Зима европског незадовољства: порески рајеви и црне листе

Поделите:

“Новац се разликује од аутомобила или љубавнице по томе што је пођеднако важан и онима који га имају и онима који га немају.”

(Џон Kенет Галбрајт, 1908-2006)

Блумберг је у четвртак после подне објавио један занимљив текст: „ЕУ разматра да укључи Турску у листу пореских рајева“

хттпс://www.блоомберг.цом/неwс/артицлес/2017-11-23/еу-ис-саид-то-мулл-инцлудинг-туркеy-он-блацклист-оф-таx-хавенс

Ово би можда био само још један у низу примера где џангризава Европа замера џину на Босфору кршење некаквих правила на која су се – у једном другачијем времену и у другачијем контексту од данашњег – обе стране обавезале. Таквих примера у последњих годину и по дана има доста, и ово свакако не би био први проблем који би Турска имала са Европом.

Међутим, текст који вам данас предлажемо за читање специфичан је из четири важна разлога које ћемо детаљније анализирати.

Први разлог је што се он не тиче уобичајених повода за европска гунђања Турској: независног правосуђа, слободе медија или људских права. Тиче се једне друге, за Ердоганов а и за сваки други режим много опасније, ствари: новца.

Други разлог је само тело које се бави овом истрагом: тзв. Група за правила понашања (Цоде оф Цондуцт Гроуп), једна прилично мистериозна институција чак и за саме коридоре моћи у Бриселу.

Трећи разлог су последице које би евентуална одлука овог тела могла да донесе по Турску.

И четврти – а за нас у ствари први по важности – је чињеница да се не ради само о Турској. 5. децембра, на састанку министара финансија земаља ЕУ које ће разматрати предлог Групе за правила понашања, поред Турске налази се још 36 земаља. Прва на листи оних који следе Турску на овом непријатном пропитивању је – Србија.

***

Група за правила понашања (ГПП) је тело састављено од високих државних чиновника из министарстава финансија и пореских управа земаља чланица ЕУ. У његовом саставу не налазе се, дакле, политичари, они који се сликају на конференцијама за штампу и твитују једни другима нежне пријатељске поруке. Ови људи нису познати широј јавности чак ни у својим земљама.

И заиста, ко би од читалаца у Србији знао ко је Фабриција Лапекорела (1963), љупка бринета из италијанског града Барија, од фебруара 2017. до фебруара 2019. председница Групе? Да ли би неко знао да се ради о генералној директорки за финансије у италијанском министарству финансија и економије? Њена два заменика се бирају на шест месеци, први заменик је увек из тренутне земље која председава Саветом ЕУ (тренутно Естонија) а други из земље која ће то бити у наредних шест месеци (Бугарска).

ГПП је уведена у систем европских институција релативно касно (1997) и досад је њен рад увек био обавијен велом тајности. За један иначе и више него транспарентан механизам, у којем се на интернету и у службеним гласницима објављује чак и оно што готово никога не занима, ГПП је изузетак од правила. Чак и записници са месечних састанака Групе се сматрају службеном тајном. Они нису тајна само за новинаре и јавност него их не могу добити ни посланици Евроског парламента: у јануару 2016. немачки европосланик из групе Зелених, Фабио де Маси морао је да поднесе тужбу против Европске комисије да би могао да добије један од записника ГПП. Добиће га тек ако добије спор, а то може потрајати годинама.

Оба ова момента: први, да су чланови ГПП практично потпуно анонимни у јавности, и други, да су сви папири са њихових састанака строго чуване службене тајне, могу се објаснити једноставном чињеницом: они расправљају о стварном, а не о измишљеном, новцу.

Имају дакле увид не само у статистичке податке, него и у осетљиве информације из различитих других државних служби, управа за спречавање прања новца, финансијских обавештајних служби, докумената разних тужилаштава, па чак и оних прибављених преко инсајдера. Имају ту документацију не само о свакој држави чланици ЕУ, него и о свакој држави кандидату за чланство, па чак и свакој која се налази у процесу придруживања. Отуда у наслову јучерашњег текста у Блумбергу Турска, отуда у самом тексту и Србија.

ГПП, даље, не ради на основу прецизних упоришта у закону или подзаконским актима Уније: врло прецизно, у извештајима овог тела Европском савету увек се наведе да су њене препоруке необавезујуће и да је њихово спровођење добровољно. ГПП дакле нема начина да принуди државе на које се препоруке односе да их спроведу; нема намеру да их тужи неком суду, кад би и могла; уместо тога има на располагању само једну меру: да државу стави на тзв. „црну листу некооперативних јурисдикција”, са свим последицама које из тога произилазе и на које ћемо се, нешто касније, и вратити.

Зашто је процедура у ГПП овако убрзана када се ради о Турској углавном је јасно: следеће недеље у Њујорку почиње кривично суђење у којем се очекује откривање целе мреже за избегавање америчких санкција против Ирана, коју су у Турској поставили оперативци иранске Тајне службе. Америчко министарство финансија припрема пакет казни против турских банака који би могао да иде чак и до износа од 5 милијарди америчких долара. Турске државне обвезнице су само у једном дану почетком новембра изгубиле 13% своје вредности а турска лира иде у правцу новог равнотежног курса од четири лире за долар. Америчка парна машина је дуго убацивала угаљ у котао, сада је почела да се припрема за испуштање паре.

У таквом окружењу, ни наша мала Група за правила понашања у Бриселу неће, наравно, да изостане. Фабриција Лапекорела, и сама од 2012. чланица Бироа за фискална питања ОЕЦД-а, има исувише искуства у међународној сарадњи у овој области а да не би врло добро знала шта ће бити једини могући исход Ердогановог приватног рата са Западом, и да не би и своју Групу укључила у тај рат.

***

Али, шта би, заиста, могао да буде разлог да се и Србија, почетком децембра, нађе на дневном реду ГПП? У овом тренутку, то је много мање јасно. Новинару Блумберга је показан документ, али се у том документу, заиста, не налази ништа осим уобичајених сувопарних детаља: имена земаља, имена известилаца, датума и места. Већи проблем по ових 36 земаља (укључујући и нашу) је да ништа конкретније није још увек јављено ни њиховим властима. Тек уколико министри финансија неку земљу и званично додају на листу, о томе се онда обавесте њене власти поверљивим писмом, и од њих се захтева да се са одређеним праксама прекине.

Већина наших прописа из области спречавања прања новца и финансирања тероризма већ је после 2010. године усаглашена са свим међународним и европским прописима; прописи о контроли државне помоћи или они о јавним набавкама, такође; све банке у Србији испуњавају стандарде капиталне адекватности које је поставио Базел 2, а пролазиле су, углавном све, и стрес тестове. Да ли је, када се ради о Србији, проблем у прописима или у пракси, и у којим (чијим) праксама се тачно ради?

Вероватно ће многи читалац помислити како је цинично уопште и истраживати може ли Србија да буде „порески рај“ на начин на који то неке друге земље изван Европе (па и понека чланица ЕУ, као што су Холандија и Данска) јесу. Међутим, ГПП се бави проблематиком компанијског опорезивања а не пореских обавеза појединаца. Србија има тренутно стопу пореза на добит компанија од 15% годишње (многе друге земље чланице ЕУ имају мање – Kипар 12,5%, Бугарска 10%, Мађарска 9%…) тако да ГПП вероватно нема проблем са Србијом у погледу висине пореске стопе. Проблем, ако се 5. децембра потврди да га има, може да буде само у примени пореске регулативе, интегритету органа који ту регулативу спроводе, и другим детаљима. Ђаво је, као што је добро познато, увек у детаљима.

***

На крају, вратимо се на питање са почетка овог коментара. Ако су препоруке ГПП, као што смо видели, већ необавезујуће и не постоји начин да се државе принуде на њихово спровођење, зашто је онда читава прича важна? И за Турску, и за Србију и за све друге државе о којима ће министри финансија ЕУ расправљати? Kоји је заиста ефекат стављања неке државе на „црну листу“?

Најпре, ради се о озбиљном репутационом ризику. Постоје државе, компаније, банке и инвеститори који немају проблем са пословањем у земљама на црним листама, али постоје и они који тај проблем имају. Немачке комерцијалне банке су, према извештајима који пристижу из ове земље, све више под притиском да обуставе пословање са Турском – нарочито када се ради о тзв. дугорочним експозицијама – управо због репутационог ризика.

Друго, државе које су на црним листама ЕУ не могу реално да рачунају да ће се, док ти проблеми не буду отклоњени, повисити њихов кредитни рејтинг – напротив, могуће је да ће бити и умањен, уколико су агенције претходни рејтинг формирале док тих црних листа није било.

Треће – ово је проблем са којим се нарочито Турска ових дана суочава – међународна тржишта капитала брзо реагују на овакве негативне промене, и то повећавањем каматних стопа на нова задуживања у еврообвезницама.

И четврто – евентуално укључивање неке државе на црну листу од стране министара финансија ЕУ би аутоматски значило и забрану даљег финансирања од стране европских мултилатералних финансијских установа – Европске инвестиционе банке, Европске банке за обнову и развој, Банке за развој Савета Европе – као и забрану приступа предприступним фондовима ЕУ.

У сваком случају, јавност Србије има право да добије одговор због чега се наша земља нашла на листи од 36 земаља чију пореску праксу и транспарентност података из пореског сектора тренутно испитују истражна тела Европске уније. Право да добијемо тај одговор не зависи од исхода гласања европских министара финансија 5. децембра. У уређеној држави тај одговор бисмо вероватно имали и много пре него што је Блумберг објавио овај текст. А, можда, да живимо у уређеној држави, не бисмо ни били у Ердогановом друштву?

 

 

Мојизбор.инфо

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *