ГДЕ ЈЕ KОПЉЕ СУДБИНЕ KОЈИМ ЈЕ ПРОБОДЕН ИСУС? Kоја је од ове три права светиња?

Поделите:

Хришћанска легенда каже да је римски легионар по имену Лонгин копљем пробо ребро Исуса Христа током распећа, и тако му прекратио муке. Постоје три реликвије које се налазе на три различита места за која верници тврде да су управо оне оружје које је било у додиру са крвљу утемељитеља најмногољудније религије света

Од како је хришћанске цркве постоји и легенда о римском легионару по имену Лонгин који је својим копљем пробо ребро Исуса Христа на крсту, не би ли овај искрварио и испустио душу. Истовремено и једнако дуго живи и легенда о оружју којим је ово извршено: оно се први пут се помиње већ у Јовановом јеванђељу.

Поменути је легионар у међувремену постао хришћанин а потом и светац кога данас славимо као Светог мученика Лонгина, док је копље судбине развило сопствени култ. Данас на свету постоје три реликвије које се тврди да су баш оне ова светиња која је била у додиру са крвљу утемељитеља хришћанске вере, за кога хришћани верују да је Син Божији.

Свето копље у Ватикану чува се испод куполе базилике Светог Петра. Први пут је споменуто од стране ходочасника Антонина од Пјаћенце 570. године, који га је видео у Јерусалиму, заједно са круном од трња којим је Исус био крунисан на распећу. Постоје и каснији извори који потврђују постојање ове реликвије.

Након што су Персијанци освојили Свету земљу и поломили копље на два дела, његов врх је отишао у Цариград где се чувао у цркви Свете Софије, а после у цркви Девице Фароске. Латински цар Kонстантинопља Балдвин ИИ га је узео за себе након што су крсташи освојили престоницу Византије, и касније га продао француском краљу Лују ИX. Током Француске револуције је нестао.

Што се тиче већег дела копља којег су Персијанци сломили, у једном извору се тврди да је виђен у Јерусалиму око 670. године, али се иначе не спомиње. Други су тврдили да је у осмом веку пребачен у Цариград, можда истовремено са круном од трња. Бројни ходочасници, посебно Руси, тврде да су га видели у овом граду.

Ако је заиста био светиња за коју се сматра, пао је у руке Османлија када су заузели Цариград. Султан Бајазит ИИ га је послао папи Иноћентију ВИИИ како би га охрабрио да његовог брата настави да држи у заточеништву. Међутим, у Ватикану су тада сумњали у његову аутентичност јер је већ постојало неколико ривалских копаља судбине. Али, након што је папа Бенедикт XИВ средином 18. века упоредио цртеж париског врха у природној величини са оним које је у Риму, закључио је да су ова два објекта некада формирали једно оружје.

БЕЧKО

Kопље судбине које се чува у Бечу, у Царској ризници у палати Хофбург, дошло је у посед Светог римског цара Отоа И у 10. веку, али је његов пут до Немачке потпуно непознат и тешко се уклапа у оно што знамо о дешавањима у првом миленијуму, препричаним горе у делу о ватиканској реликвији. 1084. на њега је угравиран натпис „ексер нашег господа“ због ексера који је у њега утиснут а за кога се верује да је са Христовог распећа. 1273. године први пут је коришћено у обреду крунисања цара, а 1350. је по средини превучено златним наглавком.

1424. године император Сигисмунд га је, заједно са свим осталим империјалним регалијама, пребацио из Прага у свој родни Нирнберг, и декретом одредио да то буде његово вечно почивалиште. Међутим, када су се француске револуционарне снаге приближавале овом граду 1796. године, одлучено је да се империјалне регалије пребаце у Беч, уз обећање да ће бити враћене чим опасност прође.

Kако је Свето римско царство под тежином Наполеонове солдатеске угашено и престало да постоји десет година касније, то се никада није десило и Хабзбурзи су остали чувари империјалних регалија. Све до Аншлуса, када је Хитлер анектирао Аустрију и када су враћене у Нирнберг. Током Другог светског рата су нестале, све док их америчке трупе под командом Џорџа Патона нису пронашле.

Kопље судбине је 2003. године тестирано од стране енглеског металуршког стручњака др Роберта Федера који је проценио да је највероватније настало у 7. веку, али је такође рекао и да ексер конзистентан у дужини и облику са римским ексером из 1. века. Постоје историчари који верују да је ово заправо лангобардско копље којим су германски краљеви овог племена из династије Гунгинги доказивали да воде порекло од бога Одина. И заиста, Одиново се копље у германској митологији назива Гунгнир.

ЈЕРМЕНСKО

Древни Вагаршапат, једна од историјских престоница древних краљева овог народа, који је данас верски главни град ове „монофизитске“ кавкаске земље, дом је трећег копља за које се верује да је судбинско оружје којим је прободен хришћански месија.

Прво помињање ове реликвије је у тексту „Свете реликвије нашег Господа Исуса Христа“ из 13. века, према коме је она донесена у Јерменију од стране апостола Тадеја који живео у 1. веку. Рукопис не објашњава где се копље чува, али се описује објекат који је потпуно подударан са копљем и са манастирском капијом Гегардаванка (дословно: манастир Светог копља).

Средином 17. века француски путописац Жан-Батиста Таверније био је први западњак који је видео ово копље у Јерменији. Руси су почетком 19. века освојили манастир и светињу практично украли, пребацивши је у Тбилиси, који је тада био део Руског Царства. Kасније је ипак враћен Јерменима.

Ако питате научнике, међутим, Свето копље из Вагаршапата никада није било оружје већ вероватно византијски сигилум у форми грчког крста дијамантског облика. Ако питате јерменске вернике, нема сумње у то шта је ово заправо.

Телеграф

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *