Некада су Румуни долазили у Србију да физикалишу, а сада ми радимо за њих, и то за ове услове и плате

Поделите:

„Постадосмо гори од Румуна“ – коментар је који се појавио након вести да румунске компаније долазе у Србију и траже раднике, нудећи им плату од 340 евра. Оволику зараду у просеку имају радници једне румунске фабрике која је свој погон отворила у Кикинди.
Осамдесетих година прошлог века на хиљаде Румуна у потрази за послом долазило је у Србију да физикалише, а данас је ситуација потпуно другачија.

Послодавци из Румуније посебно су заинтересовани за раднике из Кикинде, јер у његовој близини пре три године отворен гранични прелаз између те земље и Србије, али посао код неких послодаваца подразумева и пресељење у Румунију.

На недавно одржаном Сајму запошљавања у Кикинди појавило се више од 20 румунских фирми, а тражили су се радници свих образовних категорија.

Могуће пресељење у Темишвар, потребно знање неколико језика

Потребу за радницима недавно је исказало двадесетак фирми из Румуније међу којима су: Босцх, Графопринт, Мода Тим, Танспол, Смитфиелд Романиа, Легес, Хотел Цомплеx Зефир, Россини Слееве, Профи, Недиан. Њима су потребни радници различитих занимања, а највише; аутоелектричари, аутомеханичари, механичари пољопривредних машина, столари, бравари, зидари, тесари, заваривачи, металоглодачи, руковаоци ЦНЦ машинама, али и ветеринари и ветеринарски техничари, кувари, конобари, рецепционери, па чак и неквалификована радна снага.

Компанији „Босцх“ је потребно 90 радника, али посао код њих подразумева пресељење у Темишвар, јер тамо раде на две локације. Потребно је и знање енглеског, немачког, шпанског, француског или италијанског језика. Фирма „Мода Тим“ оз Темишвара тражи 30 радника, којима нуди почетну плату од око 300 евра.

„Румуни траже куваре и високообразоване, али ми их више немамо“

Тибор Хорват, директор Регионалне привредне коморе у Кикинди, наводи за „Блиц“ да су неке компаније имале потребу да ангажују радну снагу из Србије, а неке да своје погоне преселе код нас.

– Наши суграђани, углавном са трећим и четвртим степеном средње школе били су веома заинтересовани, а висина плате их је најмање интересовала. Реч је углавном о мајсторима. Што се тиче високообразованих Кикинђана, они су одмах после студија остајали у Београду и Новом Саду, а поједини су одатле одлазили да раде у земље ЕУ – објашњава Хорват и додаје да је поменути сајам организован као део пројекта о мобилности радне снаге у прекограничним подручјима, а који финансира ЕУ.
Он наводи да су поједине румунске компаније тражиле ветеринаре, нудећи им високе зараде, а било је потреба и за неквалификованим радницима, који би се бринули о животињама.
Тражили су и куваре, односно шефове кухиња, али ми их више немамо. Одавно су отишли да раде по елитним ресторанима у Београду или у иностранство – каже Хорват и додаје да грађани из тог дела Србије, а који имају мађарски пасош, најчешће одлазе у Аустрију и Немачку, а мањи део у Мађарску.

Он додаје да се не може говорити о томе да ли ће и колико наших људи ићи на рад у суседну земљу, јер не постоји споразум о запошљавању између две државе. Пре две године било је договорено потписивање, али је дошло до промене политичке ситуације у Румунији, па су одустали.

Раде и „на црно“

Због бројних административних препрека, наши људи на посао у Румунију одлазе да раде, угалвном, сезонски и „ на црно“. Пошто Румунија није у Шенгенској зони, наши људи у тој земљи могу да раде најдуже пола године.

– Од маја до краја октобра радио сам у воћњаку. Свакодневно сам путовао до посла, а то је око 24 километра у једном правцу. Услови рада су добри. Зарада је добра за наше прилике, а мала за европске. Дневница је 20 евра и још пет евра се добије за гориво, јер сам ишао својим аутомобилом. Ради се осам сати, са паузом за ручак. Добијали смо куван оброк и хладну воду за пиће. Ми који смо имали искуство рада у воћњаку добро смо се сналазили и то је и послодавац приметио. Ишао бих поново да радим тамо – каже Јовица Кнежевић из Накова.

Гранични прелаз ради само до 19 х

Интересовање послодаваца из Румуније за раднике из Кикинде повећано је откако је у новембру 2014. године отворен Гранични прелаз Наково -Лунга, којим је скраћен пут између наше земље и Румуније, на свега тридесетак километара. Међутим, за раднике и послодавце у суседној земљи, проблем је што тај прелаз ради само до 19 сати увече. Због тога наши људи, најчешће, не могу да раде трећу смену у Румунији, па град Кикинда и настоји да добије сагласност надлежних органа да прелаз ради непрекидно.

Циљ – привлачење инвеститора из Румуније

Циљ градске власту у Кикинди, ипак, није одлазак радника на рад у Румунији, већ привлачење инвеститора из Румуније да у том граду отварају погоне и тако запосле људе. Због тога се успешним компанијама из Румуније нуде добри услови, па је фирма „Зоппас“ прошле године отворила погон у Кикинди у којем сада ради око 250 људи. Ова фирма производи грејаче и има фабрике по целом свету, већ 20 година има фабрику у Великом Семиклушу у Румунији, а ово је њихова прва инвестиција у Србији. У Кикинди је велика заинтересованост за рад код њих.

– „Зоппас“ радницима нуди добре услове, ради се у две смене. Шаљу раднике на обуку у Велики Семиклуш, град који је од Кикинде удаљем свега тридесетак километара. Зараде радника су око 340 евра бруто, а они који иду на обуку добијају и дневницу од око 30 евра – сазнаје „Блиц“.

Како би повећала шансе наших људи да добију посао код послодаваца из Румуније, Регионална привредна комора Кикинда, у сарадњи са НСЗ, организоваће обуку за учење румунског језика, за 60 лица, првенствено жена и младих. Прва група учиће румунски већ крајем новембра, а курс за другу групу од 30 полазника биће у фебруару следеће године.

Емиграције из Србије галопирале

Више није вест да сваке године Србију напусти неколико десетина хиљада грађана. Професор Владимир Гречић, редовни члан Академије економских наука, пренео нам је податке из процене Секретаријата ОЕЦД-а (Организација за економску сарадњу и развој), који показују да су емиграције из наше земље попримиле галопирајући раст.
Само у државе ОЕЦД-а, у периоду од 2005. до 2014. године, из Србије је годишње у просеку одлазило 31.000 грађана. Рекорд је постигнут 2015. године, када је у иностранство отишло 60.000 људи, док је 2014. емигирало укупно 57.000 српских држављана.
– Скорашња истраживања показују да су емиграционе намере младих код нас доста изражене – две трећине испитаника жели да се исели из земље. У 81,9 одсто случајева мотивација младих за емиграцију је економска. Млади желе побољшање животног стандарда, лакше запослење, боље услове за покретање сопственог посла, боље образовање и слично – наводи за „Блиц“ Гречић.

Најпожељније дестинације за емиграцију су државе ЕУ, нарочито Немачка и Аустрија, а затим следе Швајцарска, Француска, Италија, Канада и Аустралија. Од прекоокеанских земаља то су САД и Канада.
Ништа нелогично, јер Србија у економском погледу много заостаје за земљама ЕУ. Извештај ЕК о напретку Србије у 2015. показује да се БДП по становнику у Србији налази на нивоу од само 35 одсто просека у 28 земаља ЕУ заједно узетих. Иначе, ризик од сиромаштва (део становништва који живи од прихода који су испод 60 одсто просека прихода у земљи) процењује се на 25 одсто – објашањава Гречић.

Не постоје свежи подаци, али према онима који су добијени из пописа 2011, у земље ОЕЦД-а отишло је 598.2000 грађана Србије, а чак 90.000 били су високообразовани.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *