Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима

Поделите:

Вук Караџић је у Бечу упознао Ану Марију Краус, ћерку аустијског трговца и свог станодавца, са којом се оженио и имао тринаесторо деце. Током својих честих и дугих путовања писао је у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију. У њеним одговорима садржано је поражавајуће мишљење о Србији, православљу и Србима, које се креће од подцењивања до гађења.

Ана Краус и Вук Караџић (по портрету Димитрија Тирола), фотографија литографије Јозефа Крихубера; Народни музеј у Београду

Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о деци углавном старала Ана, а њено мишљење о православљу, и уопште о нашем народу, било је поражавајуће. То показује очувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.

Ана Краус Караџић

У то време Караџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд. у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није желела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са децом у Земуну. Вук је, с времена на време, наговарао Ану да пређе реку. Она се изговарала разним начинима:

 „По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…“

Ово је део Аниног писма од 18. августа 1830. године. Као и сва друга њена писма објављена у сабраним делима Вука Караџића, знатно је измењено и исправљено. У оригиналу, свако Аниио писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

Вук Караџић

„Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…

Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…

Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама. За сада једино желим да кренем теби на неколико месеци, ради договора о многим стварима, али те заклињем нашом љубављу и верношћу, да ми у време мог порођаја дозволиш да се вратим…“

После овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом.

Извор: Тајна „Вукове реформе“, Милослав Самарџић

Поделите:
4 replies
  1. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    U ovde citiranim pismima Ane Kraus Karadžić ja ne vidim nikakvu potvrdu naslova gde se govori o njenom užasnom mišljenu o Srbima! Čemu takav senazacionalistički naslov? Vidi se da joj je Srbija, srpska kultura, pa samim tim i srpski narod, stran i nepoznat, ali i da, s obzirom da voli svoga muža, posredno, dakle, voli i njegovu otadžabanu i narod, ali ga moli da je ne prisiljava da svoju decu podiže u tom svetu kog ne poznaje i zbog toga ga se plaši. To je sve i tu nema ništa užasnoga. To je još prva polivina 19. veka, ona kćerka bečkog trgovca, a Srbija je Turska. Da viditie vi tek kakva ksenofobija vlada danas, u 21. veku, i to upravo kod Srba koji žive i rade u zapadnim zemljama. Ne prema Srbiji, naravno, nego prema narodu, državi i zemlji koja ih je udomila i pruža im hleb. To je tek užasno!

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      hm,hmm…ne moze se,sve svrstavati u “ voli ne voli“..ima tu “ moze i ne moze“…sedne gospodja da popije bozu, a pored nje Pera pijan povracani pcuje..ona samo cimne hromog Vuka, za rukav..“ Vuce,ajmo u Hag“..ovde su nekulturni…

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *