МИЛИЦА КРАЉ: Јован Дучић – КНЕЗ СРПСКИХ ПЕСНИКА

Поделите:

 Јован Дучић. Лирика. 1943.

Међ маслинасто- зеленкастим корицама, у потпуности сачувана, неизбледела, без икаквих гробљанске мемле, 22 песме на 55 страна ( Човек говори Богу, Семе, Пут, Побожна песма, Сунце, Слутње, Песма, Богу, Гозба, Натпис, Сенка, Јесења песма, Коб, Пустиња, Ноћ, Песма Хришћанско пролеће, Тајна Путник, Звезде, Повратак, Химера).     Изашла на сам дан његове смрти. Уз напомену:«Ова књига је штампана у ограниченом броју примерака да се рукопис не би затурио приликом данашњег рата. Ове досад нештампане песме спадају у циклус « Вечерње песме» у I књизи Сабраних дела.“

(Лирика је репликована у оригиналу на Благовијести 1998.године.)

Изнад песника у смрти  и живе књиге на његовим грудима –  само Натпис:

    С мора на чијој црној плочи

    Сва мирна сунца седају,

    До на брег смрти, с кога очи

    На оба света гледају – //

    Понор по понор, где год сину

    С небеске светле чистине…

    Док путић једном најзад мину

    Имеђу сна и истине.

    Вај, ништа више да не прене

    Тај пухор сна и замора,

    пењи се тихо, зимзелене,

    Уз плочу бледог мрамора.

 

Ни слутио није господствени Јован Дучић, зачетник српске модерне лирике, да ће на свој коначни спокој чекати пола века(као и Растко Петровић, Слобoдан Јовановић…)како би се животни круг затворио у родној Херцеговини, живом врелу српског језика.

 

Стручак милодува

 

Страсно и занесено певао је Љубав – Жену… Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна / Моја реч у шуму; мој корак, и блудња; / Само си лепота колико си тајна; / И само истина колико си жудња… )Отаџбину (… Још си уз нас , света мајко, коју муче; / Све су твоје муње у мачева севу, / Све у нашој крви твоеј реке хуче, / Сви ветир у нашем осветничком гневу … )Бога (… Никад се нисам на Те бацио каменом, / НИти у своме духу Твој сјај одрицао; / И Свој путпређох цео са Твојим знаменом, / Свугде сам Тебе звао и свуд Те клицао… )

Певао је са светле небеске чистине(…) светлећим буктињама у тмини, осветливши и узневши у сфере високе етичности и естетике српски духовни простор.

И српско страдање и српску патњу и српске жртве. Политички идеолози му нису опростили толику љубав према Роду ни националну самосвест.

Нису му опростили објављивање песама, студија, есеја и политичких расправа у Американском Срборбрану, ни : Верујем у Бога и у Српство!

И зато је пуних 57 година његов први гроб чекао да добије дозволу и врати се у своју Херцеговину- Роду своме. Јер:  Све што се родило на једно тлу носи боју и атмосферу тла на коме се родило- писао је Кнез Српских Песника.

Усамљеник, који је говорио да је византијског, кнежевског порекла, са титулом Дука. Први Србин који је постављен за амбасадора. Који је у свим приликама  истицао љубав према Требињу, према васцелом Српству:

“Отаџбина није тло, ни племе ни језик, него колективни дух једног народа.!“)

И још: Нема великог књижевног дела које није поникло из бола.

Најфаталнији и највећи мотиви живота и уметности : Бог, Љубав и Смрт Дучић је написао великим словима, наглашавајући тиме њихови суштину: « Бог је све оно чиме је човекова душа везана за природу и њене тајне»; Љубав – све оно « што нас везује за ствари и бића, у једној неизмерној лепоти атракције и снаге»; Смрт- слутња у коначном циљу, и свака горчина и неизвесност на нашем проласку кроз мистерије живота.

У тестаменту је оставио налог: « Треба ме сахранити у Требињу, одмах после смрти, у гробници коју ћу претходно сама направити, али нипошто у гробљу него на врх каквог мањег брда у околини са великим гранитом из Јабланице ( дебели блок 60 см висок, 1, 20 см широк и 2, 50 дуг ) са јединим натисом урезаним:  »Јован Дучић, песник.»      Написан 15. јула 1941. у почетку рата, Дучићев тестамент садржи и ову опомену:

« Молим…пријатеље да са љубављу поступе при извршењу овог тестамента једног српског патриоте, којем је у задњем часу лебдио пред очима тешки положај Српства  у збрци појмова и противуречних идеја у којима се оно налази овог момента.»

 

Верујем у Бога и у Српствo

 

У време анексионе кризе, Дучић је одлучно и  ватрено уз своје Херцеговце, а балкански и светски ратови га надахњују да стврои неколико врхунаца родољубиве поезије. Инспирисан непосредним догађајима он овај жанр подиже на метафизички ниво размишљања о смислу историје и националног бића. Оглашава се на целој страници Политке:

    « Београђани, дођите сви на велики народни митнг, дођите и мало и велико; дођите и ви очеви и ви децо; крените се и ви бони из постеље; понесите и ви мајке одојчад на грудима; дођите сви: данас ћемо изјавити да смо готови пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се сами себе и,  својих живота и својих имања, своје слободе, пре него што ћемо дозволити  даље потчињавање нашег племена; пре него што ћемо дозоволити  да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део  меса са нашега раскрвављенога тела… «
Шта би велики и брижни господин Јован Дучић рекао на ововремено комадање Српског раскрвављеног тела, на ововеко пресуђивање и осуђивање српског народа,  под покровитељством оног Запада чијој је напредној културној мисли био окренут?

Шта би још кнез српских песника говорио о дешавањима у Босни, у оној земљи коју је овековечио истоименим стиховима:

   

    А у твом су небу све молитве наше

    О вечна предстражи и слави и плачу

    Чиста Божја капљо из заветне чаше

    Светло наше слово писано на мачу!

 

(Иначе песма „Босна“први пут је објављена тек јануара 1993.године у крагујевачком часопису“Кораци“)

Српска поезија имала је већих мислилаца, пише Јован Скерлић 1909., на пример, Јована Поповић(1806-1856) и црногорског владику Петра  Петровића Његоша(1813-1851);плодинијих и свестранијих песника, као Змаја Јована Јовановића(1833-1904), најпопуларнијег нашег писца;имала је таквих песника који снажније понесу, дирну, какав је Ђура Јакшић(1832-1878),  –  још префињенијих и привлачнијих као што је Војислав Илић. Али највећи мајстор у савременој српској поезији остаје, и поред свега, несумњиво Јован Дучић.

Перо Слијепчевић истиче следеће“Јован Дучић подсећа на оног митског краља Мидаса који је био уклет да претвара у злато све чега се дотакне. Његов став у животу био је у толикој мери естетски да је, излазећи из његових руку, блистао сваки стих, свака песма, свака тема.“

У посвети своје књиге Приповетке које му шаље из Берлина, Иво Абдрић пише:“Драго господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово:

Ваше дело је постало својина једног народа;вашим именом се заклињу покољења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нарашатаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.

Од увек сам хтео да вам кажем ово.

Ваш искрени поштовалац Иво Андрић“

 

И сја ореол вечни и нови

 

Дучић је рођен 5. фебруара у Хрупјелима, односно Подгливљу 1874. Овај датум је споран, јер се још као датуми Дучићевог рођења наводе: 1871. и 1872. година.

Дучићев отац Андрија био је трговац; Дучићева мајка Јока имала је у првом браку са Шћепаном Глоговцем двоје деце.

У сомборском Голубу 1886. Дучић је  са само 12 година објавио своју прву песму Самохрана мајка, а затим песме објављује и у Невену, Босанској вили и Новој Зети.  Први разред Учитељске школе уписује у Сарајеву 1890/91. После две године запослио се у Бијељини као учитељ у српској основној школи. Песме објављује у Сарајеву, Новом Саду и Панчеву.

Због песама Ој Босно и Отаџбина оптпуштен је из службе уз « забрану обављања учитељске службе на српским школама у Босни и и Херцеговини.“ После протеривања запослио се као учитељ у манастиру Житомислић. Касније је био учитељ у Мостару и активни сардник друштва Гусле.

Са сарадницима покреће у Мостару Зору, лист за забаву, поуку и књижевност. Био је сарадник и преводилац ( Пушкин, Љермонтов, Доде, Хајне, Мериме), а са Алеском Шантићем и уредник у листу. Три године касније ухапшен је и удаљен из школе.Уз помоћ пријатеља, 1899) одлази у Женеву на студије књижевности и филозофије. Потпору ће му касније дати српска влада.

У Паризу се 1899. упознаје са Миланом Ракићем.

Књигу Пјесме( Јадрански сонети, циклус Леили, Моја пјесма, Јесење елегије, Венецијанске вечери, Моја отаџбина) објављује у издању Зоре. Књигу ће поздравити Јован Скерлић и за новог песника рећи да је « најбољи млади лиричар у нашој књижевности.»

У београдском народном позоришту изведена је Дучићева драма Крунисање Душаново, а у Берлину је објављен превод његове поезије на немачки језик. Студије које су се одужиле завршава 1907. Преко приајтеља из Српског књижевног гласника добија посао писара у Министарству иностраних дела.

Службује  у Посланству у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Будимпешти. Дописни члан Српске краљевске академије постаје 1924. године. Свом завичају, свом милом Требињу дарује споменик Његошу ( 1934) рад Томе Росандића. Годину дана касније његов завичај добија још један дар: мермерне кипове, три камене чесме, као и две спомен- плоче. Постављен је за посланика у Мадриду и Лисабону 1940. године, а само годину дана касније када Шпанија успоставља дипломатске односе са НДХ, Дучић одлази из  Мадрида, напушта дипломатску службу и настањује се у граду Гери у Индијани код рођака Михајла Дучића

У издању Американског Србобрана објављује монографију о грофу Сави Владисављевићу рагузинском, свом претку.

 

Три Дучићеве сахране

 

Почетком априла 1943. Дучић се разболео ( шпанска грозница), потом добија запаљење плућа,а 7. априла, на Благовести умире.

У суботу, 10. априла 1943, после опела његово тело положено је у спремиште Calvary гробља у Герију. Опелу које  је извршено у српско-православној цркви Светог Саве у Герију, началствовао је Америчко – канадски Епископ г. Дионисије.

На одар је положен и венац у име Њ. В. Краља, са натписом: Јовану Дучићу – Петар II.

Венац је био од ловоровог лишћа са палмовим гранама, док је на широкој тамноплавој траци утиснут од позлаћених слова натпис исписан ћирилским словима. Сем овог венца и још једног мањег од породице, на одар нису полагани ни венци ни цвеће, јер је то била песникова жеља.  Молио је оне који би га хтели цвећем даривати, када буде кретао богу на истину, да место цвећа њему – обдаре српску сирочад, које ће после овог рата и онако бити много, или пак да положе у фонд генерала Михаиловића за његове четнике, за које је имао нарочито поштовање и невероватно дивљење.

Штампа  и страна и наша, осврнула се на смрт Дучића, левичари су га нападали, а и хрватска штампа. Разлог тих напада био је Дучићев некомпромисни став, који је он испољавао после извршеног покоља српског народа у Хрватској , Далмацији, Босни и Херцеговини од стране оног дела Хрвата, који је ово с предумишљајем вршио, у правцу истребљења нашег племена у тим крајевима. Његове песме Врбас, Молитва и Босна исписују српску голготу страдања.

Песникови земни остаци пренети су 13. септембра 1946. у порту српског манастира Св. Саве у Либертвилу. Била је то друга Дучићева, сахрана.

А тек 22. октобра 2000. пуних 57 година након смрти Дучић је из Либертвила кренуо у своју отаџбину преко Москве(због санкција), Београда ( Саборне цркве) где је коначио, и Подгорице ( Храм Христовог Васкрсења), заставши подно Острога, и према Никшићу  – стигао у своје « мило Требиње»  на Црквини, у крипти манастира Грачаница.

Одбором за пренос Дучићевих земних остатака председавао је Његова светост патријарх српски господин Павле.

И тек је тада у Повратку нашао коначни смирај:

 

Кад мој прах, Творче, мирно пређе /

        u грумен глине ужежене, /

        тад неће бити више међе/

        Између тебе и измеђ мене.

 

    Метнувши цвет сунцокрета(сва жарка сунца овог света) на његов споменик у требињском парку, уочи Дучићевих вечери поезије, 2001.године, у магновењу сам уснила и ретке који следе:

 

ДУЧИЋ:НАТПИС

пењи се тихо зимзелене

кроз тиху плавет благога јутра

кроз бону тугу и(о)помене

крвнику кога љуби жртва

 

пењи се тихо зимзелене

уз стрму стазу до Итаке

уплети песму кроз просеве

да чува тројство свете раке

 

пењи се тихо зимзелене

вазнетог трена буди весник

Лирика – окце васељене

И Јован Дучић – Песник!

 

 

МИЛИЦА КРАЉ
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *