Дубровачка република 1991.

Поделите:

Дубровачка република била је међународно непризната држава коју је крајем 1991. године у Цавтату прогласила група дубровачких и далматинских Срба окупљена око Покрета за Дубровачку републику на челу са јавним тужиоцем из овог града, Александаром Ацом Аполониом.

Ова самопроглашена држава је истакла претензије на територију некадашње Дубровачке републике која се протезала од Неума до Превлаке, а била би у саставу неке нове Југославије. Држава је фактички престала да постоји после повлачења ЈНА са дубровачког ратишта 4. маја 1992. године.

ДАВНА ИСТОРИЈА

Након разарања Епидаура (античког Цавтата), почетком 7. века у уже језгро данашњег Дубровника стижу романске избеглице које оснивају насеље Рагуза. У њиховом залеђу, али и уз саму обалу насељавају се србска племена која уз ово насеље оснивају своје названо по дубокој храстовој шуми Дубрава.

Уски мочварни канал који је делио два насеља, насут је током 10. века, а цео град је опасан зидинама, тако је град уједињен, а касније ће превагнути име Дубровник. Од свог оснивања, па све до 12. века, Дубровник је улазио у састав византијских тема. Након пада Цариграда 1204. Дубровчани признају власт Венеције, али успевају задржавати широку аутономију.

Успоном србских кнежевина Захумља, Травуније, Рашке, те Дукље и Босне, Дубровник постаје град-република и најзначајнији трговачки центар на источном Јадрану. Након пораза Млечана од стране Угарске 1358. град се развија у самосталну републику, која ће постојати све до 1806. када ће је заузети Наполеонове снаге и 1808. припојити новоствореним Илирским провинцијама.

Поразом Наполеонове Француске, сходно одлуци Бечког конгреса 1815. године, територија некадашње Дубровачке републике је припојена Аустријском царству. Србске новине у Дубровнику су излазиле 1840-их година, уредник је био Ђорђе Николајевић. Познати дубровачки Срби крајем 19. века били су Медо Пуцић и Матија Бан, који нису крили своје србско порекло. Поред њих ту су и: Стjепан Скурла, Перо Будмани, Коста Воjновић, Јово Лаиновић, Нико Бошковић…

НОВИЈА ИСТОРИЈА

Хазбурзи су држали чврсто Дубровник у својим рукама, прогањајући србске народне прваке и виђеније људе и пре самог почетка Првог светског рата 1914.

У саставу Бечке царевине Дубровник са околином остаје све до њеног распада крајем 1918. године. Италијански језик постаје службени језик Дубровника, па деловање илирског покрета, а касније и србског католичког покрета наилази на јак одјек у дубровачком грађанству.

Пред крај Првог светског рата, 20. новембра 1918. у град су стигли први одреди србске краљевске војске, након чега је Дубровник прикључен новоформираној Краљевини СХС, у којој ће остати све до Априлског рата 1941. Током периода између два светска рата, забрањује национално изјашњавање Дубровчана (?!) а 1939. Дубровник из окриља Зетске бановине, прелази под управу новоформиране Бановине Хрватске.

Током Другог светског рата, за управу над градом се борило чак пет армија: немачка, италијанска, усташка, четничка и с краја 1944. и партизанска. Немачке снаге улазе у небрањени Дубровник 17. априла 1941. а одмах за њима и италијанске снаге. Италијани су ту остали до капитулације фашистичке Италије 13. септембра 1943. а ратне јединице Вермархта до октобра 1944. када су прогнани од јединица НОВЈ.

У периоду 1941-1945 су почињени многи злочини, најпре усташки злочини над Србима и Јеврејима, а затим и комунистички злочини над „сумњивим елементима“, док усташки командант Иво Ројница бежи у Аргентину, преко пацовских канала које је организовао Ватикан..

У социјалистичкој Југославији Дубровник постаје део СР Хрватске, а нове власти након 1945. досељавају неколико хиљада колониста из руралних делова западне Херцеговине (углавном усташког порекла) како би „пролетизирале град“, јер је град важио за „буржујско легло“. Такође, као и свуда у национално мешовитим срединама, комунистичке власти су забрањивале да се јавно прича о злочинима над Србима.

Након Хрватског прољећа 1971-1972 ово досељавање постаје организованије и масовније, што значајно мења демографску и националну слику општине. То изазива сукоб староседелаца и колониста, који постаје знатно видљивији почетком 1990-их, када је започео и грађански рат и распад СФРЈ.

Коначно, након рата, пописне комисије и званично добијају задатак да сви католици србско-хрватског порекла, без обзира на њихов национални став, буду пописани као Хрвати. Овим репресијама се практично завршава национална прекомпозиција католичких Срба у корист Хрвата.

Република Хрватска се 1992. проглашава наследницом СР Хрватске, а савезне власти не признају ову одлуку и задржавају јединице Југословенске народне армије (ЈНА) на делу њене територије, укључујући и један део Дубровачке општине.

Почетком 1990-их година са увођењем вишестраначког парламентаризма на простору Југославије, у Дубровнику се формирају нове политичке партије. Њихова идеологија је била разнолика, од проусташког ХДЗ-а Фрање Туђмана, који са симпатијама гледа на усташке злочинце и НДХ (1941-1945), до аутономашких и сепаратистичких идеја Покрета за Дубровачку републику који оживљавају идеје о Дубровачкој републици, налик на савремени Монако, Сан Марино или Хонгконг, одбацујући наметнуту хрватску националну идеологију.

На првим одржаним изборима у априлу 1990. године, странка ХДЗ, на нерегуларан начин осваја 39% гласова у Дубровнику, али због компликоване и сумњиве изборне процедуре, у Сабор Хрватске шаље 3 од 4 могућа заступника из овог града. Због ових изборних мањкавости, јавља се незадовољство код опозиције. На сличан начин, ова странка осваја власт у целој Хрватској.

Нове власти до децембра 1990. мењају устав, име и симболе државе, а до јануара 1991. успевају незаконито наоружати и добар део свога чланства (афера Шпегељ). У априлу 1991. власти су незаконито формирале главнину, а до маја и комплет незаконито паравојне јединице од 100.000 наоружаних припадника названу Збор народне гарде.

Дубровачко ратиште

Како Дубровник пре рата није имао војних објеката (касарне), ЗНГ за ове потребе користи неке дубровачке хотеле. Од 12. септембра 1991. хрватске паравојне снаге покрећу организоване нападе на ЈНА на простору целе Хрватске. Снаге ЗНГ нападају јединице Југославенске Народне Армије и у Херцеговини (Посушје, Лијевно и коначно Требиње).

Након ових напада команда ЈНА покреће противфанзиву из Требиња и Црне Горе. За неколико следећих дана ЈНА заузима Чилипе и Цавтат, а 24. октобра 1991. извршен је поморски десант на Купаре. Месец дана након тога, заузима и Мокошицу, предграђе Дубровника. Половином новембра 1991. ратна морнарица ЈНА се повлачи са обала средње ка јужној Далмацији и ту у околини Дубровника ће остати све до почетка маја 1992. године. За то време ЈРМ ограничава сву пловидбу према граду, што ће касније бити у хрватским медијима названо блокада Дубровника.

Након ове офанзиве, Сабор Хрватске и влада Словеније, проглашавају независност 8. октобра 1991. и траже међународно признање, као и повлачење ЈНА из ових република. Неке владе земаља западне Европе најављују признања и отворену подршку сецесионистима, а медији ових земаља, извештавају о „варварском разарању града од стране ЈНА“, изостављајући запажањима посматрача УН-а, да су мета напада Југословенске војске углавном они хотели и објекти које хрватска паравојска користи као војне (кровови хотела, болница и других јавних установа, чак и оних у старом језгу града).

Због овакве медијске слике, владе многих земаља оптужују Србију и Црну Гору за рат у Хрватској и захтевају хитан прекид борби око Дубровника. Југословенска страна 23. новембра 1991. у Женеви, прихвата повлачење војске из касарни Хрватске, а војску северно од Дубровника премешта у требињску општину. Четири дана касније, Савет безбедности УН доноси одлуку о упућивању мировниг снага Унпрофор у СР Хрватску. Борбе се обнављају 6. децембра 1991. када у граду страда 14 лица, након чега се поново успоставља примирје све до коначног повлачења ЈНА са овог подручја.

У својој пропагандној машинерији лажи, хрватске снаге су користили паљење гума за возила у старом граду Дубровнику, које су издалека снимали камерама. Па је то у страним медијима представљено као гранатирање културно-историјских споменика од снага ЈНА.

Обнављање Дубровачке републике

Идеја о обнављању Дубровачке републике, од њеног гашења, практично никад није замрла. Она је временом само мењала форму свог деловања кроз културне, политичке, аутономашке и на крају националне идеје. Тако се током аустријске владавине, у знак отпора туђинској власти, јављају културолошки покрети Дубровчана, видљиви кроз деловање најпре илирског, а онда и србског покрета. Из ових покрета се рађа и прва народна партија – србска народна странка, која ће дуго владати градом.
 
Почетком 1990-их година са увођењем вишестраначког парламентаризма на простору Југославије, у Дубровнику поново оживљавају аутономашке, па и сепаратистичке идеје о Дубровачкој републици, налик на савремени Монако, Сан Марино или Хонгконг. Припадници ових идеја одбацују наметнуту хрватску националну идеологију и себе виде као југословенски (Странка Југословена) или дубровачки родољуби, а неретко своју идеологију наслањају и на великосрбску идеју уједињења. Неколико оваквих удружења, политичких или културних покрета грађана се почетком 1991. окупља око Покрета за Дубровачку републику, који све јасније износи свој захтев за политичком аутономијом Дубровника.

Сукоб хрватских сепаратиста и југословенских федералиста, аутономаши су схватили као добру прилику да обнове своју републику, која би касније могла приступити некој новој Југославији.

Дубровачка република проглашена је званично 24. новембра 1991. у Цавтату. На овом скупу успостављено је Мало вијеће Дубровачке републике као орган власти Републике. Вијеће је имало 12 чланова, међу којима су били Александар Аполонио, Иво Ланг, Миро Братош, Мирко Вујачић, Блажо Злопаша и Угљеша Јовић. Скупу је присуствовао већи број грађана из Дубровника, Цавтата, Конавала, Млина и Купара. Том приликом, учесницима скупа, као и окупљеним грађанима обратио се новоизабрани премјер самопроглашене републике Александар Ацо Аполонио:

„Ми уживамо овдје слободу. А Југословенска народна армија никада није била окупаторска сила, како фашистичке и усташке власти покушавају да је оцрне. Она нам овдје гарантује слободан живот и услове да властитим напорима оправљамо оно што је ратом порушено. Идеја за формирање Републике Дубровник, живи одавно, али није смјела да се слободно изражава. Она тражи једно сасвим друго уређење и од онога које су Дубровчани имали од 1944. а поготово од овога у посљедњим годинама. Више се нећемо наћи у ситуацији, да нам увозе ратове, да нам увозе хорде, да нам увозе мржњу. Дошло је вријеме да подигнемо главе, да кажемо да дубровачки крај и град припадају Дубровнику.”

Деловање и пропаст Републике

Идеја аутономашког покрета била је одвајање бивше Општине Дубровник, а сада Дубровачке републике од Хрватске, међународна заштита и међународно признање државе, те касније, њен улазак у састав неке нове, будуће југословенске федерације са другим републикама бивше СФРЈ које то желе. Било је и идеја о формирању прве бесцаринске зоне у јужној Европи.

Након формирања нових власти, очекивана подршка других федералних јединица бивше Југославије, па чак и Србије је изостала. Влада СР Србије никад није давала никакве изјаве у прилог власти самопроглашене републике, нити је укључивала Дубровачку републику у своје политичке дискусије. Једина отворена подршка властима републике стигла је од лидера СРС – Војислава Шешеља, као и првог председника Србске Републике Босне и Херцеговине – Радована Караџића.

Деловање Малог вијећа на простору територија под контролом ЈНА било је симболично, јер је стварна полицијска и судска власт била у рукама југословенске војске. Ипак, значај деловања ових власти лежи у њиховом покушају нормализације цивилног живота на овим територијама. Утицај странке СРС и њеног лидера на простору Дубровника био незнатан, критичари аутономашког покрета у Дубровнику, најчешће злонамерно повезују ова два покрета, као и улогу ЈНА на Мало вијеће Републике.

На иницијативу Немачке, европске земље признају Хрватску и Словенију 15. јануара 1992. године, а почетком априла, ЈНА креће са повлачењем свих својих јединица са Дубровачког ратишта, и са простора Босне и Херцеговине.

Повлачењем југословенске војске са овог подручја, у страху од хрватског реваншизма, аутономаши одлучују да распусте Мало вијеће и да заједно са војском привремено напусте Дубровачку регију. Овим чином, самопроглашена Република се фактички угасила. Заједно са војском из овог подручја се повлачи и неколико хиљада цивила (неке процене говоре о преко 15.000 избеглица), махом симпатизера Републике, док унутар општине и остатку Хрватске бива расејано додатних 25.000 Дубровчана.

Аутономашки покрет након слома

Након краха републике, плашећи се одмазде, већи део њених симпатизера је избегао са подручја Хрватске. Вођа аутономашког покрета и први премјер Републике, Александар Ацо Аполонио избегао је у Београд, где је живео све до своје смрти. Због својих политичких ставова о аутономији Аполонио је у Хрватској већ почетком 1990-их осуђен на чак 12 година затвора, што је очигледно требало да буде пример за друге следбенике сличних идеја. Због проглашења републике, Аполинио, Иво Ланг и други су додатно прогањани и осуђивањи, а њихово блаћене чак и у јавним медијима је настављено и касније.

Након пропасти Републике, хрватски шовинизам јача на овом подручју, а на мети су му често бивши симпатизери Републике. Хрватске власти 1990-их рехабилитују усташки покрет, а вођу дубровачких усташа Иву Ројницу, који се након 1945. иако на смрт осуђен због ратних злочина, скрасио у Аргентини, најпре именују за амбасадора у овој земљи, а затим га и награђују орденом Кнеза Бранимира. Такође, у мају 2002. године на периферији Дубровника отворен је мост који носи назив по контроверзном председнику Хрватске – Мост Фрање Туђмана, вођу удруженог злочиначког подухвата, за прогон Срба са подручија Хрватске и Босне и Херецеговине.

Због нарастајућег хрватског шовинизма, као и због економског назадовања града, током 2000-их у Дубровнику поново оживљавају аутономашке идеје. У граду и жупанији (која покрива предратну дубровачку општину) делује неколико странака које се залажу за ове идеје, а подршку имају и од избеглих симпатизера за обнављање републике. Осим ових аутономашких странака, у граду и избеглиштву, делују бројне организације које се залажу за давање већих регионалних овлаштења Дубровачкој жупанији.

 

Извор: zlocininadsrbima.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *