О капитализму и геј идентитету, врло укратко

Поделите:

Kапитализам и геј идентитет веома је занимљив текст који је на темељу неколико својих предавања године 1983. објавио John D’Emilio (р. 1948.), професор повијести и женских и родних студија на чикашком свеучилишту. Хрватски пријевод текста доступан је на: http://slobodnifilozofski.com/2012/06/john-demilio-kapitalizam-i-gej.html (Први пасус текста није ауторов, него преводитељев или уреднички, па га се може и прескочити.)

Ваља узети у обзир да је текст објављен сада већ давне 1983. године, те да аутор, иако се упустио и у предвиђање будућности, није могао предвидјети све смјерове политике темељене на разноликим мањинским сексуалним идентитетима (не више само оном хомосексуалном), политике која се јасније артикулирала свакако тек касније, па тако није могао нити у цијелости сагледати улогу, положај и крајње ограничен утјецај лезбијки и гејева у њој. У тексту су назначене и неке интригантне замисли које се тичу конкретних политичких циљева геј покрета, као и начина њихова остваривања, посебице с обзиром на проблематику дјеце и њихова одгоја. Подробнију анализу тих детаља остављамо за неку другу прилику, а у овој пригоди пратит ћемо само ауторово демитологизирање повијести хомосексуалности како се она уобичајено схваћа и приповиједа, те његов нацрт утемељења повијести хомосексуалности у повијесном развоју капиталистичких економских односа.

John D’Emilio пише како дијелом политичкога подухвата ослобођења гејева треба постати нова, точнија повијест хомосексуалности, повијест хомосексуалности лишена некоћ зацијело корисних митова. Досад је, наиме, покрет за ослобођење гејева темељио повијест лезбијки и гејева на митологији лезбијки и гејева о властитој повијести, митологији која је, између осталих митова, садржавала мит о “свеприсутности гејева”: лезбијке и гејеви постојали су у свим повијесним раздобљима, на свим географским просторима, у свим облицима друштвенога уређења. Усупрот овом опћеприхваћеном миту, John D’Emilio аргументира да лезбијке и гејеви, као и њихови идентитети, нису постојали одувијек, него да су производ повијести, да су се јавили у точно одређеном повијесном раздобљу, и то онда када су за то били испуњени точно одређени увјети: појава лезбијки и гејева феномен је зрелог капитализма, којему је пут утро претходни развој друштвених и економских односа у капитализму.

Да би се схватила повијесна увјетованост појаве лезбијки и гејева, прво треба разумјети однос капитализма и обитељи. Однос капитализма и обитељи, наглашава Д’Емилио, фундаментално је протурјечан: с једне стране, капитализам нужно мора одржавати обитељ као структуру за рађање и подизање дјеце то јест за репродукцију нових генерација радника, а с друге стране капитализам истовремено поткопава обитељ слабећи економске везе међу њезиним члановима и стварајући увјете да појединци економски опстану изван обитељи.
У 19. стољећу, објашњава Д’Емилио, дотадашњи сустав кућанстава састављених од економски самодостатних независних патријархалних обитељи, у којима је преживљавање свакога члана обитељи овисно о сурадњи са свима осталима, у осјетном је опадању, а све већи значај задобива надничарски рад. Kапиталистичка економија слободнога рада снажно утјече на преобразбу обитељи: иако су њезини чланови и даље међусобно зависни, обитељ као производна јединица више није независна, слаби значај обитељи као економске заједнице, а јача значај обитељи као интимне афективне заједнице у којој се постижу емотивно испуњење и сигурност, љубав, приврженост, срећа, задовољство, ужитак.

У тим се околностима стјечу увјети да се сексуалност почне ослобађати императива рађања (које све више постаје ствар избора), те да неки људи свој особни живот организирају управо око своје еротске и емоционалне привлачности према припадницима властитога спола, да се почну повезивати и окупљати, то јест да се почну обликовати прве заједнице лезбијки и гејева, које ће се касније и политички организирати и артикулирати политику засновану на сексуалном идентитету. Супкултура лезбијки и гејева 1930.-их година још је увијек рудиментарна, нестабилна и скривена, да би Други свјетски рат, објашњава Д’Емилио, створио неке ситуације погодне за изразитију хомосексуалну експресију. Тијеком 1950.-их и 1960.-их година геј супкултура додатно расте и јача, да би Стонеwаллским нередима 1969. године никнуо артикулиран политички покрет за ослобођење гејева.
Навраћајући се на мит о “свеприсутности гејева”, Д’Емилио прави јасну дистинкцију између хомосексуалног понашања и хомосексуалног идентитета. Доиста, и прије капитализма постојали су појединци који су осјећали већу сексуалну привлачност према властитом него према супротном сполу и који су се упуштали у хомосексуалне чинове, но будући да је преживљавање појединца било увјетовано судјеловањем у обитељској заједници, није било могуће обликовати хомосексуалност као начин живота то јест као идентитет. Тек кад је надничарски рад у капитализму омогућио да појединци зарађују а тиме и преживе самостално, изван и мимо обитељске заједнице, постало је могуће да хомосексуалност постане битном одредницом особнога идентитета те да сексуална привлачност према властитом сполу постане окосницом особнога живота и животнога стила.

 

Извор: Фејсбук страница Утикејт

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *