Чеда Петровић… Ложач у логору Аушвиц

Поделите:

Време дешавања, 1943. и 1944. година:

„…Пребацили су нас са југа Србије у један логор у Француској. Ту смо остали годину дана, а одатле су нас транспортовали у Аушвиц. Тамо сам био одређен на рад у крематоријум. Сортирање косе вршено је по собама: кратка коса, дугачка, црна, плава, све смо то скидали са лешева, људе различитих националности.

Нас по четири, пет, не можемо да подигнемо онај леш да га набацимо у пећ. Ту има, као нека гвозена носила, и онда се она убаце на отвор и како улазе унутра ту се пећ аутоматски пали и она тела горе.

Све тако док и последњу фуруну ненапунимо. Онда је она прва пећ већ готова, изгорела. Отварамо врата машицама. Узимамо дугачку гвоздену шипку и копамо по оним костима да се све растуре. Јер оне дођу као креч, недогоре понекад, сасвим. Оне коске од младих тела теже иду па може пламен да се угаси. Испод пећи су вагонети где се сеју кости. У тим костима се налазило злато, сребро, чивије, шунугле, разни клинови.

Злато је најчешће било у зубима. Ја сам то тријерисао. Тако, док ми по оном пепелу цео дан радимо, сакупи се пола канте злата или других отпадака… Бацати живу децу у ватру, то је као да се срце откида, као да ће срце да ти препукне… Пусте човека голог, а онда га јури пас. Дресиран је. Стигао га, а онда му одгризе уд…. За мене је то трајало три месеца. А онда, једног јутра, више нас не буде пси. Много сирена и неки други звуци.

Не верујемо да смо слободни. Бежимо натраг у бараку. Ја сам био у последњој екипи коју је требало такође да спале јер се навршило три недеље рада у крематоријуму, а онда после три недеље и њих све спале. Али нас је спасло ослобођење, дошли Руси.“

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *