Кад Африканка постане Шумадинка

Поделите:

Када неког стварно волите за њега бисте били спремни да одете „на крај света“. У овом случају крај света је Шумадија, а заљубљена је Милен Младеновић. Kамерунка која се из своје Дуале у Камеруну удала у село Дубона код Младеновца.

У кући Младеновића важе стари шумадијски обичаји. Без кафе и ракије гости се не дочекују. Од овог пролећа њих послужује и снаја из Камеруна, која је умешна и у кухињи.

„Да, знам да спремим и добар гулаш. То сам већ спремала мом мужу, а после смо дегустирали заједно“, препричава Милен Младеновић.

Милен још увек није постала права Шумадинка. Сарму и печење ретко једе, а док певуши афричке песме најчешће зготови јела из завичаја.

Њен муж Ивица Младеновић објашњава да се некако сналазе и комбинују шумадијско-афрички начин живота.

„Мени је лако. Ја сам свој на своме, али њој није, треба се прилагодити. А највећи је проблем друштво. Доста људи не говори језике које она познаје, а то су француски и енглески“, каже Ивица.

У почетку је нису разумели чак ни укућани.

„Па ето како, објаснимо се. Мало она, мало ја. Објаснимо се рукамо и ето, па не може другачије“, прича свекрва Светлана и додаје да је комшијама у почетку било чудно када су чули да снаха стиже из Камеруна, али да је њима свеједно, јер људе не деле по боји коже.

Свекар Драгослав Младеновић каже да све разумеју и да се труде да Милен у њиховој кући буде срећна.

У највећем камерунском граду Дуали, где су се и упознали, Милен је завршавала студије менаџмента, а Ивица радио као шеф возног парка.

Можда посао није нашла, али мужа јесте!

„Срели смо се у шпицу, у гужви. Девојка је пришла мом ауту, јер је у том тренутку тражила посао. Пошто сам ја тамо радио за једну јако познату велику компанију, она је препознала ауто компаније и једноставно пришла са својом биографијом коју је носила, питала ме да јој помогнем и пружила своја документа кроз прозор. Тако је то кренуло“, сећа се Ивица.

Тога дана посао није пронашла, али зато јесте мужа.

„Моји родитељи су реаговали позитивно подједнако као и моји пријатељи. Породица има шесторо деце, а ја сам најмлађа. Један брат је већ ожењен, а две сестре су удате. Родитељи су исто то очекивали и од мене. Када сам са Ивицом дошла код њих да им га представим као свог будућег мужа, отац је био веома задовољан“, истиче Милен.

После 10 месеци везе одлучили су да се из Дуале преселе у Дубону. Одлуку није донела лако, јер је о Србији знала само оно што је учила на часовима историје.

Срби и народ Батанга слични

„Али сам се распитала о свему. Моји родитељи су били једино мало забринути због безбедности. Слика Европе у Африци је потпуно другачија. Знали смо где се Србија налази, који је главни град, као и каква је њена историја, али и генерално и да је начин живота овде позитиван упркос ратовима и патњи“, каже ова Африканка и Шумадинка.

Милен припада народу Батанга са којим, каже, Срби имају много сличности, од којих истиче приврженост породици.

„Оно што највише ценим у Србији је баш та безбедност и заједништво које је међу људима. А веома ценим и славу као породични догађај и место окупљања. То ми је овде веома интересантно“, одговара Милен на питање шта јој се у Србији највише допада.

На сеоски начин живота већ се привикла, али понекад јој недостаје породица из Камеруна. Од обавеза нема времена за носталгију. Времена тек неће бити после Нове године, јер тада стиже и најлепша обавеза – беба Ђорђе.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *