Радисав Ристић: Предизборни трактат

Поделите:

 

Мада још увек нису расписани београдски избори, евентуално и парламентарни, у предизборну кампањ су се громогласно укључиле бројне опозиционе и позиционе странке, покрети и партије. Наравно, нису изостали ни медији, и штампани и електронски, чије су странице и програме недељама, често и месецима, испуњавали предизборни садржаји. Поред непознанице о термину одржавања предстојећих избора, у кампању су се, осим уобичајених страначких активиста и политичких аналитичара, укључили готово сви опозициони и позициони прваци. И како то обично бива, пљуште обећања – почев од наводно обавезне лустрације политичких птотивника, до тренутног укидања проскрибованог Закона о привременом начину исплате плата и пензија. Не изостају чак и обећања појединих опозиционих челника по којима ће, ако дођу на власт, надокнадити пензионерима до последње паре – све што им је одузето применом наведеног закона.
И поред очигледности да поход већине опозиционих странака на Београд неодољиво подсећа на Хашековог “Доброг војника Швејка”, никако се не смеју потценити њихове објективне шансе да се домогну фотеља у згради на Андрићевом венцу. А да нису без икаквих шанси, потврдио је ових дана и председник Александар Вучић који, поред осталог рече: “Свестан сам да смо врло близу пораза на градским изборима у Београду”. Мада није шире елаборирао наведену изјаву, греше поједини чланови и симпатизери напредњака који ту изјаву тумаче као ироничну шалу изречено на рачун опозиционих странака. А да у мишљењу председника Вучића није било никакве ироније, чему он иначе није склон током обраћања јавностри, потврђују и неке чињенице које је немогуће негирати. Велики део пензионерске популација, на пример, којој је незаконито укинут део месечних примања, обухвата значајну бројку у званичним бирачким списковима.
Многи пензионери, обухваћени умањењен, чиме им је нанета знатна материјална, штета са огорчењем коментаришу да од укидања омраженог закона неће бити ништа. То, поред осталог, поткрепљују чињеницом да “омражени закон” – што се често чује на њиховим јавним протестима, уопште није орочен и што ће најављено повечање пензија од јануара 2018, бити далеко, далеко, мање од, како наводе, суме која им је обустављена “отвореном пљачком”. Суочавање са том неопозивом чињеницом, истичу пензионерска удружења и организације, веома је озбиљно упозорење челницима актуелне власти који су, без довољно убедљивих објашњења и аргумената, донели одлуку о временски несагледивом трајању закона о коме је реч и који прећутно прелазе преко одговора на питање о евентуалној надокнади одузетог.
Сазнање да се у недоглед одлаже укидање закона о коме је реч, изузетна је шанса за опозицију у вербалном надметању са представницима владајуће коалиције и, што посебно и ивише пута ваља нагласити, утицаја на део бирачког тела. Јер, нема сумње да ће опозицији ићи у прилог изјаве многих пензионера – бивших гласача и симпатизера владајућих странака, да ће одустати овог пута од изласка на изборе, али и да ће, такође незамарљив број, заокружити број испред имена неког од опозиционих кандидата.
О могућој апстиненцији бивших “сигурних” гласача, вести пристижу и из Европске федерација пензионера и старијих лица. Још пре две ипо године, наиме, из те организације наводе “да се очекује да ће Влада Србије да врати пензије на претходни ниво најбрже што је могуће”, додајући уз то да је та Федерација веома погођена “ситуацијом у којој се нашао велики број пензионера као и њихових породица у Србији због неочекиваног смањења пензија”. То упозорење Европске федерације пензионера које је 14. априла 1915. пренео Тањуг није, нажалост, наишло на ођек у српским медијима, а још мање међу доносиоце, како се често истиче, “незаконитог и неуставног” закона.
Недавно се писмом Влади Србије, односно на личност премијерке Ане Брнабић, обратила госпођа Kарла Kантоне, генерална секретарица Европске федерације за пензионере и старијих лица. У том писму, поред осталог, дословце стоји да српски пензионери “желе укидање привременог закона којим су смањене пензије у Србији и пуну надокнаду своте коју су тиме изгубили”. Уз то, у писму се поставља питање: “Kада ће се, и како, реализовати оправдани захтеви бројне српске пензионерске популације”. Иако је текст тог писма, као и претходног, игнорисан од медија и надлежних личности и органа актуелне власти, он је, ипак, захваљујући појединим сајтовима и друштвеним мрежама, допро до доброг дела пензионера у Србији. Обелодањем је, такође, и на јавном протесту пензионера у Београду, одржаном 26. октобра ове године.
Све то нису једини разлози због којих председник Вучић и други реални политичари из редова напредњака, оправдано стрепе од могућности губљења власти у Београду. Јер осим наведених проблема неопходно је указати и на недопустив однос председнице Скупштине Србије која игнорише близу 34.000 ваљаних потписа грађана Србије да на једној од скупштинских расправа на дневни ред стави њихов захтев. Никако није упутна и игноризација, малобројних и посусталих, протеста у вези са београдом на води и рушењем страћара у Сава мали. Све то, у већој или мањој мери, може да утиче на део бирачког тела и изборне резултате. Све у свему, извесно је да ће неизвесност трајати све до затварања бирачких места.
Радисав РИСТИЋ

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *