Мр Данијел Игрец: Пресуда генералу Младићу – победа злочина над правдом

Поделите:

Судови постоје да би, судећи злочинцима, штитили правду. Само Хашки трибунал постоји да би, штитећи злочин, обесмислио правду.

У тачност горње констатације уверила нас је и (колико срамна и нелегитимна толико и очекивана) пресуда команданту Војске Републике Српске генералу Ратку Младићу.

Херој одбрамбеног рата и човек који се несебично ставио у заштиту легитимних права српског народа уместо у кругу породице и уз највише државне почасти старост је дочекао стрпан у хашку тамницу где му продужена рука англоамеричког интервенционизма суди за злочине које су починили Младићеви ратни противници – управо они које је та иста западна рука финансирала, опремала и свесрдно подржавала у њиховим освајачким походима на српске земље.

У финишу једног монтираног, политичког процеса који су обележиле грубе повреде Младићевих људских и процесних права, мноштво фабрикованих доказа, потплаћених сведока и лажираних исказа и свеприсутна медијска слика о Србима као највећим балканским касапинима форсирана од стране Ал-Џазире и осталих прозападних и происламистичких новинских агенција генерал ВРС мирно и достојанствено примио је речи – „Господине Младићу, осуђујемо вас на доживотну робију„.

Мирно и достојанствено јер зна Младић да ни за шта није крив. Ни он ни било који други неправедно осуђени Србин који се нашао на удару хашких „делитеља правде„. Сви они знају да је ова осуђујућа пресуда, донета у режији судског већа правника који су већ одавно раскрстили са правом и правдом, само још једна у низу одлука које указују на политичку природу Хашког трибунала и потврђују да је он један од симбола бруталне антисрпске пропаганде који доноси пресуде против читавог српског народа.

Генерала који је сачувао Републику Српску и стао у одбрану не само српског народа већ и читаве Европе од најезде исламског радикализма данас је та иста Европа осудила за ратне злочине и злодела против којих се Ратко Младић одлучно борио.

Оптужница, пуна контрадикторности, мањкавости и лажираних доказа о умешаности снага ВРС у злочине (попут измишљене приче о српској кривици за гранатирање Маркала) у потпуности је разобличила одсуство правде у случају Хашког трибунала и показала како је Запад читав систем међународног кривичног правосуђа ставио у службу демонизације и сатанизације једног народа.

Политички конструкт »удруженог злочиначког подухвата«, један квазиправни инструмент чија основаност је оспорена чак и од стране појединих судија Хашког трибунала, послужио је Хашком суду да у својим пресудама међународној јавности подметне једну лажну историју у којој су агресори представљени као жртве, а жртве као агресори. Историју у којој је Србима додељена улога јединих криваца за ратове 90-их иако је све оно што је српски народ чинио у 20. веку била искључиво гола борба за опстанак и одбрана од политике оних који су хтели да му угуше слободу.

 

Читава улога генерала Младића у ратном вихору који је захтавио ове просторе крајем прошлог века била је одбранити српски народ од нових погрома и етничких чишћења, спречити понављање неког новог Јасеновца, Јадовна или Пребиловаца. Спречити брисање вишевековног српског присуства у БиХ у режији оних који су писали Исламску декларацију, оних који су били предводници једне фундаменталне ратнохушкачке идеологије и политике разарања која је у црно завила многе српске, хрватске и муслиманске породице. О томе сведоче и Младићеве речи: „Насупрот ономе што се прича и пише, ја не водим рат против хрватског или муслиманског народа. Водим га против њихових вођа и оних који рат подстичу из иностранства. Поштујем своје непријатеље и не мрзим их. Због тога побеђујем.”

Познато је да је наредбом генерала Ратка Младића преко 30 хиљада муслиманских жена, деце и старих траспортовано на безбедну територију. Реч је о народу који се после бега Насера Орића, а по доласку војске Републике Српске у Сребреницу, сакрио у базу УН-а. Ову чињеницу страни медији најчешће прећуткују, јер она јасно показује да ни о геноциду у Сребреници ни о постојању командне одговорности Ратка Младића за масакре над Муслиманима у БиХ не може бити речи. Ако би код српског генерала заиста постојала геноцидна намера да се биолошки уништи муслиманско становништво да ли би он онда спашавао највиталнији део тог становништва – жене и децу?

Пресуда генералу Младићу донета је већ увелико пре почетка суђења. Она је одавно написана у духу антисрпског наратива и западне политике десрбизације Балкана, чекајући погодан тренутак да угледа светлост дана. Генерала Младића западни мејнстрим медији етикетирали су као хашког осуђеника одмах након издавања оптужнице, газећи тако претпоставку невиности, основни принцип правне државе, принцип за који се говори да је једна од највећих тековина западне цивилизације. Али то је већ постала уобичајена пракса када су Срби у питању. За њихову кривицу је већ довољно да једна ратнопрофитерска НВО којој је до истинских жртава рата стало колико и до лањског снега упери прст у српски народ и затражи његово санкционисање. Хашка „правда“ јој одмах излази у сусрет како би памети дозвала „варварске и непослушне“ Србе.

Пресуда генералу Младићу производ је селективности међународног правосуђа и доказ да Запад према Србији води отворену политику двоструких стандарда. То је политика која ослобађа џелате попут Орића, Маркача и Харадинаја, а часне српске команданте шаље у тамнице.

Кроз месец дана хашки (злочиначки) суд затвара своја врата. Оно по чему ћемо га памтити није промоција правде већ учешће у покушајима укидања Републике Српске, делегитимизацији историјске државности српског народа и афирмацији злочина као пожељног средства у западној политици уситњавања српског етничког простора.

Хашке пресуде остаће упамћене као пресуде које су уместо расветљавању истине и процесуирању истинских злочинаца допринеле стварању једне изопачене слике о Србима као највећим балканским зликовцима и одржавању хистеричне атмосфере србофобије у западним друштвима. Оне су у живот вратиле одавно забрањени принцип колективне одговорности, који је непознат савременим системима кривичног права. Оне су увек служиле као оправдање за НАТО агресију на СРЈ и Републику Српску и биле инструмент за вршење притисака на Београд да се дистанцира од  своје „великосрпске прошлости“ и политике подршке српском народу у Босни и Херцеговини.

Али као што наш народ воли да каже, „ничија није до зоре горела“. Па тако неће ни последице хашке тираније бити вечне и непромењиве. Геополитичка слика света се убрзано мења, моћ оних који подржавају антисрпску хашку парадигму наставља да упада, а паралелно са тиме ће упадати и значај самих хашких пресуда. Кад тад оне ће се наћи у процесу ревизије и поништења, а правда за српске жртве коначно ће угледати светлост дана.

Име Ратка Младића остаће у српској историји уписано златним словима. Докле год будемо неговали памћење о херојским подвизима генерала Младића дотле ће живети и Република Српска и Србија, дотле ће живети и нада у њихово коначно уједињење.

Није злочинац онај који се борио против хорди Насера Орића. Он је симбол части, непоклека и слободе. Он је браниоц српског народа.

 

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *