Миша Матић: АЛЕКСАНДАР НА СРПСКОМ ПРЕСТОЛУ

Поделите:

Од обнове модерне српске државе у 19. веку, па до данас само једно име на челу Србије се понавља више пута: Александар.

Први Александар на челу Србије био је кнез Александар Карађорђевић, млађи син Вожда Карађорђа. Он долази на власт у Србији 1842. када су га Уставобранитељи на скупштини одржаној на Врачару, изабрали за кнеза Србије, која је тада, уз признање аутономије, била део Отоманског царства, тако да се његов избор за кнеза морао потврдити султановим ферманом и признањем руског цара, као заштитника хришћана у Отоманској империји, одређеног олуком великих сила. Кнез Александар управљао је српском аутономијом до 1858. године. Његову шеснаестогодишњу владавину обележава оснивање Народне библиотеке и народног музеја и доношење првог грађанског законика у модерној Србији. Пред крај своје владавине кнез је покушао да повећа свој удео у власти на уштрб Уставобранитељске владе, па је настала завера коју је покренуо Стефан Стефановић Тенка. Завереници су финансирани од стране кнеза Милоша Обреновића, а циљ завере било је убиство кнеза Александра. Завера је откривена, јер унајмљени убица Милосав Петровић почиње да уцењује своје наручиоце и превише прича о свом задатку. Тенка је прво осуђен на смрт, али је та казна преиначена на казну вечите робије, да би на крају био помилован и протеран у Цариград. Сукоб кнеза и Државног савета ( Владе ) се наставља и кулминира кнежевом абдикацијом, до које долази под притиском великих сила, посебно Русије и Француске, и на крају директним претњама кнезу Алексaндру, упућених од стране тадашњег турског комесара Етем паше, задуженог од стране великих сила да смири ситуацију у Србији. После абдикације кнез Александар се повукао на своје имање у Темишвару и ту мирно живео, до убиства књаза Михаила III Обреновића 1868. Лично није показивао никакве аспирације за повратак на кнежевски престо, што се не може рећи за његову жену кнегињу Персиду. Иако су многе гласине о вези са атентатом на књаза Михаила водиле ка Персиди, кнез Александар се до краја живота трудио да скине са себе и династије Карађорђевић сумњу о учешћу у овом злочину. Умро је у својој 79. години у Темишвару, а сахрањен је у Бечу. Гроб му је оскрнављен 1911. године и исте године је његово тело пренесено у цркву Светог Ђорђа на Опленцу, где и данас почива.

+ Александар Обреновић 1876. – 1903.

Следећи Александар на српском престолу је Александар I Обреновић. Он долази на власт по абдикацији свог оца, краља Милана, 1889. године. Пошто је био малолетан у његово име државом је управљало намесништво, али се Александар са својих 17 година прогласио пунолетним и 1893. преузео власт у своје руке. За десет година своје владавине успео је да смени и постави десет влада. Укидао је и враћао на снагу 3 Устава, чак је извршио и државни удар, остављајући земљу једно време без врховног правног акта. Највећу непопуларност у народу стекао је женидбом удовицом Драгињом Драгом Машин, десет година старијом од себе. Често мењајући Владе и чинећи непромишљене потезе није задобио поверење ниједне стране силе, која би му могла бити заштитница, а врхунац на ниво међународног скандала изазвао је када је у Нишу оставио на железничкој станици руског министра спољних послова грофа Ламздорфа, не примивши га у посету зато због протеста на Александрову намеру dа посини неког од Обреновића по женској линији, који су били држављани Аустрије, или неког о браће краљице Драге, јер сопственог потомства нису имали. Други разлог посете руског министра била је намера српског краља да објави рат Турској и ослобађање Старе Србије, са којим Русија није могла да се сагласи јер је била на прагу рата са Јапаном, па није могла помоћи Србији у отварању тог фронта. Иритација народа и војске краљицом и њеном фамилијом нису јењавали. Чак је и један коњички пук који је до тада носио име краља Милана понео њено име. Незадовољство у народу и војсци се повећавало и група официра на челу са капетаном Драгутином Димитријевићем Аписом, после бројних демонстрација у којима је било и жртава, убија краља Александра и краљицу Драгу 29. маја 1903. године. Сахрањени су у цркви Светог Марка на Ташмајдану у Београду.

+ Краљ Александар I Карађорђевић непосредно по атентату који је на њега извршио Владо Георгијев Черноземски 1934. године

Наредни Александара који влада Србијом је краљ Александар I Карађорђевић. Иако краљ постаје 1921., Србијом, као регент управља од 24. јуна 1914. Његов отац, краљ Петар I, унук вожда Карађорђа и најлађи син кнеза Александра и кнегиње Персиде, сео је на српски престо после мајског преврата 1903., када су убијени краљ Александар I Обреновић и краљица Драга. После Првог балканског рата са Турском 1912. прозван Ослободилац, јер је после 5 векова под његовом командом Српска војска ушла на терирорију Старе Србије и Јужне Србије – Маћедоније. Краљ Александар је први српски владар који је завршио војну академију. Учествује у оба Балканска рата, а у I светски рат улази као командант Српске војске, из кога излази као победник. По том подвигу прозван је Витешким краљем. Иако током рата није пристајао на многе захтеве савезника, који нису ишли у корист Србије, није могао да се одупре стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на чији престо ступа после смрти свог оца 16. августа 1921. И тако уз епитет Витешки постаје и краљ ујединитељ. Променом политичког курса, након опоравка земље, од 1929. ствара себи многе непријатеље како у унутрашњим, тако и међународним односима. Први који су се на његовом удару нашли у земљи били су терористи из редова пробугарске ВМРО, Комунисти и хрватске Усташе, док на њега нису благонаклоно гледали режими у Немачкој, Италији, Совјетском савезу и Мађарској, а његова политика није се свидела ни Енглеској, која 1935. потписује сагласност за Италијанску окупацију Етиопије. Сви његови непријатељи се на разне начине уједињују у завери против краља Александра. То сједињавање доводи до његовог убиства у Марсељу, 9. октобра 1934. године. Краљ Александар гине у својој 46. години. Почива у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, поред својих предака и потомака.

Први Александар на челу Србије збачен је са власти и протеран из земље, после неуспелог атентата и умире у прогонству, док друга два његова имењака из обе династије страдају у атентатима и тако окончавају и своје владавине и своје животе. Како кнез Александар није управљао сувереном и независном државом, покушај атентата на њега пре је био унутрашња ствар Србије, док су убиства краљева била спрега унутршњих и спољашњих чинилаца. Краљ Александар Обреновић је слабом и неодлучном владавином увео сопствени народ у беду, а својим непромишљеним потезима и у срамоту, док је непрестаним, а безуспешним балансирањем између Русије и Аустроугарске изгубио поверење обе силе, довео је себе у ситуацију да изгуби и престо и главу. Краљ Александар Карађорђевић, за разлико од свог имењака из супарничке династије вукао је и као војник и као политичар одлучне потезе. Увучен од великих сила у пројекат Роберта Ситон-Вотсона, којим настају Југославија и Чехословачка, испрва се труди и успева да обнови и опорави државу од страшних губитака у Великом рату, а након тога постаје значајни фактор европске политике.

Александар Вучић 1970. –

Увиђајући да постоји могућност да Срби опет постану значајан учесник у политичком животу Балкана и Европе, Александрови противници одлучују да га уклоне, а за то ангажују његове и српске унутрашње непријатеље.
Изгледа да име Александар није пожељно за српски престо, а владавина Србијом нема срећан крај по то име. Како је Србија данас република, а престолонаследник Александар II има преко 70 година, скоро да је извесно да га неће задесити судбина својих претходника са истим именом.

Престолонаследник Александар II Карађорђевић (Лондон, 17. јул 1945)

Миша МатићСлоословље

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *