Срби умеју да живе и умеју да умру

Поделите:

ао млада лекарка, Енглескиња Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Енглеску како би се се пријавила у добровољце. Ступила је одмах у једну од јединица Шкотских женских болница (Skottish Women’s Hospitals) која је назив добила у част Единбурга одакле је иницијатива потекла, најпре стационирану на терену централне Србије, на чијем челу је била докторка Елеонор Салто.

Тако се нашла међу стотинама лекара и сестара који су самоиницијативно долазили и из Француске, Велике Британије, Русије, Канаде, Грчке, Данске, Аустралије и Новог Зеланда, да би у лето 1915. године у Србији било око 600 медицинског особља из савезничких земаља.

Више од три деценије касније, при крају живота пуног доживљаја и постигнућа, др Вејкфилд је још увек живо памтила ратну епизоду епидемије пегавца у Србији – страшну зиму 1915. године пред Божић у Крагујевцу, ужасну прљавштину, патње пацијената који су лежали и по двојица у кревету – сви заједно и они оболели од дизентерије, пегавца и повратне грознице, док њене речи бележи Моника Крипнер и сама болничарка добровољац из Аустралије у својој књизи „Жене у рату – Србија 1914-1918”

„Било је мало огрева, вода је стално нестајала, а хране није било довољно. Издржали смо први налет епидемије негујући своје пацијенте даноноћно, што је проузроковало у неколико наредних недеља умирање чланица јединице, сестара Луизе Џордан и госпођице Меџ Нил Фрејзер”, причала је Вејкфилдова.

У условима који су владали у Србији, пегавац је по ономе што је забележила Кипнер, често имао и  компликације са тешким запаљењем плућа и нарочито код рањеника гангрене. Многи од њих су патили и од промрзлина, а ампутација удова била једне од најчешћих операција у српским болницама. Тужни призори бивших војника без једне, а често и без обе ноге, који су се могли срести по српским селима после примирја, били су језовито сведочанство о тим драстичним хируршким захватима у ратним условима”, пише у својој књизи Крипнер, а онда је и тифус почео немилосрдно да коси.

„С обзиром на толике патње око нас нисмо могле очекивати посебну пажњу и удобност када бисмо се разболеле. Чиниле смо једна за другу шта смо могле, али наша главна обавеза била је она према Србима. А они су феноменалан народ – чврсти, снажни, издржљиви и када оболе пуни поверења и не жале се. То су идеални пацијенти. Једино око чега се нисмо слагали био је свеж ваздух. Из неког необјашњивог разлога ти војници са села мрзели су свеж ваздух, па се чак и плашили проветравања. Стално смо водиле борбу да отворимо прозоре и ослободимо се страшне загушљивости, коју су сви они волели. Али Срби су храбар народ – они умеју да живе и умеју да умру. Заиста смо их волеле, говорила је у перо Френсис Вејкфилд не пропуштајући да помене легендарну љубав између најчувеније међу њима, пионирке иницијативе да се од женских хуманитарних организација формирају женске покретне болнице, лекарке Елси Инглис и Срба. „Они су били народ драг њеном срцу – храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања, ’џентлмени по природи’, звала их је и обожавала их”, причала је Вејкфилдова.

Српски војници не само да су били дубоко захвални тој нежној марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било наjтеже него су били очарани њеним једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је зрачила.

 

Политика
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *