Алекса Дундић: Kо је био мистериозни српски јунак Октобарске револуције

Поделите:

Алекса Дундић једини је Србин поменут у амблематском књижевноумјеничком ђелу о Октобарској револуцији: „Црвеној коњици“ Исака Бабеља

Осим Мандељштам и Јосиф Бродски као да потврђују тачност чувеног стиха Марије Цветајеве да су у овом најхришћанскијем од свих свјетова сви пјесници – Јевреји. Kад је, међутим, ријеч о прозним писцима само једном припада круна највећег руског прозаика јеврејских коријена. Ријеч је, наравно, о Исаку Емануиловичу Бабељу (1894 – 1940). Његова Црвена коњица спада међу неколицину кључних књига о рату из кога се након Октобарске револуције родио Совјетски Савез.

Бабељева књига је аутентично антихеројска: у њој рат није славна епопеја нити величанствена битка. Бабељев рат је прави рат: ружан, окрутан и прљав. Ту старог Јевреја кољу, а посљедња му је жеља да то његова кћер не гледа; ту човјека бичују до смрти; ту рањеници једу по јарковима; ту ђеца умиру од тифуса; ту мртви војници имају изрешетано лице и ишчупан језик; ту се мокри по лешу; ту болеснике кундацима избацују с воза; ту се ране гноје од шуге. Па ипак кроз сву грозоту рата и окрутности људске понегђе засија љепота природе као у пољима пурпурног мака на првој страници књиге. У његовим причама мијешају се пурпур крви и пурпур макова, залазеће сунце и одрубљена глава, магловити брезици и застава сумрака те увело цвијеће и мртви лептир, женске бунде и људски измет.

Бабељова књига није пропагандна епопеја о храбрости. У њој је права храброст ријетка као доброта. Само на једном мјесту у Црвеној коњици Бабељ погију једног свог друга описује као губитак „једног од најхрабријих људи које смо имали“. Тог човјека писац описује помињући му презиме и националну припадност. Тај човјек је, Бабељевим ријечима, „Србин Дундић“.

Поменути Дундић је стварна, историјска личност и засигурно Јужни Словен с најзначајнијом улогом у Октобарској револуцији и настанку Совјетског Савеза. И мада га Бабељ назива Србином, по неким другим изворима, ријеч је у Хрвату. Било како било, вриједи покушати саставити причу од чињеница и претпоставки о овом храбром човјеку.

О датуму и мјесту рођења Алексе Дундића ништа се поуздано не зна. Не знамо поуздано ни да ли му је име било Алекса, пошто се у литератури наводе и имена Тома односно Иван. Kолико толико поуздан је једино податак да се човјек презивао Дундић. По некима то указује на хрватско поријекло пошто се термин дундо (што ће рећи – стриц) из кога је презиме изведено понајвише јавља у Далмацији (сјетимо се Марина Држића и Дунда Мароја). Ипак, преурањен би закључак био да презиме Дундић постоји само у Далмацији и међу Хрватима. Дундића Срба има на Романији, у околини Хан-Пијеска и по једној предаји управо је Романија завичај Алексе Дундића.

По другој предаји, родио се у Далматинској загори, у селу у близини Имотског, док по трећој потиче из околине Сења. Хипотеза према којој је рођен у Србији, у близини Kосјерића, а како су тврдили Миодраг Ашанин и Лазар Чолић, је прилично невјероватна пошто је познато да је с почетка Првог свјетског рата Дундић био мобилисан у аустроугарску војску, а што је у контексту рођења у Босни односно Далмацији тог времена и логично.

Дундић је, дакле, рођен у посљедњој деценији деветнаестог вијека, између 1893. и 1896. године те је на измаку тинејџерских година, односно на прагу двадесетих мобилисам у аустроугарску војску. Постоји легенда да је као ђечак провео неколико година код стрица у Јужној Америци (у Бразилу или Аргентини), односно по другим изворима у Сјеверној Америци, и да је тамо научио јахати, али то је можда и много каснији хагиографски детаљ. Чак и ако је био по Америкама, дефинитивно се вратио на вријеме да стигне бити мобилисан.

Занимљиво би било пратити Дундићев ратни пут на Источном фронту, евентуалне сусрете са пјеснички расположеним саборцима Георгом Траклом и Милошем Црњанским („Чуј, плаче Месец млад и жут./ Слушај ме, драга, последњи пут.“), али за то би нам требало више простора. Овђе је довољно да поменемо како је познато да га је 1916. године заробила руска војска. Даљи ратни пут води га (према неким изворима) од Српског добровољачког корпуса преко (што се поуздано зна) Црвене гарде до славне Црвене коњице још славнијег команданта Семјона Буђонија. Почетком љета 1919. године Олеко Дундич (како су га звали у Русији) постаје замјеник команданта Тридесет шестог пука Шесте коњичке дивизије. Био је познат по надимку Црвени Дундић. И његов легендарни командант био је затечен његовом храброшћу.

Лист „Вороњешка комуна“ објавио је 1919. године сљедећу Буђонијеву изјаву: „То је он, наш црвени Дундић, извршио дрзак упад у Вороњеж са четворицом другова, и то неколико дана прије него што су га ‘бијели’ напустили. Петорица ‘неустрашивих’ су се пробили на Проспект Револуције и дигли такву панику као да је у град упао читав пук. Око педесет људи је опколило неустрашивог јунака и сукобило се са њим. Он је у лијевој руци држао сабљу, у десној револвер, а коња је усмјеравао ногама. Сабљом је сјекао противнике ‘до седла’, из револвера их је без грешке погађао у чело и срце, и за кратко вријеме је побио двадесет четворицу, а остали су се у паници разбјежали.“

У једном скорашњем тексту Михаил Вашченко овако описује околности Дундићеве погибије: „Дундић је убијен у јулу 1920. код украјинског града Ровно у бици између Прве коњичке армије и пољских јединица (Совјетска Русија и Пољска су 1919-21. водиле рат у коме су Пољаци покушавали да прошире своје границе на рачун украјинских и бјелоруских територија, а ново руководство Совјетске Русије тежило да у Пољској успостави совјетску власт и да одатле започне Свјетску револуцију). Буђони је лично био свједок Дундићеве погибије. У својим мемоарима записао је: ‘Нисам могао да повјерујем да смо изгубили нашег Дундића, који је презирао смрт, страсно волио живот и често говорио да ће сигурно дочекати потпуну побједу руског пролетеријата и ослобођење српског народа од јарма националне и стране буржоазије“. Дундић је сахрањен у Ровну. На његовом гробу у централном градском парку постављена је биста.“ (Иначе, Ровно је данас град од око 250.000 становника и административно је сједиште Ривањске области на сјеверозападу Украјине.)

Дундић је одликован Орденом Црвене заставе, највишим совјетским војним одликовањем, а о његовом животу су снимљена два филма. Онај снимљен у совјетској продукцији двадесетих година прошлог вијека мање је познат, али филм „Алекса Дундић“ из 1958. године, у југословенско-совјетској продукцији, ушао је у све озбиљније прегледе совјетске кинематографије. Примјера ради, за бразилског историчара Мојзеса Вагнера Франсисона, два филма парадигматична за конструкцију лика хероја унутар совјетске кинематографије су „Чапајев“ из 1934. године који су режирали Георги и Сергеј Васиљев те „Алекса Дундић“ Леонида Лукова. (Луковљева филмографија састоји се од 25 филмова, а овај је режисер чак два пута добио Стаљинову награду: 1941. и 1952. године).

Иначе, косценариста филма са југословенске стране био је Антоније Исаковић, самог Дундића је глумио Бранко Плеша, а од наших глумаца у њему су играли и Стојан Аранђеловић, Милан Пузић, Зоран Бендерић, Драгомир Фелба, Виктор Старчић те Љуба Тадић коме је то била једна од првих филмских улога уопште. Музику за филм је направио Никита Богословски, један од најчувенијих совјетских композитора, човјек на чију је пјесму „Тамна је ноћ“ откидао Винстон Черчил и чијим су презименом руски астрономи крстили једну малу планету дотад познату по броју 3710. Мада није завршио у гулагу, Богословски је био у Стаљиновој немилости и све од краја четрдесетих до 1956. године постојала је забрана извођења његових ђела која је напосљетку укинута на иницијативу самог Хрушчова. Има неке симболике у чињеници да он фигурира у филму који је прва умјетничка илустрација совјетско-југословенског детанта након Стаљинове смрти и Хрушчовљеве посјете Београду.

Мистериозни Алекса Дундић био је сјајна веза СССР-а и СФРЈ-а. Улице прозване његовим именом постојале су широм Совјетског Савеза, а и дан-данас постоје, између осталог, у Москви, Петрограду, Вороњежу, Новосибирску и Новокузњецку. У Београду његово име носи коњички клуб, а улице које носе његово име постоје у Београду, Ваљеву, Kрагујевцу, Смедереву, Сомбору и Бањалуци.

На његовом гробу овако пише: „Црвени Дундич! Kо га може заборавити? Kо се може упоредити са тим правим херојем из бајке по храбрости, одважности, доброти и другарској топлини? То је био лав са срцем умиљатог ђетета.“

На различитим интернетским форумима повремено се поведе расправа о томе да ли је Дундић Србин или Хрват. Историјски гледано цијела прича је депласирана. Човјек није био ни Србин ни Хрват по данашњој мјери, али било да су му родитељи славили Божић по грегоријанском или јулијанском календару, он је свјетоназор базиран на религији одбацио. Такође, гђе год и како год да су га крстили, мање је важно од чињенице да је Дундић у Бабељевом ремек ђелу – Србин. Уосталом, мада га се поједини хрватски медији повремено присјете, у Хрватској се, за разлику од Србије, његово име институционално не памти кроз називе улица и институција. Да ли је његовом брисању кумовало то што се сумњало да је ипак Србин или пак што је комуниста, мање је важно од чињенице да је избрисан.

И макар Америка и Енглеска нису постале земље пролетерске, на обје стране Атлантика озбиљно се обиљежава стота годишњица Октобарске револуције. На Балкану, па и у Србији, мрка капа. Алекса Дундић је засигурно један од најпрепознатљивијих наших ли(н)кова са тим великим историјским догађајем који је (пословично) потресао свијет. Отуд и ово мало подсјећање као могући пролог неком озбиљнијем истраживању.

Мухарем Баздуљ

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *