Жељко Цвијановић: Најновија реалност

Поделите:

После дуго времена прошле недеље отвориле су неке перспективе преговора о Космету; наредне ће их учинити јаснијим

1.
Свет који је Србији отимао Косово и Метохију више не постоји. Знам неке који мисле да је у исијавањима те констатације све решено. Али није. Рецимо да – прецизније – ствари стоје овако: данас Западу не би било могуће напасти Србију као 1999. нити дати међународну политичку легитимацију самопроглашеној независности Косова, као 2008. Са друге стране, свет који ће Србији вратити Космет још није рођен, а кад ће бити и хоћемо ли га чекати на правом колосеку, рационалном мишљењу још увек је у мраку.

Званични Београд, пре свега Александар Вучић, кад се јавно изјашњава о Космету, исијава скепсу према томе да ово није свет из 1999. и 2008 године. Отуд „реалност“, отуд „бежање од митова“, отуд „сукоб који не смемо да оставимо својој деци“. За то време, можда се за последњих 30 година српска дипломатија неки пут за Космет борила и жешће него сад. Тек, чињеница је да се од ове, чији је Вучић део, успешније није борила ниједна. Подсећам на резултат – од одбијања чланства Косова у Унескоу и Интерполу, па до актуелног повлачења признања Суринама, невелике земље на, показаће се, великом политичком послу – који, наравно, не сведочи да је Србија Космет вратила, али сведочи да тај део званичног Београда озбиљно рачуна са рађањем света у коме ће повратак бити могућ.

2.
Та врста „рационалне разрокости“ код нас, међутим, није постала предмет озбиљне политичке расправе, него се сама неочекивано нашла у служби политичке поларизације. Она, са једне стране, окупља незадовољне влашћу која је исувише попустљива на Косову и оне који су њом незадовољни јер се сувише споро решава „косовског терета“. Са друге, окупља у подршци власти оне који верују да је чаша полупуна, без обзира да ли верују да је полупуна отпора косовској независности или је полупуна напуштања Космета.

kristo02И то није добро: Космет је престао да буде предмет политичке расправе, а постао аргумент, најчешће неискрен, за и против власти. Речју, уместо да Србију према власти опредељује (и) њен однос према Космету, догађа се да Србију према Космету опредељује однос према власти.

3.
Однос Србије према Космету једна је од две кључне тачке које обликују њене односе са САД. Друга је, наравно, Русија. Када је Русија у питању, своје односе са увек опасним САД Србија балансира тако што тврди да не седи на две столице, већ на столици на којој пише ЕУ. Тај аргумент био је гранитни стуб у временима кад је Вашингтон имао контролни пакет политичких акција у Бриселу. Држи воду чак и сад, кад контролише нешто мање акција. Али са ослањањем на ЕУ као аргумент не би требало претеривати не само због тога што трендови казују да ће тих акција у америчким рукама бити још мање. Уосталом, и кад су САД много боље стајале у Европи, њихова стратешка памет налагала им је да је свака земља Источне и Централне Европе која је хтела у ЕУ најпре морала у НАТО.

Не рачунајући Русију, вероватно да нема еx-социјалистичке земље којој се у круговима старог естаблишмента у Вашингтону мање верује него Србији. Тако да не вреде много очекивања да би Србија, без обзира како се понашала на Космету, могла да уђе у ЕУ, а да се не стави под пуну контролу НАТО – формалну или неформалну. Као Црну Гору и Македонију, Србију ће пре њене интеграције у западни свет (ЕУ) морати да прегази НАТО. Ако се поводом Србије размишља о некаквом специјалном аранжману, онда тај аранжман може да избегне формално чланство Србије, али не и пуну и суштинску контролу САД над Србијом.

4.
Већина политичких људи верује како ће продубљивање непријатељства САД и Русије, коме се не види крај, убрзати тренутак истине за Београд. Али убрзаће га, можда још пре, један тренд о коме се мање говори. Вратимо се начас српском аргументу пред САД да Београд није део руског света, већ озбиљан кандидат за ЕУ. Где је пукотина у том аргументу?

Он ће мање или више држати воду све док САД држе онолико контроле над Европом да је не сматрају опасношћу. Актуелни тренд, међутим – погрешно је веровати да је то плод председништва Доналда Трампа; он му је нашао пречице и убрзао га – делује у правцу даљег продубљивања рова између Европе и САД. Колико год дубок, он за нас неће бити од пресудне важности све док је макар и за педаљ плићи од рова који постоји између ЕУ и Русије. Није реално очекивати да за кратко време ЕУ постане ближа Русији него САД. Проблем је, међутим, што једва да има озбиљног немачког аутора који даљу политику немачког привредног раста више види у зближавању са САД него у приближавању Русији (Кину да и не помињем).

Истина, цела немачка безбедносна архитектура традиционално је базирана на односу са САД. Шта ће се, међутим, догодити с њом кад немачки бизнис остане без својих процената раста и перспектива на које је навикао?

5.
Значи ли то да ћемо добити по носу тек кад САД постану довољно удаљене од ЕУ? Не значи. Кад буду далеко од Европе, још даље ће бити од Балкана, па и од Србије. У намери да скрати тај пут и предупреди могућа рђава догађања са САД, Србија ће сигурно, као водећа земља Централног Балкана, настојати да за регион анимира Трампов тим, за који је данас невидљива. Или бар да једнако невидљива постане за стари естаблишмент, носиоца инерције у актуелној балканској политици САД. Речју, од актуелних односа Русије и САД Србија неће моћи да извуче ништа добро; добре карте ваља тражити пре свега у удаљавању САД од Европе.

kristo04Однос према овим трендовима биће важан аспект понашања Београда у будућим преговорима о Косову. Притом, постаје важно разликовати две ствари. Једно је извући максимум из косовске приче у судару са САД (па и Немачком, која још увек стабилност Балкана види у кључу тога да Срби не нервирају Американце, одакле и сама гура признање Косова). Сасвим друго је, међутим, суочити се са перспективама Срба и Албанаца на Балкану, тражећи добитак за себе, али не зафарбавати противника у ћошак, него му оставити решења у којима се неће осетити потпуно пораженим. Зашто је то важно. Зато што ће и Албанци и Бошњаци у будућности за Србију бити најопаснији ако постану нације очајника.

6.
Све то су разлози зато су два рубна српска става о Космету унапред искључена из продуктивног дијалога. Онај да би Срби требало да узму све, а Албанци остану без ичега, будући да би он значио нови рат, чак и у условима када га САД не би хтеле. И онај да би од Космета требало дићи руке и званично признати државно право Албанцима, будући да би реализација тога довела до грађанског рата међу Србима.

Дуго времена су амерички дипломате и овдашњи опинионмејкери – заговорници да Срби дигну руке од Косова – аргументовали тиме што би Београд морао да прихвати „нову реалност“. Та „нова реаност“ значила је да једина глобална сила жели независно Косово, а да је Србија, после ратова у којима је губила етничке територије, нема довољно ни политичке ни војне снаге да наметне суверенитет на Космету. Аргумент „нове реалности“, колико год неправедан и неправан, има своје упориште у увек важном односу снага.

У томе, међутим, не мање упоришта има и захтев за прихватањем „још новије реалности“ или „најновије реалности“. Враћајући се на почетак, „најновија реалност“ да се координисати на хоризонтали да ово више није онај свет који је Србији отео Космет, и вертикали на којој се очитује да још увек није ни онај у коме ће бити могуће Србији вратити суверенитет на Космету.

Временско кретање указује да ово може бити добро време за договор који ће имати шансу да опстане и кад геополиитчко клатно поново оде на другу страну. Они који кажу да Србија сад не би требало да тражи договор јер ће доћи време кад ће моћи с војском да се спусти у Покрајину, можда су у праву, али не рачунају да се тиме повећава могућност да са војском и оду са Космета кад се прилике поново промене. Наравно, то што долазе боља времена, казује да Срби не би требало да праве договор по сваку цену, али не и да би га требало одбити у сваком случају.

kristo067.
После дуго времена прошле недеље отвориле су неке перспективе преговора о Космету; наредне ће их учинити јаснијим. Претенциозно је правити договор о миру са вером да ће он трајати вечно; али је губитнички правити га и без жеље да тако буде. Зато ово може да буде тај тренутак. Наравно под условом да, макар се не слагали о прошлости, и ми и Албанци поверујемо да су тасови скорије прошлости и скорије будућности сад у равнотежи, на којој се може градити мир. Тако ја видим „најновију реалност“.

Поделите:
1 reply
  1. Mile
    Mile says:

    Trla baba lan, po obicaju. Ako neko ne ume da napravi politicku analizu, to je ovaj Cvijanovic, ali mu to valjda jos niko otvoreno nije rekao. Vidim da ga i najverniji citaoci vise ne citaju, okupljaju se na Novom Standardu radi komentara nekolicine visprenijih komentatora. Kad smo mu onomad ismejali rokove koje je prorocki postavljajo, a posle kojih nista vise nece biti kao sto je bilo, poslednjih se goodinu dana dao na opise odnosa patriota i „patriota“, praveci nekakve konstrukcije odnosa koji su naizgled vidljivi i nekakvih zackoljica koje toboz okrecu stvari naglavce, a koje samo on, ili on prvi, vidi i ukazuje na njih . . . da bi se sve na kraju po obicaju svelo kako je ipak, najmudriji od nas svih AV, doneo najbolju mogucu odluku i sigurno vodi nas brod izmedju Scila i Haribdi . . . . .. Nisam kokoska da nosim jaja, ali odlicno znam sta je mucak, a Cvijanoviceve „politicke analize“ su jedan obicni mucak na kojeg, srecom, sva manje citalaca obraca paznju.
    Cvijanovicu, ponovo NISTA NISI REKAO.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *