Драгомир Анђелковић: Смирена непопустљивост

Поделите:

Много пута је испробана америчка стратегија „шокирај и застраши“. Њен циљ је пројекција моћи тако да делује свеприсутно и енормно. Идеја је да се некооперативним чиниоцима утуви у главу да готово натприродна америчка сила – да цитирам професора Костаса Дузинаса – „чини покушаје отпора јаловим и узалудним“. Тако амерички естаблишмент успева и без озбиљног ангажовања ресурса (био у питању „штап“ или „шаргарепа“), па и тамо где није спреман да их користи, да наметне своју вољу. Ако понуди било шта после пропагандног застрашивања, то испадне као богзна какав „компромис“. Из угла реченог корисно је да се осврнемо на недавну балканску турнеју Хојт Јиа и актуелне приче да ће се САД укључити у преговоре Београда и Приштине, односно да ће се и за нас нешто наћи у њиховој „корпи“. И то све са циљем да се Србија коначно „уразуми“ у вези са прихватањем тзв. косовске независности, те да Додик буде елиминисан са власти у Српској. Шлаг на тој торти је кидање веза Београда и Бањалуке са Москвом.

Када се начелно ради о жељама Вашингтона ту има доста истине, али је ирационално  што се код нас услед тога полако ствара атмосфера да нам се, пре свега по питању Косова, полако приближава „судњи дан“. Тако сами радимо против себе! САД нису спремне да због нас озбиљније троше ресурсе. У тамошњем естаблишменту постоје поделе око политике која је вођена на Балкану а Америка има сувише других фронтова да би овде отварале нови. Уз то је већ релативно задовољна оним што је постигла на нашем простору да би улазила у (ни)мало корисне битку (Србија ипак није Црна Гора или Македонија) те ризиковала да се нешто искомпликује њој на штету. Да је тако указује – у духу старе игре доброг и лошег полицајца – то што нам упоредо са плашењем Америком разни „добронамерни“ фактори из ЕУ поручују да будемо разумни и не допустимо да нас одугловлачење са оним што наводно морамо да урадимо додатно кошта.

Од нас се тражи правно обавезујући споразум са Косовом, и у нашем интересу је, као, да га што пре, без много цепидлачења, склопимо. Ако то не урадимо ево „ујка Сема“ па ћемо „морати“ де јуре да признамо Косова. Којешта! Споразум који се неки бриселски фактори спремају да нам потуре, како се говори у дипломатским круговима, подразумева пуно де факто прихватање независности Косова и да више не спречавамо улазак Приштине у ОУН. Да ли ћемо „само“ тако поступили или и недвосмислено признати сецесију – суштински је исто. Друго, да стварно лако могу да нас сломе не би нас лагали да је боље да данас кротко дамо „мање“ него сутра изгубимо „више“. Већ дуго нам понављају Косово је изгубљено а са БиХ ће Запад изгурати шта је наумио. Да је тако зашто би са нама губили време? Са становишта геополитичких односа прошла је 1999. Нема више ни говора о некаквој западној, поготово не хомогеној, фронталној офанзиви против нас. Зато се сада толико интензивно ради на томе да се наше вођство и јавност уплаше те да сами дамо оно што не могу да нам отму.

Док гледамо дипломатску акцију Београда усмерену против признања Косова, оснажује се оптимизам да се то неће десити. С друге стране деморалишћуе делују повремено дефетистичке изјаве наших званичника. Чињеница је да не можемо да уђемо у ЕУ без споразума са Приштином али врло је важно испреговарати да он за нас буде што повољнији. Док год Мадрид или Атина не признају косовски сецесионистички акт, нема ни говора да услов за чланство у ЕУ може да буде прихватање да третирамо Косово као државу. Напротив! Да би то учиниле чланице ЕУ које не признају Косово те њему био отворен пут за пуноправно чланство у тој Унији, кренуло се у нову фазу плашења Србије како би прва капитулирала. На то као и попустљивост у вези са статусом РС немамо право! У вези са одбраном виталних националних интереса наш одговор на стратегију „шокирај и заплаши“ мора да буде стратегија „смирене непопустљивости“. Она не искључује спремност на стратешко партнерство са Вашингтоном и суштинске компромисе са његовим пуленима у региону ако нам тако нешто, као што сада најављује амерички Атлантски савез, уистину буде понуђено. Али неприхватљиво је,  без неке „шаргарепе“ и за нас, да из ирационалног страха нешто мењамо за ништа!

 

Драгомир Анђелковић

 

Политика

Поделите:
3 replies
  1. Nikola Turajlić
    Nikola Turajlić says:

    Ma ljudi da li je to moguće, da srpski poprednji realpatriota zagovara nepopustljivost prema našim transatlanskim prijateljima, a to u vrijeme kada srpski Mesija KaliNero zagovara medjusrpski dijalog kako bi ovim opravdao i formalno priznanje nezavisnosti Kosova?
    Ovakav suicidni odnos prema gospodarima svijeta je suprotan Božjim i ljudskim običajima, o kojima govori poznata srpska izreka: Bog visoko, Rusija daleko, a NATO sa svih strana.
    Takav bogohulni tekst prenosi i Vidovdan kao glavno glasilo srpskih realpatriota. Što je svim realpatriotima preskočilo u njihovim umnim glavama, da sada skaču sami sebi u stomak ili su im obećana masna kolena od strane Rusa.

    Одговори
  2. Amerika
    Amerika says:

    nudi da Srbija prizna nezavisnost KiM, a da za uzvrat dobije ukidanje R.Srpske.Amerika se ne moze umiliti i ne moze nadmudriti.Uostalom, ona u Srbiji postavlja vlast, pa sto bi ista „pregovarala“ i „nudila“.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *