Недавно сам присуствовао несвакидашњем дипломатском убеђивању. На све учесталији коментар да се свака политичка одлука у Турској на крају ипак сведе на добру или мање добру вољу „Палате“ (један од надимака за мали круг доносилаца одлука на челу са Председником Тајипом Ердоганом), високи турски дипломата је пред својим западним колегама на својеврстан начин завапио: „Помозите нам. Помозите нам да допремо до њега. Зашто га не позивате на састанке један-на-један? Ако би га неко мало чешће потапшао по рамену и мало охрабрио, лакше бисмо допрли до њега.“
У последње две године, спољна политика Турске је, као у некој врсти психолошког поремећаја, прошла кроз читав низ турбуленција и великих заокрета. Нема пуно амбасада у Анкари које у овом периоду нису имале барем неку ванредну ситуацију у односима са домаћином.
У последњем у низу спољнополитичких изазова, Турска се суочила са суспензијом визно-конзуларних активности дипломатских представништава Сједињених америчких држава као одговора на хапшење локалног радника генералног конзулата САД у Истанбулу, под сумњом да је пружао подршку члановима секте Фетулаха Гулена коју је Турска означила као терористичку организацију и организатора покушаја пуча у јулу 2016. Ово хапшење је био један од најдрастичнијих корака турских власти у периоду после јула 2016. у ком су провладини медији, политички актери, али и неки званичници владе директно или индиректно имплицирали умешаност САД у покушај пуча. САД су ово протумачиле као, пре свега, неприхватљиво одсуство комуникације између две партнерске и савезничке земље од којих се очекује да се међусобно обавештавају о сазнањима и безбедносним подацима. Kанали који се уобичајено користе у случајевима у којима постоје сазнања да су локални радници дипломатских представништава осумњичени за кривична дела, а поготову за нешто толико озбиљно као тероризам, овога пута нису кориштени и САД су се одлучиле на реакцију.
Покушаји турских медија, а потом и власти да за ово прво оптуже „систем који председнику САД Доналду Трампу не дозвољава да свој близак однос са Председником Ердоганом преточи у пријатељску политику“, а онда и саму Трампову политику „Америка на првом месту“, да би онда коначно у званичну верзију претворили Ердоганову оптужбу да је целу кризу наводно сам фабриковао тада одлазећи амерички амбасадор у Турској Џон Бас, нису позитивно утицали на америчку страну. Напротив. Већ негативно наелектрисани политички естаблишмент у Вашингтону, посебно подстакнут са последње две Ердоганове посете Америци када су припадници његовог обезбеђења тукли протестанте и избацивали новинаре са догађаја, ушао је у фазу у којој се воља за разумевањем званичне Турске политике спустила на минимум.
Ердоган је овај антагонизам у америчком Kонгресу недавно појачао изјавом о Ендру Брансону, америчком хришћанском пастору кога су турске власти ухапсиле пре више од годину дана под сумњама за помагање и припадност неименованој терористичкој групи. Ердоган је, крајем августа ове године, користећи ванредно стање, које је на снази у Турској од покушаја пуча, потписао декрет по којем је себи дао дискреционо право да размењује заробљенике, држављане других држава, са тим државама. Позивајући се на ово новостечено право, Ердоган је недавно први пут јавно појачао сумње многих критичара који су ову политику називали „политиком узимања талаца“, рекавши да ће Брансона послати Америци у замену за Гулена који живи у Пенсилванији. Овај потез не само да је додатно разбеснео политички естаблишмент Вашинготну, него је у целу једначину увукао и један од најјачих лобија у Америци, еванђелистички лоби и појачао анти-турски, па и анти-исламски сентимент у америчким верским круговима.
Kоначно, у циљу заштите свог ваздушног простора, Турска је потписала споразум о куповини ракетног система С-400 од Русије и извршила плаћање капаре за целу трансакцију. Ово је наравно изазвало додатну нелагодност у западним, НАТО круговима и појачало скепсу око тога да ли се на Ердогана и даље може рачунати као на стабилног партнера и савезника.
Са друге стране, поред поменутог терета Гулена који и даље живи у САД и чије изручење Турској и даље не делује реалистично, америчка политика садржи још две неуралгичне тачке за Турску. Подршка и наоружавање опозиционог блока у Сирији под именом Сиријске демократске снаге, а које су углавном сачињене од војног крила курдске Партије демократског савеза (ПYД), Турска види као егзистенцијалну претњу за своје националне интересе. ПYД је директно повезана са Радничком партијом Kурдистана (ПKK) коју Турска, али и САД, већ деценијама сматра терористичком организацијом. Друга проблематична тачка је хапшење иранског трговца златом, Резе Зараба, у САД под сумњом да је организатор великог шверца злата у Иран, у замену за иранску нафту и гас, којим су се годинама кршиле међународне санкције против Ирана. У овом шверцу кључне улоге су поред Зараба наводно имали и некадашњи високи званичници турске владе, државна Халк банка, али чак и неки чланови Ердоганове породице. Сам Ердоган је у пар наврата јавно покушао да утиче на ток истраге и суђења лобирајући код бившег потпредседника САД Џоа Бајдена да се тужилац задужен за случај отпусти. Развој овог случаја пред америчким судом могао би да доведе до врло незгодиних политичких последица по Ердоганову власт, али и турски банкарски систем.
Осим очигледних политичких бенефита у унутарполитичкој динамици у којој Ердоган и даље ужива највећу подршку, није лако, а можда и није могуће пронаћи јасан стратешки циљ многобројних хаотичних и конфронтирајућих односа Турске са различитим земљама.
Међутим, оно што је постало очигледно је да се систем одлучивања око спољнополитичких корака свео на врло мали круг актера у председничкој палати са спорадичним и недовољним утицајем релевантних институција, за чије последице све више земаља, укључујући и традиционалне савезнике и партнере, има све мање разумевања и стрпљења. Оно што је посебно проблематично је то што се, кроз примере недавних руских санкција Турској после обарања руског војног авиона и најновијих мера САД, стиче утисак да централизовани политички системи најактивније реагују на притисак и презентацију силе. У Европској унији, а однедавно и у САД, све учесталије су дискусије о томе на који начин би утицај Турске на спољнополитичке циљеве тих земаља и зависност од сарадње са Турском могли да се умање. Такође, разговори о турској спољној политици су практично неодвојиви од личности Председника Ердогана, па са собом носе прилично негативну конотацију у већини западних политичких кругова. Овакве реакције према Турској, земљи чланици Г20 и са другом по величини војском у НАТО, могле би да доведу до проблематичних последица у погледу турских политичких, економских, безбедносних, па и друштвених веза са Западом. Са друге стране и поред повремених назнака да турске власти трагају за новим концептом интеграција на Истоку, изгледи Турске за овако нечим су нереални. Одустајањем Запада од савезништва са Турском, без сумње, изгубиле би све стране. Међутим, у оваквим ситуацијама, коначно питање које се увек поставља је: ко би и са каквим последицама успео да преживи овакву трансформацију сарадње?
За оне мудрије који ово посматрају из својих контекста и са своје две удаљене столице на којима покушавају истовремено да седе, ово је још једна прилика да се односи са великим силама разумеју у светлу нових и редефинисаних глобалних интереса. Ово је, такође, прилика да се разуме до чега неконтролисана централизација политичке моћи и умањивање утицаја институција на политичке доносиоце одлука могу да доведу. Ниво луксуза да се спољна политика гради на молбама за психотерапеутско „тапшање по рамену“, како би се умањио утицај ноге на коју је доносилац свих одлука тога дана устао, драматично варира од земље до земље.
Илија Војновић, Нови Погледи
