Ћеле кула и ћелава сећања

Поделите:

Историјски односи Срба и Турака, из српске перспективе данас, најчешће се описују кроз две синтагме: да је Србија провела 500 година под Турцима, и да су Турци као необуздани, прљави и немарни криви за све лоше шта се као наслеђе дешава у Србији.

Обе теорије су заблудa.

Ако као датум престанка турске власти у Србији узмемо годину Берлинског конгреса , 1878, када је Србија (уз Румунију и Црну Гору) стекла независност и проширена за четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски) – која год година да се узме као година почетка турске власти (осим године Косовског боја, 1389.), тешко се напабирчи тих „пет векова“. А пошто 1389. Србија није пала под турску власт (постала је вазал после битке, али није окупирана), већ тек падом Смедерева и Деспотовине у јуну 1459, тешко је говорити и о четири века, јер директне турске власти у Србији није било већ од Другог српског устанка, кад је успостављена аутономија, а Србија постала кнежевина, што је и потврђено хатишерифима из 1830. и 1833. Дакле, класично епско преувеличавање.

Друга заблуда је, по мени, само изговор за аљкавост, немарност, дивљаштво и небригу, а докази за то могу се наћи у начину на који Турска брине о историјском и културном наслеђу (не само османском!), на који је чак бринула о наслеђу окупираних земаља, и како изгледају њихове развијеније, туристичке регије. Да, у овом случају постоје и контрааргументи и ја ћу их унапред прихватити, али држим да то не сме бити оправдање, јер ако су Турци могли да се промене у нечему, можемо и ми. А нисмо. Дакле, класично лирско оправдавање.

Паралелно с опстанком и повременим форсирањем те две заблуде, има и неких ствари које никада нису довољно испитиване или истицане. Најпре, генетска сличност, односно, утицај турског бивствовања на овим просторима, на словенски генетски код. А онда, напори да се Србија ослободи и злодела турских окупатора, која је утврдила историја и иза којих су остали трагови. Тако су у сенци остала херојска дела и велике жртве, или, да будем још директнији, у сенци заблуда и мистичних веровања остали су дивни примери витештва и јунаштва, као много бољи путоказ нашим потомцима од перманентног тражења изговора и оправдања.

Већина турских злодела извршена је, као по правилу, паралелно са слабљењем турске државе и њене моћи. Уз изузетке, попут похода Сулејмановог и освајања Београда (који тад није био српски, већ угарски), кад су мађарски браниоци побијени, српски већином пресељени у Истанбул (Цариград), а цркве претворене у џамије, на пример.

Почетак краја турске окупације Србије био је Први српски устанак, 1804. Иако је девет година касније окончан тешким поразом, устанак је у ствари већ „начету“ Отоманску империју довољно уздрмао, да је и султану било јасно да треба да спашава шта се спасити може. Управо период Првог устанка запамћен је и документован по бројним злоделима.

Стеван Синђелић

Стеван Синђелић

Вероватно највеће злодело извршено је после битке на Чегру 31. маја 1809. године. Чегар, иначе, значи потковица, стопало, а брдо се налази код села Каменица надомак Ниша. Својим јунаштвом тада истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Када су бројно много јаче турске снаге продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.  Једна недовољно историјски утемељена прича говори да је у тим моментима Синђелић био под утицајем алкохола. Процењује се да је у бици на Чегру погинуло око 6.000 Турака и 4.000 Срба.

Углавном, да би оправдао толики губитак својих трупа, али и опијен победом, нишки Хуршид-паша наредио је да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим пошаљу у Истанбул (Цариград).  За сваку донету главу, Хуршид-паша је поклањао по 25 гроша. Уједно је наредио да се на источној страни Ниша у знак опомене сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, како је забележено, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча, а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља“.

У кулу су тако узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у 14 правилних редова, а у сваком реду, на сваком од четири зида, налазило се по 17 лобања. Призор је био страшан, али очигледно није довољно препао Србе, јер је после само четири године почео нов устанак. Углавном, временом је Ћеле кула пропадала, лобање су кришом сахрањиване, неке су и крадене као сувенири, неке страдале од времена… тако да је сад преостало само 58 лобања укључујући и Синђелићеву, која је издвојена на посебан пиједастал.

Тако је Ћеле кула постала не само знак турске освете и суровости, већ и симбол жеље за слободом и независности и жртве која је у то име спремна да се положи.

Алфонс де Ламартин, француски путописац је записао 1833. при посети Ћеле кули:

Нек Срби сачувају овај споменик!  Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су je цену платили њихови очеви.

Споменик на Чегру

Споменик на Чегру


Фото: wikipedia, srb.news-front.info

Аутор Небојша Вучинић

Извор: vucinic.me

Поделите:

1 COMMENT

  1. Nije obavezno da tkz. „kulturno“ nasleđe bude odraz lenjosti nekih pojedinaca (ili neke grupacije), dovoljno je (recimo) nasavesnost, „ne svest“ onih koji imaju moć odlučivanja, njihov osećaj „komocije“ (nedodirljivosti), osećaj sigurnosti da su nedodirljivi i da mogu komotno živeti kao paraziti. Ako (recimo) materijalna dobra (sredstva) kojima raspolaže zajednica nisu u vlasničkom nego društvenom odnosu onda se (naravno) onaj na vrhu piramide okružuje svojim favoritima koji se trude da ga veličaju kako bi i dalje ostali kao njegovi favoriti (ili se nekako još više popeli na društvenoj lestvicu. Tako su radili akademici SANU sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem a zatim ti isti akademici SANU sa Brozom, da bi u nekom („istorijskom“) trenutku opet postali „monarhisti“. Najpoznatiji su (recimo) oni koji su doveli potomke kralja Aleksandra Karađorđevića u Srbiju bez da se o tome pita i izjasni narod. Matija Bećković, Vuk Drašković i Oliver Antić. Narod izučen da ga njegovi vođe varaju (pomenuti kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz) uvideo da narodno samožrtvovanje biva (po pravilu) uzaludno, jer je nepravda kod srbskih autoritata je neispravljiva, i da tkz. „socijalne revolucije“ su ustvari samo lopovska „pretumbavanja“ uz žrvtovanje tuđih (narodnih) života, uvideo da one (revolucije) nemaju smisla, pronaša je sebe da se okane i svoje nacionalnosti i tkz „kulture“ i jezka i sve to napusti i ode tamo gde se (ipak) pravednije vrednuju ljudske sposobnosti i vrline kao što su poštenje, iskrenost, rad i zalaganje, i (nanarvno) gde su vidljivi rezultati rada pravilnije vrednuju.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here