Саша Недељковић: Чехословачки орден Белог лава додељен члановима Савеза Сокола

Поделите:

После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су срдачни односи. Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. Били су срдачно дочекани од власти и од народа, у чему су предњачили соколи. На станици у Гружу госте су дочекали представници Трговачке Обртничке Коморе, Ческе Беседе и многобројно грађанство. Поздравну реч одржали су представник  Коморе и Ческе Беседе а у име царинских чиновника Васо В. Пипер (члан Соколског друштва Дубровник)  који је говорио о везама двају братских народа. Гости су разгледали лепоте Дубровника под вођством професора Марка Мурата и Ника Ђивановића. Увечер приређен је банкет од стране Општине и Трговачког Удружења. На банкету су били присутни представници војних и цивилних власти и елита града. Гости су бродом  „Куманово” отпутовали за Котор. На Цетињу госте је поздравио Гавро Милошевић, староста Соколске Жупе Његош. На повратку у Котору су се укрцали на брод „Карађорђе”. У Макарској на обали је било искупљено сво грађанство са музиком и представницима свих месних власти. Дирекције Дубровачке и Јадранске Пловидбе омогучиле су гостима бесплатну вожњу на својим луксузним паробродима. У Споменици коју је поводом посете издало Удружење царинских чиновника краљевине С.Х.С. истакнуто је: „Нека ова споменица буде вечни спомен нашега Удружења и нека служи као пример будућим генерацијама: „Да у славенској узајамности лежи срећа свих Славена ! ”.”   (1) Савез Сокола Краљевине Југославије наставио је свој рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима.  Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен  од чехословачке штампе.  „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа Prager Presse” из Прага. У чланку се истицао значај Савеза Сокола : Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као … , у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу : међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима. (2) Масарик, председник Чехословачке,  одликовао је др. Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др. Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3.фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др. Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић,  … . Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао : „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом.  — Волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и  говори. Теби, дре Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.” Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др. Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др. Мирко Буић је истакао : „Све  оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. …  . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Предидента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио. … Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат, … оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света.  … то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, … да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали дру Буићу.(3) У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и  Влади Вишошевићу,  старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена  додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском.  Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (4) Савез Сокола је поводом 85-годишњице Т. Г. Масарика желео да једном дпоменицом искаже најдубљу захвалност Масарику, великом и заслужном пријатељу Југославије, који је увек исказивао пажњу и наклоност и према Југословенском соколству. Споменица је датирана са 7 марта 1935.  (5)

Приликом Свесловенског слета у Прагу јуна 1938. Верослава М. Копша, ученица VII разреда II женске гимназије у Београду, одржала је говор у име средњошколаца из Југославије преко радија у Прагу: „Са неизмерним одушевљењем и радошћу саслушале смо саопштење да смо позване да учествујемо на свесоколском слету, који треба да се одржи ове године у Прагу. Овим позивом нам се пружила прилика да и ми учествујемо у величанственим манифестацијама соколства, и у исто време да се упознамо са знаменитостима једног великог европског града. Наша радост је била у толико дубља и искренија, јер смо знале да ће у братској престоници Прагу наше одушевљење достићи врхунац. Тако жељно и са нестрпљењем очекивани дан нашег поласка је дошао. И већ од првог момента, када смо напустили нашу милу земљу, почеле су да се нижу радости. Оне су се све више повећавале у колико смо се више приближавале границама драге нам Чехословачке. Угодно осећање, које смо носиле у себи, достигло је максимум када смо стигле у Праг. Праг нам се показао у свој својој лепоти под светлим сунчаним зрацима. Са свих страна пријатељски насмејана лица, која су нас топло поздрављала, учинили су да и наше душе буду пуне сунца. Дочек је био тако спонтан и искрен, да смо ми у нашим (личним) узвицима „Наздар” и „Здраво” осећале не само поздраве, већ и изливе оног дубљег осећања, које везује наша два народа. Ми смо срећне што се налазимо у дивном Прагу, и можемо слободно да кажемо, да се у њему осећамо као у својој домовини. То нам је још једном дало потстрека да у будуће све уложимо ради још већег зближења наша два народа и да све наше младалачке идеале положимо на олтар Свесловенства. То ћемо сматрати за свети аманет. Увек ћемо радити на томе, јер нема лепшег, умирљивијег и срећнијег сазнања него кад смо свесне да можемо да кажемо : ја сам своју дужност испунила. На крају срдачно захваљујемо браћи Чехословацима на дивном гостопримству, које су нам указали. Надамо се да ћемо у најскоријем времену моћи исто тако топло и од срца да им га узвратимо у нашој престоници Београду. Здраво !” (6)

У чланку „Опаске о прашкоме слету” писано је о утисцима са слета : „Гостољубивост чешкословачке браће је јединствена на свету. Свако од нас понео је кући драгу успомену о доказима братства, које је сам доживео. Стидимо се што је било наше браће и сестара, који нису разумели да се предности, које им се дају, дарови братства, а не њихово право. Често смо били сведоци управо мучних призора 

, кад су наши људи надуто тражили, да их редатељи пусте на седала, на главну трибину и слично. “(7) Приликом Свесловенског слета у Прагу јуна 1938. члана сокола жупе Осијек задржала је 8 годишња девојчица, која му је пружила два ружина пупољка са писамцем. Случајно их је раздвојио аутомобил. На коверти било је соколско срце, а на карти мала девојчица је написала : X Свесоколски слет у Прагу, 5 VII 1938. Никада Вас нећу заборавити. Молим, да и Ви мене не заборавите. Здраво ! Живила Југославија, Ваша мала Верица из Прага. Молим, да свим мојим другарицама код куће, које нису могле доћи на слет изручите поздраве од мене.” (8)  Нико Бартуловић је у свом чланку  „Морални значај прашких свечаности”, који је из Видика” прештампало Братство” из Осијека истакао : За југословенске заставице и значке људи су се отимали као за најдрагоценије амајлије. Сваки воз који је доносио, макар и најмању групу Југославена, био је обасут цвећем. Када је долазила наша војска, чинило се да ће се и прозори срушити од веселог домахивања и раздраганог клицања, а када би се појавили маринци, одушевљење је прелазило у френетичност. Бити Југословен значило је, тих дана у Чехословачкој, имати слободан приступ свуда и отворена сва срца. … Било је рашта поносити се тих дана, и својим … Брончане фигуре наших пешака и морнарице, раскошне народне ношње и лепота наших жена, и одличан наступ наших Соколаша репрезентовали су првокласно нашу свести нашу снагу, … део поворке, а нарочито онај са народним ношњама, појео је многе хиљаде метара фотографских и биоскопских филмова, а чим би се појавили наши војници у неком јавном месту, све је устајало да им аплаудира, музика је одмах интонирала наше песме и све им се дивило. “ (9)  На слет у Праг је дошао и Хрвоје Мацановић. За време слета приредио је 11 великих репортажа за југословенске радио станице а листови су донели 30 његових чланака зо слету. Кад се управа чехословачких радио станица захвалила Мацановићу за труд, добила је одговор : „.. Будите уверени да имате код нас на словенском југу хиљаде пријатеља који су спремни доказати не само пером и речима него и крвљу стварност гесла Верност за верност”. А ја нисам задњи међу њима.” (10)

После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су срдачни односи. Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима.  Соколске старешине су истицале предратни чешки утицај на Јужне Словене у Аустро-Угарској Монархију. Рад Савеза Сокола на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. Заслужним соколима додељивана су одликовања Чехословачке.

  Саша Недељковић

ВИДОВДАН

 

 

Напомене :

  1. Споменица на посету Сполека …, Царински гласник, бр.7/8, Београд, јули-август 1928, стр.203,246-254;
  2. Дом националног јединства Седиште Југословенског соколског савеза”, „Соколски гласник“, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
  3. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубњана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;
  4. „Чешкословачка одликовања југослов. Соколских радника”,  Љубљана,  1 новембра 1935, бр. 41, стр. 1;
  5. „Савез СКЈ Т. Г. Масарику”, „Соколски Гласник” Љубљана,  8 марта 1935, бр. 11, стр. 1;
  6. Вести, „Око соколово”, Београд, 1938, бр. 8;
  7. С.Т, „Опаске о прашкоме слету”, Соко”, лист предњаштва Сокола Краљевине Југославије”, Љубљана, 15 аугуста 1938, бр. 7-8, стр. 272;
  8. Н.Ц, – Осијек, „Порука мале Верице из Прага”, Братство”, Осијек, јули-аугуст 1938, бр. 7-8 стр. 144;
  9. Нико Бартуловић,  „Морални значај прашких свечаности”,  „Братство”, Осијек, јули-аугуст 1938, бр. 7-8 стр. 149, 150;
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *