Реља Рашовић: Мостови које бисмо порушили

Поделите:

Нема човека који се родио, а да га неко није ранио на један или други начин од несавршених родитеља и породице па до пријатељстава, партнерских односа и наравно подизања деце који се као егоцентрици рађају по основним подешавањима фабричке производње. Такође нико од нас није успео да прошета путевима овог по прилично несавршеног живота а да није исто тако успео да остави ожиљак на срцу неког другог. На жалост сувише имамо различитих мана, слабости, немоћи, свако од нас се бори, у тој борби некада имамо више енергије и доброчинства према другом, некада једва сами себе носимо. Врлине нам нису увек доступне, већ се за њих морамо непрестално борити, док су наше мане увек ту и постојане су.

Овај модеран живот мислим да баш гура човека у један лудачки убрзани темпо живота, у коме се једва држи глава изнад воде, борећи се за свој материјални, душевни и духовни опстанак, да на жалост људи све мање имају снаге и елана за све оно што нам суштински недостаје, здрава заједница и квалитетни односи узајамне подршке…

Иако сам писање започео у правцу који би очекивано требао да гради мостове, јер су нам они нешто што нам је дефинитивно у овим временима најпотребније и свакако ће их бити све мање међу нама, овог пута ћу ипак говорити супротно, баш о рушењу мостова, али са позиције која би нам омогућила да наставимо даље ради изградње нових.

Јер нико од онас не може бити слободан ако је везан за приче које су се давно завршиле и немају неку будућу перспективу, нити може дисати пуним плућима надајући се неком проценту вероватноће равном лутрији, да би се неко кога смо волели или кога још увек волимо, може онако чудновато појавити поново у нашим животима и бити нама оно што смо сво време очекивали од те особе да буде.

Живот у реалности не чека никога, и што више пристајемо да будемо робови неких прошлих догађаја који су били испуњени и чашом меда и чашом жучи, то ћемо се више претварати у неке утваре које губе капацитете да стварају, учествују и налазе радост у новим тренутцима који непрестално надолазе, а онтолошки гледано, управо је то разлика између избора живота и унутрашње смрти.

У овом чланку којег су писали ти психолози, доста су говорили о суочавањем са негативним особинама те особе. Импратив је по њиховом методу настављања даље, био управо на разлогу зашто се тај однос прекинуо и да то представља неку суштину целе те приче и карактерних особина те особе која нам је нешто значила, што заиста мислим да је важно јер нисам сигуран да је свакоме лако да сагледа ствари какве јесу, али се мени чини да то ипак није сасвим довољно.

Нешто друго ми је пало на памет читајући тај текст, иако нисам психолог, нити довољно познајем како наше психе реално функционишу, а свакако ме занимају туђа мишљења на ову тему. Јер свако ко буде говорио о овоме увек ће говорити о нечему врло личном.

Изгледа ми да ми често можемо жалити зашто нека особа није била оно што смо ми од ње желели да буде. То јесте мало нереално, али је то сасвим нормална и природна људска реакција, јер иако нисмо дужници једни другима у овом животу, представљамо бића која се увек нечему надају.

Наравно, да би нам однос са другом особом имао квалитете, било да је у питању романтична веза или пак неко пријатељство, ипак је неких по прилично добрих ствари морало бити да та нада не би била апсолутна утопија и да би смо имали разлоге зашто би нам она недостајала. Чини ми се да су управо те ствари које нас могу оставити у том међу-стању жалости и губитка у односу који је могао да достинге, а у ствари није имао своју пуноћу. Осећај као део туге, који у случају велике блискости, годинама може остати тихо у души човека који се тада пита да ли ће тај траг моћи заиста у потпуности да једног дана исчезне.

Постављам себи питање, ако смо способни да сами одбацимо, тј. да пустимо и оставимо иза нас све оне најбоље ствари, што смо имали са том другом особом, а не само оно што од ње нисмо добили (заједно са нашим разочарењима и љутњама), можемо ли онда заиста рећи да смо некога у пуноћи преболели ? И да ли је то нешто за шта човек има снаге да уради до краја и потпуно у самом себи, баш у сваком односу и са сваком особом коју може срести на свом путу ? И када би смо могли то да урадимо са мање или више унутрашњих промена и тешкоћа, да ли би смо то у свакој ситуацији заиста и желели?

Реља Рашовић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *