„НАД КРАЉЕВОМ ЖИВА ВАТРА СЕВА“

Поделите:

Догађаји везани за борбе и ослобођење Краљева 1941. су обележили сву несрећу тог рата. Окупација, репресалије, неслога и идеолошка задојеност утицали су на трагичне последице тих догађаја.
Након што су непредате јединице Југословенске војске ослободиле више градова и места по централној Србији (Лозница, 31. августа; Богатић, 1. септембра; Крупањ, 1. септембра; Бања Ковиљача, 6. септембра; Горњи Милановац, 29. септембра и Чачак, 1. октобра) дошао је ред и на први већи град—Краљево.
У октобру 1941. у Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су се добро утврдили у граду и око града имали низ ровова, бункера и утврђења. Најјаче утврђење Немци су направили код Пољопривредне школе. Град је са друге стране нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана, који су имали по два топа без нишанских справа и два оклопна возила. Формиран је и заједнички штаб. Четнике су у штабу представљали мајор Југословенске војске Радослав Ђурић и капетан ЈВ Јован Дероко, а партизане Моле Радосављевић и Ратко Митровић. Борбе су непрекидно вођене до 2. новембра.
У ноћи између 15. и 16. октобра капетан Дероко је низ теснац Камиџор пустио железнички вагон натоварен авионским бомбама. У јакој експлозији уништене су немачке препреке иза камиџорског моста, што је био знак за почетак четничког јуриша. Пошто је заузет мост, Дероко је наставио напад према краљевачком аеродрому. Већ од почетка напада почињу да се јављају пукотине пошто су Партизани почели да се повлаче са линија борбе и одлазе у Трнавски, Љубићки и Драгачевски срез да успостављају своју револуционарну власт.
Два тенка, заробљена од Немаца код Горњег Милановца, којима су управљали поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији и почели да газе немачке ровове. Пошто нису имали топовску муницију, митраљирали су Немце и бацали бомбе кроз куполе. Тада су кренули у напад четници у оклопним возилима, и са свих положаја око Краљева. Ударна група успела је да се пробије до споменика у центру града. Сем Трнавског батаљона Чачанског партизанског одреда, све остале комунистичке јединице су ове догађаје посматрале на својим почетним положајима. Тако су настали празни међупростори, које су Немци уочили и настојали да искористе. Због тих празнина заузеће града није успешно изведено. У граду гине командант Јеличког четничког одреда поручник ЈВ Јован Бојовић, после чега су његови четници почели да се повлаче, осуђујући издајство партизана. Поручник ЈВ Сима Узелац одбија да се повуче из Краљева и и гине у борбама у граду са још око 250 четника. Ту је живот изгубио и капетан Петар Дејановић.
Када се 2. новембра сазнало за борбе између четника и партизана код Ужица, Пожеге и Карана, напушта се опсада града. Рањеног капетана Јована Дерока заробљавају Партизани на брду Љубићу 6. новембра и убијају на лицу места.
У Краљево је 2. новембра возом дошао и главнокомандујући немачки генерал, Франц Беме, а град је изгледао сабласно са истакнутим црним заставама на свим кућама и спуштеним завесама на свим прозорима. На улицама није било живе душе. Звонила су сва црквена звона да одају пошту убијенима.
Тих дана Немци су ухапсили неколико хиљада Краљевчана, које су држали као таоце. У знак одмазде за напад на Краљево, и претрпљене губитке, 14. октобра су, према поручнику Драгану Сотировићу, стрељали 1.738 мушкараца и 19 жена.

На слици један од четничких тенкова иде ка центру Краљева.

 

Историја Срба, Фејсбук

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *