Посртање европске левице: На реду је Италија

Поделите:

У години на издисају странке левог центра потучене су на свим изборима у државама чланицама ЕУ и остале су без власти у Немачкој, Француској, Холандији, Аустрији, Чешкој. Владе са трагом „црвене боје“ могу се видети још само у Риму, Стокхолму, Братислави и Лисабону. Истини за вољу, италијанска влада је много ближа центру него левици

Нема краја низбрдици европске левице. Још се није завршила „најцрња година“ у њеној историји, а већ се може наслутити да ће и следећа година почети новим дебаклом левог центра у Италији и дефинитивним брисањем социјалистичких и социјалдемократских странака са мапе владајућих странака у најважнијим европским државама.

У години на издисају странке левог центра потучене су на свим изборима у државама чланицама ЕУ и остале су без власти у Немачкој, Француској, Холандији, Аустрији, Чешкој. Владе са трагом „црвене боје“ могу се видети још само у Риму, Стокхолму, Братислави и Лисабону. Истини за вољу, италијанска влада је много ближа центру него левици. Не само зато што је на њеном челу Паоло Ђентилони, који долази из блаженопочивше Хришћанске демократије, баш као и лидер Демократске партије (ПД) Матео Ренци — поникао у странци која је наследила некадашњег „Белог кита“ италијанске политике — већ зато што се на власти одржава захваљујући гласовима мањих странака десног центра.

Губитак власти и порази социјалистичких и социјалдемократских партија не би били толико алармантни, догађало се и раније, да нису праћени убедљиво најгорим резултатима у историји странака које припадају породици демократских и прогресивних странака на Старом континенту. Штавише, у појединим случајевима смо близу нестајања са политичке сцене или „пасокизације“. Реч је о неологизму који је настао после незаустављивог пада грчког Пасока који је у року од неколико година, од хегемонске партије на левом центру Грчке, која ја освајала 40 одсто гласова, постала минорна странка која се бори да пређе изборни праг да уђе у парламент.

Донекле се спасла Лабуристичка странка која је часно изгубила од Kонзервативне партије на изборима за Вестминстер. Међутим и тај пораз постаје болнији јер сваким даном излази све више на видело у каквом су расулу торијевци и да су победили само зато што је на челу лабуриста био Џереми Kорбин који је окренуо странку ка екстремној левици. Попут Kорбина, и други лидери европских странака левог центра победили су на унутарстраначким изборима удварајући се и кокетирајући са екстремном левицом. Та тактика се показала као плодоносна за освајање власти у партији али и „ауто-пут“ за пораз на парламентарним изборима. Довољно је поред Kорбина видети пример Беноа Амона у Француској, Педра Санчеза у Шпанији, Мартина Шулца у Немачкој.

Kриза странака левог центра почиње са серијом фактора који су следили једни за другим, слабећи сваки пут све више прогресивне европске партије: „помрачење“ весника тзв. трећег пута, Тонија Блера у Великој Британији и Герхарда Шредера у Немачкој, велика финансијска криза 2008. године, терористичка офанзива на Стари континент, мигрантска криза, бујање популизма, национализма и сепаратизма. Социјалисти и социјалдемократи нису имали ни адекватне замене за Блера и Шредера, последње велике лидере који су имали идеју како да учине свет бољим а не да се баве ординарним управљањем државом. Снага и привлачност левице је увек била та да у људима буди и јача идеју о бољем свету у којем су закони и реформе средство а не циљ политичког деловања.

 

Недељник

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *