Dragomir Anđelković: Smirena nepopustljivost

3
180
Podelite:

Mnogo puta je isprobana američka strategija „šokiraj i zastraši“. Njen cilj je projekcija moći tako da deluje sveprisutno i enormno. Ideja je da se nekooperativnim činiocima utuvi u glavu da gotovo natprirodna američka sila – da citiram profesora Kostasa Duzinasa – „čini pokušaje otpora jalovim i uzaludnim“. Tako američki establišment uspeva i bez ozbiljnog angažovanja resursa (bio u pitanju „štap“ ili „šargarepa“), pa i tamo gde nije spreman da ih koristi, da nametne svoju volju. Ako ponudi bilo šta posle propagandnog zastrašivanja, to ispadne kao bogzna kakav „kompromis“. Iz ugla rečenog korisno je da se osvrnemo na nedavnu balkansku turneju Hojt Jia i aktuelne priče da će se SAD uključiti u pregovore Beograda i Prištine, odnosno da će se i za nas nešto naći u njihovoj „korpi“. I to sve sa ciljem da se Srbija konačno „urazumi“ u vezi sa prihvatanjem tzv. kosovske nezavisnosti, te da Dodik bude eliminisan sa vlasti u Srpskoj. Šlag na toj torti je kidanje veza Beograda i Banjaluke sa Moskvom.

Kada se načelno radi o željama Vašingtona tu ima dosta istine, ali je iracionalno  što se kod nas usled toga polako stvara atmosfera da nam se, pre svega po pitanju Kosova, polako približava „sudnji dan“. Tako sami radimo protiv sebe! SAD nisu spremne da zbog nas ozbiljnije troše resurse. U tamošnjem establišmentu postoje podele oko politike koja je vođena na Balkanu a Amerika ima suviše drugih frontova da bi ovde otvarale novi. Uz to je već relativno zadovoljna onim što je postigla na našem prostoru da bi ulazila u (ni)malo korisne bitku (Srbija ipak nije Crna Gora ili Makedonija) te rizikovala da se nešto iskomplikuje njoj na štetu. Da je tako ukazuje – u duhu stare igre dobrog i lošeg policajca – to što nam uporedo sa plašenjem Amerikom razni „dobronamerni“ faktori iz EU poručuju da budemo razumni i ne dopustimo da nas oduglovlačenje sa onim što navodno moramo da uradimo dodatno košta.

Od nas se traži pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, i u našem interesu je, kao, da ga što pre, bez mnogo cepidlačenja, sklopimo. Ako to ne uradimo evo „ujka Sema“ pa ćemo „morati“ de jure da priznamo Kosova. Koješta! Sporazum koji se neki briselski faktori spremaju da nam poture, kako se govori u diplomatskim krugovima, podrazumeva puno de fakto prihvatanje nezavisnosti Kosova i da više ne sprečavamo ulazak Prištine u OUN. Da li ćemo „samo“ tako postupili ili i nedvosmisleno priznati secesiju – suštinski je isto. Drugo, da stvarno lako mogu da nas slome ne bi nas lagali da je bolje da danas krotko damo „manje“ nego sutra izgubimo „više“. Već dugo nam ponavljaju Kosovo je izgubljeno a sa BiH će Zapad izgurati šta je naumio. Da je tako zašto bi sa nama gubili vreme? Sa stanovišta geopolitičkih odnosa prošla je 1999. Nema više ni govora o nekakvoj zapadnoj, pogotovo ne homogenoj, frontalnoj ofanzivi protiv nas. Zato se sada toliko intenzivno radi na tome da se naše vođstvo i javnost uplaše te da sami damo ono što ne mogu da nam otmu.

Dok gledamo diplomatsku akciju Beograda usmerenu protiv priznanja Kosova, osnažuje se optimizam da se to neće desiti. S druge strane demorališćue deluju povremeno defetističke izjave naših zvaničnika. Činjenica je da ne možemo da uđemo u EU bez sporazuma sa Prištinom ali vrlo je važno ispregovarati da on za nas bude što povoljniji. Dok god Madrid ili Atina ne priznaju kosovski secesionistički akt, nema ni govora da uslov za članstvo u EU može da bude prihvatanje da tretiramo Kosovo kao državu. Naprotiv! Da bi to učinile članice EU koje ne priznaju Kosovo te njemu bio otvoren put za punopravno članstvo u toj Uniji, krenulo se u novu fazu plašenja Srbije kako bi prva kapitulirala. Na to kao i popustljivost u vezi sa statusom RS nemamo pravo! U vezi sa odbranom vitalnih nacionalnih interesa naš odgovor na strategiju „šokiraj i zaplaši“ mora da bude strategija „smirene nepopustljivosti“. Ona ne isključuje spremnost na strateško partnerstvo sa Vašingtonom i suštinske kompromise sa njegovim pulenima u regionu ako nam tako nešto, kao što sada najavljuje američki Atlantski savez, uistinu bude ponuđeno. Ali neprihvatljivo je,  bez neke „šargarepe“ i za nas, da iz iracionalnog straha nešto menjamo za ništa!

 

Dragomir Anđelković

 

Politika

Podelite:

3 COMMENTS

  1. Ma ljudi da li je to moguće, da srpski poprednji realpatriota zagovara nepopustljivost prema našim transatlanskim prijateljima, a to u vrijeme kada srpski Mesija KaliNero zagovara medjusrpski dijalog kako bi ovim opravdao i formalno priznanje nezavisnosti Kosova?
    Ovakav suicidni odnos prema gospodarima svijeta je suprotan Božjim i ljudskim običajima, o kojima govori poznata srpska izreka: Bog visoko, Rusija daleko, a NATO sa svih strana.
    Takav bogohulni tekst prenosi i Vidovdan kao glavno glasilo srpskih realpatriota. Što je svim realpatriotima preskočilo u njihovim umnim glavama, da sada skaču sami sebi u stomak ili su im obećana masna kolena od strane Rusa.

  2. nudi da Srbija prizna nezavisnost KiM, a da za uzvrat dobije ukidanje R.Srpske.Amerika se ne moze umiliti i ne moze nadmudriti.Uostalom, ona u Srbiji postavlja vlast, pa sto bi ista „pregovarala“ i „nudila“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here