Владимир Ђукановић: Завади па владај

Поделите:

Искрен да будем, не памтим да сам присуствовао неком скупу, а да апсолутно ништа конкретно чуо нисам како да се реши макар делић проблема због кога је скуп иначе одржан. Заправо, основни закључак подкомитета Парламентарне скупштине НАТО о мигрантској кризи и тероризму на Блиском истоку и Медитерану, који се одржао у Риму, може се свести на чињеницу да после скупа имамо још конфузнију ситуацију, а да решење не постоји ни у траговима. Односно, прецизнији да будем, очито је да проналажење решења није у интересу највећим силама.
Италијани су овај скуп организовали већ другу годину за редом, јер суштински на таквим скуповима прикупљају бројне информације од гостију парламентараца из земаља које су њима у фокусу. Пре свега од бројних посланика у арапским парламентима по северној Африци. Што се тиче њихових званичника, на скупу су говорили премијер, начелник генералштаба, министар одбране и свакако председник италијанске парламентарне делегације при ПС НАТО. Такође, поред њих ту су се изређале бројне италијанске дипломате и стручњаци који се баве тематиком Медитерана. Нико од њих није рекао ништа суштинско, до чињенице да свет мора да буде уједињен у борби против тероризма и решавања мигрантске кризе, што му се своди на изјаве кандидаткиња за мис када се представљају и кажу да им је циљ да се баве хуманитарним радом и да су забринуте због климатских промена у свету. Што се тиче гостољубивости, домаћинима капа доле. Били смо услужени на највишем могућем нивоу.
Ипак, дало се приметити нешто што до сада на оваквим скуповима заиста није могло никако да се види. Наиме, зачуђујуће делује чињеница да када се у уста узимао Блиски Исток, критике према Башару Ел Асаду и Руској Федерацији готово да се нису чуле. Стиче се утисак да сви полако дижу сидро од Сирије, те да се прихвата чињеница да је она потпала дефинитивно под утицај Руске Федерације. Да будем још прецизнији, на самом скупу Американци су деловали крајње незаинтересовано за тему, а већи део скупа протекао је у међусобној свађи бројних арапских парламентараца из различитих земаља и свакако у константним придикама посланика из Саудијске Арабије према Ирану, односно, конкретно Хезболаху. Међутим, што се тиче западних посланика, примећено је апсолутно игнорисање тих свађа и примедби, а могле су се чути и крајње екстремне изјаве од стране Мајорлеен Фабер, посланика холандске Партије за слободу, која је захтевала да се „Муслиманима забрани улазак у Европу“ и да „буду истоварени“ из Европе. Она се отворено заложила да се Турској, Босни и Херцеговини, као и Косову, никада не одобри улазак у ЕУ како би се спречио даљи улазак Муслимана ка ЕУ. Посебно је негативно говорила о Курану, истичући да муслиманска света књига заправо заговара нападе на невернике. Подсећања ради, ова партија је у Холандији за длаку доживела пораз, а тренутно се налази на јаком другом месту по популарности.
Наравно, Фабер је изазвала лавину негодовања од стране арапских и турских посланика који су били благо речено увређени и шокирани њеним ставом. Но, стичем утисак да Фабер није била баш усамњена у том мишљењу међу европским посланицима. Како год, Блиски Исток је по свему судећи остављен да сам решава проблеме, а да је то тако најбоље илуструје одговор извесног Робина Рајта из америчког Института за мир и Вилсон центра, који је у једној реченици, крајње хладно, поручио посланику из Саудијске Арабије да прекине са придикама ка САД и ЕУ о Ирану, већ да се Иран и Саудијска Арабија сами усмере ка проналажењу договора. Суштински, све је очигледније да Американце Блиски Исток занима само у сегменту да из Саудијске Арабије обезбеде нафту и да се заштити Израел од евентуалних напада, али да је њихов главни фокус искључиво заустављање Кине у економском развоју и окретање ка себи, односно развој САД.
Скуп је затекла вест о језивом терористичком нападу у Египту. Да није египатски посланик устао и замолио за минут ћутања, а поређења ради у Египту је страдало више људи него у Паризу или у Ници, нисам сигуран да би се било ко други сетио да ода пошту невино страдалим жртвама. Ни после скупа нисам приметио Бог зна какву узнемиреност код европских посланика. Ваљда их није брига све док терориста не дође до њихове куће. Односно, можда нисмо сви исти у смрти. Вероватно је посланик из Норвешке најбоље демонстрирао „забринутост“ Европе за Блиски Исток када је затражио да се по окончању рата у Сирији све избеглице покупе и врате назад, јер нема потребе да више остају у Европи и да европски народи на њих троше новац.
Све у свему, било је занимљиво присуствовати оваквом скупу, ако ништа, а оно због чињенице да се јасно види како НАТО нема никакву стратегију за мигрантску кризу, а нема неку посебну стратегију ни за борбу против тероризма. Осим што има констатације да би терористи Исламске државе могли после пораза да пређу на друге видове рата, а то је да дођу до Европе и да се на њеном простору дижу у ваздух, ништа друго не постоји. Остављено је свакој држави засебно да сама о себи брине. Још занимљивије од те чињенице било ми је то што је исламски свет до те мере посвађан, да заправо велике силе могу мирно да се повуку са простора Блиског Истока и Медитерана и да са стране само помало доливају уље на ватру. Међу исламским светом посвађане је свако са сваким. На крају, шокантно је и изненађујуће, додуше за аутора је то пријатно изненађење, да Путина и Русију, али ни Асада, готово нико није поменуо у негативном контексту. Ваљда је време за сукоб на неком другом месту.
Само да буде што даље од Балкана.

ozbiljnaanalitika.blogspot.rs

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *