    Али трагически конац који сустопице прати хероје, није се зауставио над првим ослободиоцем нашега народа. Он је, крваво наслијеђе, прешао на највећег од његова рода.

    И наш народ у сјеверној Далмацији осјетио је тај нови ударац судбине као што га нико осјетио није. Њему се је опет, пред овим ударцем, створила пред очима утвара оних заборављених пет црних вјекова.

    Нека га од те утваре чува успомена на Краља Витеза и свијетла гробница на Опленцу!
    Прва мисао и прва ријеч у овој књизи нека је зато посвећена сјени Великог Краља, као скромн но постојан жижак у храму највиших народних светиња (Види: Владан
    Десница, Магазин сјеверне Дамације, Књига друга, Година друга, Сплит, 1935, стр. 3).

    Љубиша Петровић је у једној студији, коју је објавио под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије“ писао поводом Марсељског атентата, још и ово:
    „Убиством Краља Александра, усташе и хрватска емиграција осветлала је себи образ за сва времена. То је значило ни више ни мање него једним потезом ножа пресећи главни живац и упориште оног лудачки завитланог Српства које је, заиста, од Карађорђа па на овамо нагло бујало и расло, и озбиљно претило да посрби све оно преостало што није било српско на Словенском Југу (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A, 1943, стр. 9).

    Такође, поводом Марсељског атентата на краља Александра Карађорђевића, oбјављено је у „Њујорк тајмсу“ писмо Николе Тесле oд 19. oктобра 1934, под насловом “Tribute to king Alexander” – „У част краља Александра“, у којем између осталог, стоји:

    „Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије: као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и родољуб који је завршио у мучеништву“ (Види: Nikola Tesla, Tribute to king Alexander, The New York Times, October 21, 1934, New York, U.S.A.; Никола Тесла, У част краља Александра – Tribute to king Aexander, The American Srbobran, Official Organ of the Serb National Federation, October 23, 1934, Pittsburgh, Pa., U. S. A.).

    Значајане су расправе Др Милана Тодоровића, између осталих, о пројекту привредног и политичког живота Краљевине Србије на почетку ХХ столећа. Посебно је интересантна његова расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:

    “… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
    једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
    у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
    јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
    интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли
    и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија
    Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после
    толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне
    државе, и политички и економски.

    А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима…” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).

    Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Стојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:

    “… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа. У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.

    Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.

    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.
    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море.
    Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то
    се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко,
    морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.
    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
    оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и
    ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење
    Аустро-Угарске.

    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

    У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Imperialism
    and world politics“ – „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново”).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *