Пословично монотону политичку сцену 2017. у којој је доминацију потврдио Вучић победом у првом кругу председничких избора, а нарочито опозициону, су помало заталасао „повратак отписаних“. Пре свега повратак Вука Јеремића на политичку сцену са вишегодишњег избивања и путешествовања по белом свету. Заправо Вук се два пута ове године „вратио“ – први пут у априлу за председничке изборе кад је освојио мршавих пет посто и други пут после вишемесечног одмора са покушајем да направи себи странку. Други повратак или најаву повратка на београдске изборе је прича о политичком бизнисмену Ђиласу који очигледно има поново значајне политичке амбиције.
Прошле године су главни опозиционари били Радуловић и Обрадовић, са стабилним Демократама и Радикалима изнад цензуса, а ове године имамо Јанковића, Јеремића и Белог као оне који су освојили друго, треће и четврто место на председничким изборима. Бели као постмодерна политичка сатира нема много шансе да дуго траје па је због пасивности потрошио добар део свог политичког капитала. Јанковић је прошао добро на председничким изборима али уз мираз ДС у виду подршке у кампањи. Резултат Шешеља на изборима показује да после „повратка отписаног“ из Хага он стагнира и постепено слаби јер је разочарао своје национално али оштро опозиционо оријентисане фанове.
Медијски „најављивани“ превремени парламентарни избори на пролеће уз редовне београдске би ускладили промене на опозиционој политичкој сцени. Наиме данас имамо опозиционаре који нису у парламенту а имају јачи рејтинг од оних који су у њему. Парламентарни избори би испеглали тај дисбаланс. Проблем за политички систем је ако главне опозиционе странке нису у парламенту лако склизну у радикализам и антисистемско деловање. Стога без обзира што ја лично мислим о Јанковићу и Јеремићу верујем да они имају веће право да буду у парламенту од Радуловића и Обрадовића који су освојили „статистичку грешку“ на председничким изборима. Додуше Обрадовић је успео делимично да се поврати од поразног резултата кроз агресивну кампању против риалитија и Пинк-а.
Но најава повратка отписаног Ђиласа јесте потенцијално значајнија од других дешавања на опозиционој сцени. Ђилас је богатији и политички искуснији од других политичких играча. Ђилас делује значајно озбиљнији у односу на политички аутистичног Радуловића или бледог и анемичног Јанковића или хиперактивног глобтротера Јеремића који има мало додира са обичним човеком. Треба се само присетити да је Ђилас контролисао град Београд као градоначелник, био београдски шеф владајуће странке, човек који је сменио Тадића са чела ДС-а на крају али не и најмање важно он је и медијски-маркетиншки тајкун.
Иза брда се ваља несшто много значајније а то је да су моћни странци расписали конкурс за вођу опозиције Вучићу јер је процена да има сувише велику власт и подсршку јавности. Лакше је баратати са неколико мањи и више зависних играча него са једним који је јак. У том контексту треба посматрати и престројавања на политичкој и медијској сцени. Води се битка за стартне позиције не само следеће изборе већ и за оне после њих које би могле донети промене. Синхроно са тим се води и велика битка тајкунског капитала око превласти над медијима. Повика на државу да се „повуче из медија“ има за циљ да тајкуни и странци преузму потпуну контролу над српским медијским небом. Тако се на београдским изборима преламају не само домаћи односи снага на политичкој сцени већ дубљи и шири сукоби интереса великих играча међународне сцене. Уколико је тачно да су се удружили Шолак и Ђилас, о чему се већ пише и у медијима, то представља моћан медијско-финансијски пакт са јасном геополитичком подршком. Уколико тај и такав медијско-политички картел преузме контролу над неким медијима са једне и одређеним политичким групацијама са друге стране то ће донети велику промену на политичкој сцени. Kонкретно – уколико Ђилас успе да „придобије“ Јанковићеве „слободне грађане“ или пацификује Шутановца и хакује му ДС, политичка прича у Србији добија потпуно нови ток и темпо. Због уласка великог новца и „благослова странаца“ то ни мало није добра вест ни за Србију ни за демократију.
Политика
