Александар Ружић: Јасеновац – препрека или истина

Поделите:

Милиони жртава које су донели светски и грађански ратови у двадесетом веку су допринели утемељењу националних идентитета или креирању нових на један или други начин. До креирања нових националних идентитета у двадесетом веку се долазило на неколико начина, али најдоминантнија су два: први је негација туђе нације као главна идентитеска црта што на крају производи политичку кризу на одређеном простору, други је деколонизација тј. у највећем броју случајева ослободилачки рат покореног народа против колонизатора и добијање сопствене државе.

Ако причамо о двадесетом веку из перспективе српске националне свести, то време је било испуњено српским страдањем, а под страдањем у овом смислу подразумевамо и физичку екстреминацију и културолошко посрнуће. Шест ратова, уз увећање, па цепање српске територије и комунистичко затирање српског културног наслеђа даје нам приказ једне трагичне судбине.

Без намере да се занемаре жртве из свих осталих ратова, страдање Срба у Независној држави Хрватској за време Другог светског рата је крајње контроверзно јер постоје бројни покушаји релативизације усташког геноцида због неких будућих регионалних пројеката и лицитације о броју жртава који се крећу од 80.000 до чак милион убијених Срба. Још контроверзнији је религијски контекст који је увек бојио српско-хрватске сукобе и свесрдна подршка Римокатоличке цркве решавању „српског питања“.

Сама идеја „српског питања“, чије је решавање било најјаче за време постојања Независне државе Хрватске, свој настанак налази још у деветнаестом веку за живота „Оца Домовине“, Анте Старчевића који данас има свој трг и статуу у Загребу. Старчевић (од мајке Српкиње која је касније променила веру удавши се за припадника римокатоличке вере) пропагирао је једну крајње дискутабилну идеју „Хрватског државног права“ која по хрватским правашима има хиљадугодишњи континуитет. Ту се Срби воде као „православни Хрвати“, а поред поменуте етикете, Старчевић је међу Хрватима на најстрашнији начин потпиривао мржњу према Србима говорећи да „Славосерби нису Словени, већ потомци дивљачког племена Трибала“, као и да „не знају за цивилизацијске вредности јер су пљачкаши, силоватељи, убице…“. Кованица Славосерб је настала од речи sclavus и servus које значе роб.

Иако се Анте Старчевић противио католичком клеру који је више од 50 година касније био доминантан у Независној држави Хрватској као отелотворењу неке врсте клерофашизма, његове расистичке идеје је додатно развио Иво Пилар у књизи на немачком језику „Југословенско питање и светски рат“ која је Павелићевом режиму послужила као политичка библија.

Павелић је усташки режим успоставио 1941. године, захваљујући Хитлеровој вољи да му препусти владање овим делом немачке окупационе зоне. Терор је био непрестан, а претходили су му расни закони и изградња система концентрационих логора за истребљење Срба, Рома, Јевреја и хрватских неистомишљеника. Јасеновац је био систем концентрационих логора који су били подељени по својој намени и средство да се удовољи владарима које су Хрвати великодушно дочекали. Иако је највећи део био у месту Јасеновац, у Старој Градишци је био логор за жене, у Сиску и Јастребарском за децу, док су у Доњој Градини вршена погубљења. Познат је још и по томе што је „радио“ до последњег дана постојања Независне државе Хрватске.

Без обзира на данашње покушаје хрватских званичника да релативизују овај геноцид бројком од 80.000 убијених у Јасеновцу, историја нам открива другу страну приче. 1943. године немачки генерал Лер говори о 400.000 убијених Срба, марта 1944. СС генерал Фик извештава Химлера од 700.000 хиљада убијених, а немачки генерал фон Хорстнау у Хрватској исте године говори од 750.000 убијених. Ове цифре имају још већу тежину уколико се у обзир узме однос броја жртава и становника, као и подршка Ватикана Независној држави Хрватској о којој сведоче бројни документи у којима Папа Пије XII шаље поруке подршке Алојзију Степинцу. Религијска подршка Ватикана до потпуног решења „српског питања“ није изостала ни деведесетих, када је у злочиначкој акцији Олуја протерано преко 250.000 Срба чиме су Хрвати добили другу најхомогенију државу у Европи.

Данас је српско страдање у Јасеновцу запостављена тема, главни државни званичници га не спомињу, а леве антиглобалистичке и југоносталгичарске снаге окрећу главу од ове теме да се „комшије“ не би наљутиле. Окретањем главе су заправо саучесници највећег злочина са којим се српски народ на једном месту срео. Потребно је да се у друштву не помиње Јасеновац у контексту препреке за регионалну економску иницијативу, већ као приоритетно питање за утврђивање чињеничног стања и историјске истине са којом ће се хрватско друштво суочити. Начин на који је изграђена Хрватска и историја која је „краси“ у великој мери говоре о политичкој култури народа, а држава која Анту Старчевића прозива за „Оца Домовине“ и државотворну идеју базира на негацији друге нације указује нам на ментално стање исте.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

 

Александар Ружић

ВИДОВДАН

 

 

 

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *