Случај Зорана Буљугића: (Зло)употреба психијатрије?

Поделите:

Некадашњег члана Главног одбора Форума београдских гимназија (ФБГ синдиката) и председника синдиката у Дванаестој београдској гимназији кључни медији, они с националном фреквенцијом, уопште не помињу ових дана, иако је човек, како се прича, остао без посла на основу налаза психијатра, а по ванредном лекарском прегледу, на који је, наводно, био упућен одлуком директора Светлане Миљеновић. Зачудо, овај догађај, који сигурно (уколико је истинит) није, нити може бити безначајан, помињан је само у неким алтернативним интернет медијима, односно, на порталима, условно речено, патриотске оријентације. Kажемо, “условно”, јер сви медији у једној држави требало би да буду патриотски, у смислу рада за добробит земље и народа, који у тој земљу живи.

У овом случају није захвално стављати се на било чију страну, али, одмах пада у очи да нешто у таквој “афери” дебело шкрипи, пошто се о таквом “инциденту”, поред игнорисања тог догађаја у медијима, није изјаснио чак ни ФБГ, а камоли неки други синдикат. Поставља се питање, зашто нико не пише о томе, шта се заправо десило (и шта се то догађа) у Дванаестој београдској гимназији? Да ли се ту ради о завери ћутања? Или је у питању пословичан српски немар и незаинтересованост за било чију судбину, осим оне властите?

Ако би ико морао да зна шта је за једно друштво најважније, односно, на којим темељима може да се заснива један здрав државни ентитет, тада би то морали знати синдикални лидери. Бити вођа синдиката, свугде у демократском свету, велика је част, али одговорност је још већа. Читав живот једног друштва огледа се у раду медија и правосуђа. Прави синдикални лидери то знају, па зато највећи део своје борбе воде за тастатуром компјутера. Они гледају да непрестано “дрмају” та два основна стуба (медије и правосуђе) без којих нема здравог и просперитетног економског, а тиме ни духовног развоја. Отуда у цивилизованом свету, свака ситуација, која потенцијално уноси немир, нерасположење или изазива подозривост у одређеној средини, радном колективу или некој бранши, мора у старту да буде изложена оку и суду јавности. Она друштва, какво је српско, у којима се пише о свему и свачему, осим о најважнијим проблемима самог друштва, најпре западају у тмину диктатуре, а потом, ако се такав тренд настави, пре или касније урањају у далеко црњи понор властољубља – у режим безочне тираније!

Зоран Буљугић је професор руског језика. Он је пре неколико година превео књигу Јиргена Графа, “Мит о холокаусту”. Та књига је убрзо забрањена. Наравно, таква тема јесте “шкакљива”, али, у земљи у којој влада слобода говора, слична забрана је незамислива. Уосталом, забранама се покушава у главе утерати одређена “истина”, чиме се спречава слобода изражавања и – што је још горе – гуши се слобода саме мисли и заузимање критичког става. Историјске чињенице око страдања Јевреја, мање или више, одавно су утврђене, али то не значи да и оне нису подложне одређеном “пресабирању”. Уосталом, свака књига, па и оваква Јиргенова у Буљугићевом преводу, може само да буде корисна, а никако штетна. Ако ништа, такве књиге, које искачу својом тематиком из већ утврђеног клишеа (става), могу само да учврсте ону истину коју већ знамо о холокаусту. Истина се никако не може избацити из “равнотеже” лажним аргументима.

Поменута књига је била први део Буљугићевог страдања (током 2010), када му се чак претило отказом, јер се усудио да такне (преведе) дело “забрањеног” аутора. Пошто ниједан издавач није хтео (или смео) да штампа “Мит о холокаусту”, Зоран Буљугић је ту књигу издао о свом трошку. Она је потом, како рекосмо, заплењена и судско-политички забрањена. Иза тога, Буљугић је оштро наступао против владајућег режима, показавши се као бескомпромисан борац у трагању за истином и супротстављању оним друштвеним трендовима који читаву земљу гурају у ковитлац оних нездравих политичких кретања, која директно ничу из криминалног миљеа.

 

Да ли је Буљугић некоме из власти толико додијао, па је тај “дошапнуо” директорки Дванаесте београдске гимназије, да пронађе некакав модус и “елгантно” се ослободи једног “лајавог” професора? Иначе, директорка је, веле, члан СПС-а. И ето, изгледа да је руководилац школе Светлана Миљеновић напокон добила прилику да ефектно оконча један посао? На руку јој је ишао и некакав сукоб међу “синдикалцима”. Kолико је познато, Буљугић је ушао у вербални окршај са две своје колегинице, управо по питању синдикалног организовања.

Међу њима троме (Буљугићем и две колегинице), изгледа, дошло је до озбиљније свађе, па и до размене “тежих” речи и (дис)квалификација. Kо је у свему томе мање или више крив, засад је тешко са сигурношчу рећи, мада има оних који тврде да је у томе предњачио Буљугић, те да је чак и одређење претне слао СМС порукама. Међутим, овде наилазимо на проблем друге природе, који би, можда, могао да укаже с које стране “дува ветар”. Није тајна да је над Буљугићевом главом висило питање отказа као Дамоклов мач још од 2010. године и издавања поменуте књиге, а да је у зону највеће опасности ушао ове године. Ако је слао озбиљне претње колегиницама, тада је то, неспорно, био довољан разлог да се против њега поведе дисциплински поступак и да му се (ако се то покаже као истина) онда уручи отказ.

Kао што рекосмо, дуже од једне године Буљугић је био изложен опасности од спровођења дисциплинског поступка и суспендовања с радног места. Они наставници, који су такву или сличну тортуру прошли, најбоље знају колико је тешко живети у неизвесности, тако да је и лош завршетак бољи од тог нерешеног “пакла” и нека је врста “спасења” и изласка из једног неподношљиво мучног стања.

Напокон, изгледа, директорки Миљеновић је”синуло”. Само јој се (у)казало. Наопаки српски закон, Закон о основама система образовања, дао је право директору да запосленог може да пошаље на ванредни лекарски преглед. Зашто што је такав закон наопак? Закону о образовању или просвети, додата је у наслову бесмислена синтагма “основе система”, а да се ту уопште не зна ни шта је “основа” ни шта је “систем”. Некоме је то, можда, звучало “поетски” (епски, лирски)? Законодавцу или, у великом броју, неуким посланицима Народне скупштине, није уопште пало на памет да се приупитају: а шта да радимо, на пример, ако је директор нездрав? Тако би се могло десити да нездрав шаље здравог на ванредни лекарски преглед, а то се данас, примећујемо, у пракси све чешће догађа.

 

Зоран Буљугић: О српском језику и писму
И ето, да ли је истуна да је директорка, здрава или нездрава (ко би га знао), послала Буљугића на ванредни лекарски преглед, на Институт за медицину рада? Да ли је некаквог договора било с тамошњим психијатром, да овај утврди како је Буљугићево психичко здравље нарушено и да му као таквом (ментално неуравнотеженом) нема места у учионици, не зна се. Ако се погледа да је исти наставник тридесет година радио са децом и да је био способан за посао наставника, како је могуће да човек “скрајне” пред крај своје просветне каријере? Теоретски, мада веома ретко, могуће је да се нешто у човеку откачи, па да више није у стању да собом ваљано управља на радном месту, али то се углавном догађа у почетку каријере.

Видећемо да је пре седам година о истом професору причано сасвим другачије. И данас актуелна заменица директора Дванаесте гимназије, Гордана Павловић, тада је за новине “Политика” изјавила следеће:

“Буљугић је ревностан у раду, нико се никада није жалио на њега, омиљен је и код ученика и код колега и као предавач и као човек. Он је, иначе, и председник синдиката у нашој школи, ради и при Форуму гимназија и активно учествује у припремама реформе која нам предстоји.”

Дакле, када је реч о Буљугићу, превише је отворен напад на њега и предуго је то трајало (седам година), да би се чин његовог упућивања на лекарски преглед могао да прихвати као истинска брига за његово здравље. Уосталом, каква је то брига, ако се, наводно, болестан човек истерује с посла и шаље на улицу? Да ли је директорка, можда, имала некакав лични интерес за давање отказа Зорану Буљугићу и, отуда, гледала на све могуће начине како да га се ратосиља? Наравно, нико не може поуздано да каже да се тако нешто уистину догодило, али то стоји као реална могућност. Сумња те врсте свакако је основана.

И ето, уместо да наставници сваке године имају систематски лекарски преглед, онако како се радило пре тридесет, четрдесет, педесет, па и шездесет година, у школама данас може свако да ради (па и нездрав), јер, након иницијалног здравственог уверења при запошљавању, наставник може бити лекарски прегледан само ванредно. То је лоше из два аспекта, први је тај да се сигурно дешава да људи са озбиљним стеченим психичким проблемима данас раде у српским школама, а други је овај, где се лекарски преглед, евентуално, користи као оружје у рату са “неподобним” наставницима. Тако је могуће да сасвим здрав, вредан и надасве користан наставник буде прогнан из учионице, а да они којима тамо, у здравственом смислу, није место, настављају да раде.

И, уосталом, кога то директор (као лаик) може да пошаље на ванредни лекарски преглед? Kако директор уопште може да процењује наставниково здравље, када за ту врсту посла није квалификован? Из праксе све чешће сазнајемо да поједини директори шаљу на ванредни лекарски преглед оне наставнике са којима су у личном сукобу. То је веома опасан тренд, који ће се, сигурно, временом само појачавати. У просветне установе се ванредни лекарски преглед “увалио” као батина у рукама директора, а поједини несавесни руководиоци школа њоме данас жестоко размахују и тако, индиректно, прете сваком наставнику који их не буде понизно слушао. Тако се на перфидан начин утерује страх у кости запосленима у образовању, јер сама помисао да вас директор може послати на преглед, где би психијатар могао да утврди да “нисте нормални”, изазива константну стрепњу, стрес и “серијску” ноћну мору.

Без обзира на то да ли је судбина професора Буљугића баш онаква како се прича, остаје горак укус у устима, јер сви видимо да се наша земља постепено креће у веома лошем правцу и да почиње да личи на државе из најмрачнијег доба историје, у којима се психијатрија масовно користила за пацификовање оних који нису одани режиму. Таквих случајева, где се људи проглашавају неспособним за рад из психијатријских разлога, данас је све више, као што је све више и оних који се насилно одводе у психијатријске установе, као опасни по околину. То свакако није добар знак, а медији и уопште јавност би на такве случајеве били дужни да без оклевања устану и озбиљније реагују.

Д. Гостељски

корени.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *